ZAGOR PO DRUGI PUT MEĐU SRBIMA

Nebojša Đorđević    Kultura, Strip, Vesti

„Duh sa sekirom” je bio i ostao jedan od najpopularnijih strip junaka kod nas

SVET STRIPA

Aluzija na naslov pripovetke Radoja Domanovića „Kraljević Marko po drugi put među Srbima” nije slučajna - Zagor je od prvog dana bio prihvaćen kao retko koji strip junak na ovim prostorima. Ako se šetate gradom, sva je prilika da ćete, pre ili kasnije, sresti nekoga ko nosi kopiju legendarne Zagorove crvene majice, sa crnim orlom raširenih krila u žutom krugu.

Pre nekoliko meseci Zagor se ponovo pojavio na kioscima u prepoznatljivom roto-izdanju. Naravno, treba napomenuti da se kod nas mogu pronaći i hrvatska izdanja sa kvalitetnijom štampom, paralelnim objavljivanjem novih i reprintom starih epizoda i dosta specijalnih izdanja, od kojih neka i u tvrdom povezu.

Domaće izdanje izlazi u okviru edicije „Veseli četvrtak” izdavača „Beoštampa-Grafart” i do sada je objavljeno nekoliko redovnih epizoda i jedan specijal. Ono što je zanimljivo jeste to da specijal sadrži i sveščicu pod nazivom „Severnoamerički Indijanci” koja na pregledan način donosi zanimljive podatke o značajnijim indijanskim plemenima.

Zagor je plod saradnje scenariste Serđa Bonelija (pod pseudonimom Gvido Nolita) i crtača Galijena Ferija. Strip je nastao 1961. godine kao rezultat Bonelijeve želje da objedini sve popularne žanrove omladinske književnosti, filma i stripa, tako da u pričama o Zagoru možemo lako da uočimo motive iz priča o Tarzanu, Robinu Hudu, Fantomu, Don Kihotu, Dejviju Kroketu, Drakuli, te mnoge elemente evropskih i istočnjačkih mitologija. Radnja se odigrava u legendarnom Darkvudu, mestu koje formalno pripada severoistočnom delu SAD, ali kao takvo ne postoji na mapama. Darkvud ima sve što je potrebno za avanturističku priču - guste šume naseljene Indijancima i mitskim bićima, reke, jezera i močvare, planine, pustinje, vojna utvrđenja i gradove.


Zagor, među indijanskim plemenima poznat kao „Duh sa sekirom”, živi u izolovanoj kolibi usred močvare sa svojim nerazdvojnim pratiocem, Meksikancem Čikom, koji je inkarnacija Sanča Panse. „Zagor” je strip koji je prevashodno bio namenjen mlađoj publici, pa otud i mnoge istorijske, geografske i činjeničke nedoslednosti, kao i mešavina naizgled nespojivih žanrova. Još jedna odlika koja proističe iz toga jeste gotovo potpuno odsustvo ženskih likova i romantičnih zapleta, jer, prema rečima scenariste Bonelija, publiku tog uzrasta tada nije zanimalo da vidi Zagora kako se na tri strane ljubi sa devojkom, već su želeli non-stop akciju. Tokom vremena, Zagor je postao kompleksniji kao lik, a veliki broj kvalitetnih (i manje kvalitetnih) autora je bitno doprineo tranziciji ovog lika u novo doba. Ono što je ostalo konstantno jesu sjajne naslovne strane i povremene epizode koje crta Galijeno Feri, postavljajući nedostižan standard na polju ekspresivnosti, upotrebe svetlosti i senke, kao i psihološke dubine likova, posebno onih negativnih.

Izvor: Politika Danko Ješić

BACIO VLASTITU OLIMPIJSKU MEDALJU NA POD!

Nebojša Đorđević    Olimpijada 2008, Vesti

Nisu Olimpijske igre samo potraga Michaela Phelpsa za mjestom u olimpijskoj povijesti. Nije sve niti uspjeh malih zemalja u geografskom smislu. Ima u Pekingu i dosta nesportskih stvari, a donosimo vam one koje su u prvih sedam dana Igara dobile najveći publicitet.

