Stogodišnja popularnost stripa u Srbiji kroz svoju istoriju imala je uspone i padove ali je svakako najzanimljiviji podatak da je ta istorija obeležena i krvlju. Naime, svoju ljubav prema stripu i crtanju mladić Veljko Kockar je 1944. godine skupo platio. Vojni sud Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije optužio ga je i streljao kao ratnog zločinca. U presudi je stajalo da je Veljko Kockar, student tehnike, agent Gestapoa, da se istakao u širenju laži i kleveta i karikaturom i drugim sredstvima podupirao fašističku tiraniju.
– A teme koje je obrađivao nisu imale ništa dodirno s politikom – kaže Zdravko Zupan, istoričar stripa koji o ovom događaju piše u knjizi „Vek stripa u Srbiji“. Bili su to, kaže Zupan, obični humoristički gegovi, bajke, poneki avanturistički strip i erotske karikature u „Bodljikavom prasetu“.
Ova deveta umetnost, kako je mnogi danas nazivaju, razvila se iz proširene karikature, a svoje zlatno doba doživela je tridesetih godina prošlog veka pod uticajem stripova donošenih sa zapada.
Fleš Gordon nepodoban
Od tridesetih godina, kada se pojavilo prvo domaće strip izdanje, nekoliko puta je zabranjivan, a cenzurisan je u više desetina navrata. Posle Drugog svetskog rata pa do raskida veza sa Rusima 1948. godine, stripovi su cenzurisani pod izgovorom da kvare naprednu jugoslovensku omladinu.
Tako je i čuveni strip, a potom i filmski junak Fleš Gordon doživeo da se oko njega lome koplja u Srbiji i da ga pripadnici komunističkog režima nazovu „junakom nove mitologije kapitalističkog poretka“.
Prvi slučaj cenzure dogodio se s Diznijevim stripom „Miki i njegov dvojnik“ objavljenim 1937. godine u „Politici“ kao podlistak.
– Državnom cenzoru se učinilo da u stripu postoje neke sličnosti sa čaršijskim govorkanjima u Beogradu. A čaršija je tada naveliko gorila o tome da knez Pavle Karađorđević ima nameru da preotme presto maloletnom kralju Petru. Objavljivanje je istog trenutka sprečeno – kaže Zdravko Zupan, koji je i sam zaljubljenik u strip i veliki kolekcionar.
Žaljenje Volta Diznija
Novinar Hjubert Harison, inače dopisnik „Njujork tajmsa“ iz Beograda, zbog izveštaja o ovoj cenzuri, proteran je tada iz jugoslovenske prestonice. Čuveni Volt Dizni je saznavši za ovaj događaj poslao „Politici“ telegram u kome je ironično izrazio žaljenje što je zbog njegovog stripa list imao neprilike.
Loša sreća pratila je Diznijevog Mikija i dve decenije nakon ovog događaja kada je, opet iz ideoloških razloga, isti strip ponovo uklonjen sa stranica „Politike“. Ovaj put cenzorima se učinilo da je strip negativna aluzija na neke komunističke rukovodioce.
Ipak, krajem šezdesetih godina veka koji je za nama u Srbiji se ipak pojavilo prvo licencno Diznijevo izdanje „Mikijev zabavnik“.
Zmajeva zasluga
S umetničke strane strip nikada nije ozbiljno shvaćen, ali je zato u predratnim godinama i kasnije, sedamdesetih i osamdesetih, oduševljavao publiku. Generacije rođene tih godina su prosto gutale stripove koji su bili neizostavni deo njihovog odrastanja.
Međutim, kako kaže naš sagovornik, istorija modernog stripa, dakle stripa kakvog danas poznajemo, počela je u 19. veku.
Tada su u humorističkim i dečjim listovima, kao i na kalendarima, objavljivane slike u kaiševima sa tekstovima šaljive sadržine koji su se nalazili ispod slika ili su u obliku trake „izlazile“ iz usta govornika. Te trake smatraju se pretečom današnjih balončića.
– Prvi srpski humoristički list pojavio se 17. novembra 1850. godine u Beogradu pod nazivom „Šaljivac“. Tri godine kasnije u Novom Sadu Jovan Jovanović Zmaj i Dimitrije Mihajlović pokreću šaljivi list „Mesečar“, a februara 1861. godine Dragutin Keserić izdaje prvi broj šaljivog ilustrovanog lista „Komarac“ – kaže Zupan, i dodaje da Zmaju pripada istaknuto mesto u istoriji srpske humorističke štampe.
Zmaj je obično prema već gotovim ilustracijama u šest ili osam slika pisao svoje čuvene šaljive pesmice koje su smeštene ispod slika. Ostalo je zabeleženo, kako kaže Zupan, da je neke od tih ilustracija Zmaju crtao i čuveni slikar Uroš Predić. Zmajev najpoznatiji list za decu „Neven“ izlazio je bezmalo tri decenije.
Razvoj stripa potom je zaustavljen Balkanskim ratovima i Prvim svetskim ratom i takvo stanje trajalo je sve do sredine tridesetih godina.
Veseli četvrtak
– Strip su u Srbiju doneli ruski emigranti, aristokrati i upravo se oni danas smatraju pionirima srpskog stripa. Naročito su se u ovoj umetnosti istakli Đorđe Lobačev, Sergej Solovjev, Konstantin Kuznjecov, Nikola Navojev ali i Ivan Šenšin, Aleksije Ranher i mnogi drugi – ističe naš sagovornik.
Iako su se sva strip izdanja brzo gasila, „Mika Miš“ Aleksandra J. Ivkovića, Rusa koji se oženio Srpkinjom i uzeo njeno prezime, uspeo je da se održi do 1941. godine. Prema podacima koje nam je dostavio Zdravko Zupan, prvo srpsko strip izdanje bio je dečji list „Veseli četvrtak“, koji je izašao 7. januara 1932. godine. Početak sedamdesetih i sredina osamdesetih godina takođe se smatraju zlatnim dobom srpskog stripa. Tih godina je tiraž izdanja „Dečjih novina“ sa legendarnim stripom „Mirko i Slavko“, o dogodovštinama dva mala partizana za vreme Drugog svetskog rata, dostizao tiraž i po nekoliko stotina hiljada primeraka. Kasnije, sa raspadom SFRJ i interesovanje za strip je polako jenjavalo.
Ž. Antonijević – Blic