Nebojša Đorđević, rođen je 05.03.1960. u Knjaževcu. Piš poeziju, prozu i haiku. Učesnik je velikog broja poetskih i kulturnih manifestacija. Dobio je više nagrada za poeziju,koja je prevođena na engleski i bugarski jezik.
Objavio je pesničke zbirke: Atlas Mojih svetova / Bagdala Kruševac,2000., Dolaze Samarićani / Bagdala Kruševac,2001., Brod koji(m) sanjam /Art Akt grupa Valjevo Književni klub Branko Miljković Knjaževac, 2003., Antologija savremene poezije knjaževačkih pesnika / Književni klub Branko Miljković Knjaževac,2003., Hic Rhodus, hic salta / Familet Beograd,2006.
BISER
-Vajfiću
Pričala si mi o daljini,
zaboravu i samoći,
blesku lampiona dalekih
šaputanja i snu jezera
koje je zaboravilo reči.
Govorio sam ti o bliskosti,
besmislu razdaljina,
neobičnom drveću, koje raste
kraj vode, sa čudnoslatkim
plodom kojeg na svim jezicima
zovu ljubav.
Kazivala si da jezero izvire
iz devojačkuh suza,zaborav i
samoća iz zaključanog vrela,
blesak sa dna dna jezera.
Zaronio sam duboko, probudio jezero
i ulovio ti srce – biser je izašao iz školjke.
Na drveću je sazreo plod.
Ohrid, plaža Slavija,hotel Orce Nikolov, 27.08.2009.
ASONET ZA ATLANTIDU
Sebični, bez ljubavii isceljeni strahom,
nekog drugog uma, dodirom što mrvi
i lobanja praznih zasipljenih prahom
ugledasmo duše združene nad morem,
okean u tački, luku na pučini,
polja davnih dana i dobro nad gorem:
moćnu Atlantidu kako svtlost čini:
prikazom bez lika, čežnjom u daljinu
netaknuta kopljem novog sagrešenja,
mostova beznađa, nestalih značenja
što nestvarnim lukom zatvara praznimu.
Bez obala ćuti, mrak je zaodene,
dok oseku vreba nepojamne mene
večna plima struji, dira u tišinu,
da sakrije ono što otkriti ne sme:
neizmerne vode, potpune i bezsne:
tek poneki zračak probija dubinu.
NOĆ ZA VRTOGLAVE POTPETICE
Zavrti i strgni sa sebe sve halje,
obraze ovog sveta – gorko i ukleto,
navuci novu meru, i već moraš dalje –
tvoja će koža miirisati na leto.
Već osmeh sunčev ljubiš
Do ponoći dodiruješ iskustvo
Milujući srce za ruke ispružene,
Za stisak ljubavi…
Ponekad se isplati izgledati skupo,
jer ništa tako dobro ne podiže samopouzdanje,
kao čipka, saten, zlato i visoke štikle:
Noć za vrtoglave potpetice
GRČKI PESNICI
Grčki pesnici tvrde
da su ljudi neverovatne antene,
kako su usne žene poput
građanskog rata u Španiji
i da su dva siročeta
preplakala veče bez hleba.
Njihovi brodovi otiskuju se
od keja, tačno u 9 sati, bez
suvišnih sirena i pozdrava signala,
dok činovnioci evoluiraju u hronometre.
U njihovim pesmama, proleće
najpre, izvrši ubistvo,
a zatim, odmah umre,
dve ptice uživaju u svojoj lepoti
i zvezde svrbe kao mladalačke bubuljice.
Ako ne čitaš grčke pesnike
osetićeš tiraniju dosade,
kao oblik odsutnosti
i nikada nećeš postati
heroj nerazjašnjene smrti, čarobnjak ognja
ili lopov koji krade zmije i čudovišta.