U polufinalu hrvačkog turnira, grčko-rimski stil, skandal je izbio nakon što je Šveđanin Ara Abrahamian osjetio kako ga je sudačka trojka pokrala. Švedski hrvač je pojurio prema sucima i u žestokoj svađi pokušao objasniti kako nije mogao izgubiti od Talijana Minguzzija.

- Sve je to politika! - derao se Abrahamian, koji je na izlasku iz dvorane šakom udario u aluminijsku ogradu.

U susretu za treće mjesto Šveđanin je osvojio brončanu medalju, ali showu tu nije bio kraj. Na dodjeli medalja, nakon što je primio svoju medalju, Abrahamian je otišao s postolja, ostavio medalju nasred borilišta i napustio dvoranu.

- Briga me za ovu medalju. Došao sam u Peking po zlato, a suci mi nisu dopustili da ga osvojim - bijesnio je Šveđanin.

Za to vrijeme, Talijan je primio svoju zlatnu medalju, iznenadio sve izljubivši i mladu Kineskinju koja je nosila medalje te prokomentirao: - Mislim da bi svi morali biti puno korektniji. Pokvario mi je slavlje malo.

Abrahamian je najavio povlačenje iz hrvanja, a Međunarodni olimpijski odbor je najavio istragu, koja bi mogla rezultirati oduzimanjem brončane medalje zbog nepoštivanja Olimpijskih igara.

Izvor: Vecernji Bruno Blumenschein

KRALJEVSKA CIRKUSKA PREDSTAVA

Mirjana Stanojevi?    Film

„Indijana Džons i Kraljevstvo kristalne lobanje”
Režija: Stiven Spilberg, uloge: Harison Ford, Kejt Blenčit, Šija Labef, Džon Hart…, trajanje: 124 min, proizvodnja: SAD 2008.

Dobro de, možda stvarno niko nije objasnio Džordžu Lukasu i Stivenu Spilbergu da je takozvani hladni rat završen, bar u onom vidu kako je to predstavljeno u njihovom najnovijem poduhvatu „Indijana Džons i Kraljevstvo kristalne lobanje”, koji posle nedavne svetske premijere u Kanu, sada hara planetarnim bioskopima.

Doduše, gde ste čuli da bi seksepilni profesor arheologije, mogao da se okuša u današnjem „Ratu protiv terora” kada je u svoju prvu veliku avanturu - „Otimači izgubljenog kovčega” (1981) krenuo tokom 1936. godine pa bi danas, u eventualnom susretu sa talibanima i Al-Kaidom, imao više od sto godina. Dakle, Lukas (koscenarista i producent) i Spilberg (reditelj), sveli su se na jedino moguće - da svog iovako vremešnog junaka, posle skoro 20 godina od poslednje avanture zvane „Indijana Džons i poslednji krstaški rat” (1989), sada fizički smeste u razdoblje intenzivne američke protivsovjetske paranoje i histerije i Makartijevog „lova na crvene veštice”.

Pustolovni i naočiti Indijana Džons i dalje je oličen u liku i telu legendarnog Harisona Forda (66) koji, gle čuda, uopšte nije ostario. Podmladili su ga specijalni efekti i sva nova čuda uznapredovane digitalne i montažne tehnologije iz kuhinje Spilberg-Lukas, kojim i ovaj, četvrti film iz kultnog serijala, obiluje.

U najkraćem, dvojac Lukas-Spilberg, postavljaju gledaoca u poziciju učesnika u velelepnoj, 124-minutnoj cirkuskoj predstavi. Svi su u svakom trenutku svesni prisustva raznorodnih trikova, s tim što nema mađioničara i magije već virtuozne montaže i kompjuterskih čudesa koja su, doduše, već viđena i u „Transformersima” ili „Umri muški 4.”.

