Богданка Ракић, рођена је 04.о3.1976. године у Панчеву,. Студирала је графички дизајн. Пише поезију и прозу. Иако живи у Немачкој присутна је на књижевним сусретима и манифестацијама у Србији, као и на домаћим књижевним сајтовима.

Ово је прича о једној жени која глуми цео свој живот. Она глуми. Глуми и када не глуми. Када глуми – мисли на то како глуми, а када не глуми – игра најбоље улоге.. У улози пријатељице, домаћице, кучке, љубавнице, супруге, мајке, она тумачи увек себе. Све је то она. Да, она је једноставна.
Некад она бира улоге, некад оне изаберу њу. У својим представама никада не глуми споредну улогу. Представе пише само за себе. И онда када то нису представе. Али ви мислите да јесу. То је њен успех:не глуми, а добија оскаре за глуму.
Она има једну просторију у коју одлаже све сјајне статуе које је добила. Када би сте само провирили тамо,ослепели би сте од сјаја. Али не и она. Врата те просторије су увек затворена. Не жели често да се присећа како су сви ничице падали пред њом величајући њене осмехе и сузе мислећи да је то сјајна глума. Брилијантна, непревазиђена. Када би само знали разликовати глуму од неглуме. Несхваћена, очајна, једног дана она се повукла у самоћу. То није дуго трајало. Није могла да угуши себе. Вратила се на позорницу.
У свакој улози ужива. У свакој улози глуми себе. Понављања нема. Свака представа је премијера.
Она је срећна, срећни су сви глумци, срећна је публика јер она не глуми – она сваку улогу живи.