U sva četiri filma iz serijala o Indijani Džonsu, Spilberg koketira i sa žanrom pustolovine i akcije i sa naučnom fantastikom. U „Otimačima izgubljenog kovčega”, mistični kovčeg iz naslova samo u jednom trenutku uništava desetak nacista, u „Ukletom hramu” sledbenici boginje Kali imaju neumerene ambicije zahvaljujući magiji, dok je u „Poslednjem krstaškom ratu”u priču upleten i legendarni sveti Gral. U „Kraljevstvu Kristalne lobanje” otišlo se najdalje, čak do vanzemaljaca!

Taman što je uspeo da se ratosilja svih zamki koje su mu u pustinjama Nevade postavljali ruski špijuni i preživi atomsku bombu, Indijana se obreo u prašumama Perua i Amazonije, suočio sa plemenima majmuna, džinovskim mravima, smrtonosnim škorpijama, živim peskom… No, to nije ništa spram opasnosti zvane Irina Spalko (Kejt Blenčit), koja se lažno predstavlja kao naučnica a zapravo je zli sovjetski pukovnik, tajni agent na zadatku. Sreće Indijana i svog sina Meta (Šija Labef), čije uvođenje u film nagoveštava i buduće nastavke serijala, pokušava da razreši misteriju lobanje Akatora koju i Rusi i Ameri jako žele jer njeno posedovanje znači gospodarenje svetom, a iza svega toga stoje vanzemaljci…

Činjenica je da je ovo zanatski odlično složen film, pun akcije i atrakcije, i kao takav on neće razočarati poklonike Indijane Džonsa. Svi oni koji to unapred nisu, patiće zbog prizemnosti dijaloga, nedostatka neophodne duhovitosti i povremene dosade.

Izvor: Politika Dubravka Lakić

ŠAPIĆEV PAD POSLEDICA FIZIČKOG OBRAČUNA SA ŠEFIKOM?

Nebojša Đorđević    Olimpijada 2008, Vesti

Nova nevolja za srpske vaterpoliste

Aleksandar Šapić, najbolji strelac vaterpolo reprezentacije Srbije, doživeo je tešku povredu kada se, po navodima iz srpske misije u Pekingu, u Olimpijskom selu okliznuo i pao niz stepenice. Tokom dana među novinarima u Pekigu kruži priča da je pad posledica obračuna sa Denisom Šefikom, golmanom naše reprezentacije.

Šapić je polomio nogu u predelu iznad skočnog zgloba i to toliko nezgodno da će biti potreban operativni zahvat koji će biti obavljen u Beogradu, a oporavak bi mogao da potraje i nekoliko meseci. Povređeni vaterpolista se prvim avionom, već danas vraća u Beograd i biće smešten u Ortopedsku bolnicu Banjica radi operacije.

Vaterpolo reprezentativci Srbije meč za bronzu na Olimpijskim igrama u Pekingu (u nedelju sa Crnom Gorom) dočekuju sada dvostruko demoralisani - najpre saznanjem da će igrati bez prvog strelca turnira Aleksandra Šapića, a zatim i svesni činjenice da su odlučujuću utakmicu za plasman u finale, protiv selekcije SAD, u kojoj su bili apsolutni favoriti, odigrali najgore u poslednjih nekoliko godina.
Ta saznanja bitno opterećuju pripreme srpskog državnog tima za meč za bronzanu medalju, koja bi takođe predstavljala sjajan uspeh naših vaterpolista.

Velika je, međutim, dilema koliko će srpski reprezentativci, što i sami priznaju, biti u stanju da prevaziđu šokove koji su im se desili - prvo u meču sa Amerikancima, a potom i u Olimpijskom selu kada su ostali bez Šapića.

Povreda Šapića posledica tuče sa Šefikom?

Vaterpolo reprezentativac Srbije Aleksandar Šapić danas je zbog preloma kosti na desnoj nozi otputovao iz Pekinga u Beograd, a okolnosti pod kojima se dogodila ta povreda glavna je tema među članovima srpske olimpijske ekspedicije, prenosi Tanjug iz Pekinga.
Tokom čitavog dana u Pekingu se, međutim, spekulisalo da li je informacija srpskih zvaničnika tačna i da li u toj priči postoji i neka druga pozadina. Srpski izveštači sa Olimpijskih igara su iz više različitih i dosta pouzdanih, ali nezvaničnih izvora, saznali da je Šapićeva povreda, u stvari, posledica fizičkog sukoba sa jednim saigračem iz državnog tima.
Pojedini novinari dobili su od očevidaca informaciju da se golgeter srpske reprezentacije sukobio sa golmanom Denisom Šefikom i da se prilikom njihovog koškanja dogodio pad u kojem je Šapiću stradala kost na nozi. Stekao se utisak da su čelnici VSS, verovatno u nastojanju da smire atmosferu pred meč za treće mesto i bronzanu medalju na olimpijskom turniru, u kojem će se Srbija sastati sa Crnom Gorom, odlučili da “zataškaju stvar”.
Novinari očekuju da će se VSS sutra, posle meča za bronzano odličje, oglasiti sa novim saopštenjem o okolnostima u kojima je jedan od najboljih srpskih vaterpolista polomio nogu.

Kapiten reprezentacije Vladimir Vujasinović smatra, ipak, da je veoma važno da Srbija osvoji medalju na Olimpijskim igrama u duelu sa Crnom Gorom, od koje je naš tim izgubio u finalu Evropskog prvenstva u Malagi.

“Na ovom turniru igramo veoma loše, a uz sve to nadovezuju nam se i pehovi poput ovog sa Šapićem. Međutim, i pored svih nedaća koje nas prate, ipak smo u poziciji da se borimo za medalju. Na žalost, nismo uspeli da uđemo u finale, ali sada moramo da razmišljamo samo o meču sa Crnom Gorom. Utakmicu sa SAD smo odgrali katastrofalno i biće veoma teško pripremiti se za meč za bronzu. Nisam siguran koliko ćemo u tome uspeti”, naglasio je kapiten srpskog tima.

Živko Gocić smatra da će srpski reprezentativci dugo žaliti zbog izuzetno lošeg izdanja u duelu sa SAD.“Nismo očekivali poraz od SAD, ali moramo da skupimo snage i da se okrenemo utakmici sa Crnom Gorom. Ja sam očajan. Ostaje nam borba za bronzu i nadam se da ćemo nekako uspeti da se saberemo i uzmemo odličje. Svaka medalja na Olimpijskim igrama, ipak, predstavlja veliki uspeh”, kazao je Gocić.

Filip Filipović, najmlađi igrač srpskog državnog tima, takođe naglašava da će biti teško podići atmosferu za duel sa doskorašnjim saigračima u nacionalnoj selekciji.”Nismo uspeli da uđemo u finale, što nam je bio cilj i velika želja. Pokušaćemo, a ne znam da li ćemo moći, da se mentalno pripremimo za meč za treće mesto. Na nama je sada da pokušamo da osvojimo medalju i to bi bio dobar uspeh”, izjavio je Filipović.

Duško Pijetlović teško prihvata činjenicu da je Srbija polufinale odigrala ispod svakog nivoa.”Najlošije smo odigrali najvažniju utakmicu i vrlo smo razočarani. Na nama je sada da se smirimo i da hladne glave, bez opterećenja i velikih emocija odigramo poslednji meč na turniru i nastavimo kontinuitet osvajanja medalja na olimpijskim turnirima”, naveo je Pijetlović.

Izvor: Blic online

SRBIJA JE NAJLEPŠE SVETSKO ČUDO

Mirjana Stanojevi?    Film, Kultura, Vesti


SA zakašnjenjem, novi milenijum je za mene tek počeo dok sam gledao otvaranje Olimpijskih igara u Pekingu. Osetio sam novu vrstu idealizma, video sam utopijsku sliku sveta neophodnu za održanje života, suprotstavljenu korporativnom kapitalizmu, radostan sam ovih dana.

U svom Mećavniku, Emir Kusturica govori otvoreno o politici, budućnosti Srbije, filmu i mokrogorskom čudu.

- Otvaranje Igara, strahovita smesa snage i estetike, to je najuzbudljiviji događaj decenije. Sve što Holivud pokušava da projektuje kroz video-igre, Kinezi su napravili uživo! Kakav šok za umornu zapadnu civilizaciju koja je izneverila sve hrišćanske principe i ubila boga. To je neki novi početak, nošen idealizmom kakav je krasio Holivud sredinom prošlog veka. To je čovečan, ali i politički udarac korporativnom kapitalizmu koji je kroz krvoproliće uništio Jugoslaviju.

* Nikada ne bežite od jasnog izražavanja političkih stavova. Kako doživljavate novu unutrašnju podelu snaga?

- Pogledajte Koštunicu: mirno je sišao sa vlasti i vratio se nasmejan u svoj stan. To u Srbiji ne biva. On je čovek sa zaokruženom političkom vizijom. Koncepcijske razlike između naših političara mere se milimetrima, ali prema dnevnim potrebama često dobijaju dimenzije istorijskog ponora. Ja drugujem i sa Tadićem i sa Koštunicom.

* Na spoljnopolitičkom planu, često vas smatraju “neprijateljem Zapada”?

- To je naravno pogrešno. U Francuskoj sam mnogo toga uradio, jer je to zemlja otvorena za talentovane ljude iz celog sveta. Miteran i Širak su bili moji prijatelji. Bojim se da je ovaj novi (Sarkozi), nažalost, samo poslanik korporativnog kapitalizma postavljen da “zapuši rupe” kroz koje je isijavala sloboda. “Zapad” želi novo tržište, zato briše tradiciju drugih. Jer, ljudi sa identitetom postavljaju previše nezgodnih pitanja.

* Sve se svodi na podelu dobara, u kojoj nesrećni žitelji rasparčanih istočnoevropskih zemalja treba da ostanu “kratkih rukava”?

- Dobijamo skupe kredite, taman toliko da stalno možemo da trošimo. Ja ne stojim iza nekog bogatog srpskog kapitaliste, ali je veoma dobro što su neki naši ljudi uspeli da oblikuju kapital u vredne investicije. I baš mi je drago zbog toga. Taj proces još nije završen. Stručnjaci kažu da je prvih 20 godina tranzicije najteže. Posle toga, naše bogatstvo će prirodno srasti sa ostatkom sveta, ali će, nadam se, ostati naše.

* U Parku prirode “Mokra Gora” mnogobrojni svetski intelektualci i umetnici vide oazu razuma?

- Vidi to i država. Učinjen je strahovit iskorak. Narednih dana će Vlada Srbije uredbom proširiti teritoriju zaštićenog parka (prim. aut.: novih 7.500 hektara, prema jezeru Zaovine, Dobrom Polju i Ljutom Polju na Tari, od Mokre Gore do granice sa BiH, sa jugoistočne strane do mesta Vitasi). Imaćemo pistu za male avione dugu 600 metara, gradimo dva nova hotela, imamo najsavremeniju ski-stazu u Srbiji, sa sistemom za veštački sneg…

* Šta novi nivo zaštite donosi?

- Na ovom svetu možemo da zaštitimo samo decu i prirodu. Više niko neće moći, sada na velikom prostranstvu, nelegalno da gradi po rođačkoj, plemenskoj ili “burazerskoj” liniji. Rendžer iz parka će kao
posenik zakona moći da krivolovcu oduzme pušku, a nelegalnom graditelju lopatu. Mokra Gora je deo Užica, koje me toliko podseća na Sarajevo. Škola u ovom mestu je bila pred gašenjem jer nije bilo đaka, a za poslednje tri godine je rođeno 30 dece. Za razliku od turobnog sveta ovo je sada srećno mesto u najlepšem delu Evrope.

* Iako vam Mokra Gora donosi najviše radosti, sve je veće vaše angažovanje širom Srbije?

- U šest gradova: Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Valjevu i Čačku započeo sam donkihotovski zahvat, ali sam uveren da ću uspeti. Pretvaram zapuštena stara postrojenja u fabrike kulture, za koja verujem da će čak biti i profitabilna. Iz našeg ambijenta opstanka, krećemo napred. Ja sam samo protivnik zatiranja moje sopstvene kulture. Otvoreni sam pobornik oblikovanja nacionalne svesti. Prezirem one koji kažu da od ove države nikada ništa neće biti.

* Kao što je Maradona vežbao u mraku da bi se pokazao na otvorenom svetlu, može li Srbija vedrijom stazom iz sopstvene tmine?

- Srbija je najuspešnija evropska zemlja kada je reč o opstanku. Najgori geostrateški položaj, a toliko suzdržane energije. Srbija je shvatila da demokratija nije bejzbol kačket okrenut naopačke. Narod koji je imao Teslu, Milankovića, Andrića, Selimovića, Crnjanskog, nema pravo na pesimizam, naročito ne na poraz. Lično, sopstvenu harmoniju nalazim u svom korenju koje se raširilo od Hercegovine, preko Travnika, Sarajeva, do Mokre Gore. Mislim da državni instrumentarijum podržava ideju opstanka i uspeha. To je presudno.

* Zašto vaš film o Maradoni još nije prikazan u Srbiji?

- Jedan mladi distributer je kupio film, ali nisam siguran da sadašnje stanje u bioskopima to može da isprati. On će probati da “provuče” Maradonu kroz naše sale, a film će biti prikazan na sledećem “Kustendorf” festivalu u “Mećavniku”. U januaru, “Kustendorf” će doneti još novina, pored revije studentskih ostvarenja, imaćemo po pet azijskih, latinoameričkih i evroameričkih filmova, uz sedmodnevnu školu režije.

* Pripremate i novi film, radni naslov je “Prijatelji Panča Vilje”?

- Od momenta kada je revolucionar priveden na streljanje, do trenutka smrti, sedam njegovih prijatelja daju svoje viđenje heroja. Snimanje počinje sredinom iduće godine, film je na španskom. Voleo bih da u njemu zaigra moj prijatelj Havijer Bardem. Želim da pored ovog ostvarenja, snimim jedan film na francuskom, i još jedan na ruskom jeziku.

GUČA I “ZABRANJENO PUŠENJE”
* STOTINE mladih Francuza su pohodili Guču, svoj identitet grade na osnovu vaših filmova i muzike?
- Nacija je za mene stalno oblikovanje svesti, koje se prepoznaje kroz kulturu. Guča ima strahovit energetski naboj, priznatija je i poznatija u svetu nego u Srbiji. Naši “specijalisti za Zapad” su prestali sa neosnovanom kritikom srpske trube. Shvatili su da, kad su već mondijalisti, treba da neguju svetsku baštinu, bilo da je ona baskijska, korzikanska ili srpska. I ne ljuti ih više to što je Guča malo popularnija od ostalih malih, autentičnih svetskih trendova. Guča je deo “njorldmusic” scene. Ne čudi me zaljubljenost Francuza u ovaj festival. Drago mi je što su moji filmovi pomogli da se zvuk trube raširi po svetu.

* Zašto “Zabranjeno pušenje” uporno zaobilazi Srbiju?

- Svirali smo samo u Novom Sadu, bilo je spektakularno, za mene pomalo zbunjujuće. Brzo će 29. novembar i nastup u beogradskoj “Areni”. Bend je najjači muzički izvozni artikal Srbije. Pre “Arene”, imamo turneju po Latinskoj Americi, na jesen smo u Nemačkoj, Norveškoj, decembar je rezervisan za Francusku. Za Guču i bend zajednička je samo jedna stvar, to je neverovatan energetski udar. Uzaludan je talenat bez energije - ona pokreće države, fabrike, pokreće i nas.

ODBORI
* IZAŠLI ste iz Upravnog odbora Filmskog centra Srbije?

- To je ozbiljan posao u Filmskom centru, biću mnogo korisniji ako Srbiji u naredne dve godine obezbedim 25 bioskopskih dvorana i šest “artpleksa”. Iz Upravnog odbora “Politike” nisam izašao, samo što više nisam predsednik.

Izvor: Novosti on line Nikola Janković