Projekat književnog kluba KNJAŽEVAC

KLONIM SE TEKUĆE VODE

Sticajem okolnosti, neumorni i svestrani Milovan Vitezović (1944) nas je poslednjih meseci suočio sa našom sopstvenom sudbinom. Najpre su na televiziji prikazana tri celovečernja dokumentarno-igrana filma „Kneževina Srbija“, „Kraljevina Srbija“ i „Gde cveta limun žut“, po njegovom scenariju, u režiji Zdravka Šotre, a počela je i repriza epske igrane serije „Vuk Karadžić“. U knjižarama su se ponovo pojavili Vitezovićevi bestseler romani: „Lajanje na zvezde“, „Simfonija Vinaver“ i „Šešir profesora Koste Vujića“, u izdanju „Lagune“. Ljubiteljima poezije namenjena je bibliofilska knjiga mladih Vitezovićevih ljubavnih pesama, „Ljubav nad pesmama“, u izdanju „Artpresa“ iz Banjaluke. A nedavno je izašao njegov najnoviji roman „Gospođica Desanka“, o detinjstvu Desanke Maksimović, u izdanju SKZ, što je bio i neposredan povod za ovaj razgovor.

Iza ovog izuzetno plodnog i čitanog autora je više od 40 knjiga, objavljenih u čak 170 izdanja. Od 11 romana čak 10 su bili bestseleri, a ubedljivo najveći uspeh postiglo je „Lajanje“ koje izašlo u 25 izdanja. Uz komplet od tri knjige pesama za decu, nekoliko puta su mu objavljivana izabrana dela, u pet, deset, pa dvanaest knjiga.

* Važite za veoma čitanog pisca. U čemu je tajna?

– Nema tu neke posebne tajne. Pišem, i trudim se da to radim najbolje, prema svome daru i književnom umeću. Nije moje da ih ocenjujem. Jedino što mogu zakleto reći: klonim se svake površnosti i ne povlađujem tekućoj književnoj modi ni čitalaca, ni estetičara. Povlađujem jedino Aristotelu. Ja sam tzv. kreativno pisanje učio kod majstora svih vremena. Kao dramaturg, umem da stvaram karaktere. Izveštio sam se u uverljivom dijalogu. U stilu dosažem visok stepen jednostavnosti. Zato su mi knjige čitljive, razumljive i prisne.

* Svoje knjige ste uglavnom objavljivali na ćirilici. Sada se ova izdanja kod „Lagune“ pojavljuju na latinici. Je li to vaša volja, ili zahtev izdavača?

– Ćirilica je pismo moga rukopisa. Ali i latinica je moje pismo. Jesam za prejemstvo ćirilice, ali nisam za odbacivanje latinice. Ćirilicu treba štititi najdostojnije moguće, pa i odnosom poštovanja latinice. Ne daj bože da čitaoce delim na ćirilične i latinične. To im ne preporučujem, već dobre knjige. Ako imam stotine hiljada primeraka knjiga na ćirilici, što da nemam koje desetine hiljada na latinici. Direktor „Lagune“ Dejan Papić mi je samo napomenuo da su njihova izdanja uglavnom latinična. Ovo opredeljenje je samo moje, bez upliva ikog drugog. Smatrao sam da svoje knjige treba i da na latinici autorizujem. One su ionako već 10:1 u korist ćirilice. Pošteno?

* Kako je došlo do toga da pišete roman o Desanki Maksimović?

– Kada sam u slavu stogodišnjice rođenja Desanke Maksimović ispisao dramske slike iz njenog života za Vukov sabor 1997. godine, čije izvođenje, na moje čuđenje, ni provala oblaka nije omela, već pocrtala, bilo je jasno kako je to uvod u jedno novo delo koje treba ostvariti. Nastavio sam dalje da istražujem i beležim. Krajem 2002. godine, Srpska književna zadruga me je pozvala da za njena izdanja napišem roman. Pisao sam, kako se dalo, dobre četiri godine… I evo knjige.

* Zašto ste se odlučili da ispišete povest o veoma ranom Desankinom detinjstvu, ne baveći se njenim kasnijim godinama?

– Nisam to ja unapred odlučio. Odlučilo je samo pisanje. Pokazalo se da je rukopis koji sam stvorio najsadržajnije i najkonciznije definisala sama Desanka. Ona je zapisala: „Okvir u kome sam rasla prvih svojih deset godina, okvir je kojim sve oko sebe merim. Lepotu svega merim tom prvom viđenom lepotom. Čast ljudsku merim uzorima već tada postavljenim…“ Nije li to živeći sadržaj ove povesti…

* Iz romana se može naslutiti da su Desankino odrastanje u uglednoj porodici punoj topline i bezbrižni dani u živopisnoj Brankovini bili osnova za ceo njen kasniji život i stvaralaštvo?

– Brankovina je srpski čarobni krajolik lepote, mudrosti, istorije i tajne. Desanka je imala mudro detinjstvo. Iz takvog detinjstva ona je mogla postati onakav pesnik, živeći skoro vek i pevajući za vekove…

* Desanka je predstavljena kao izuzetno živo, prepametno, radoznalo dete koje se igra žmurke sa suncem i oblacima i u letu hvata mudre reči i savete ukućana…

– Vladimiru Milariću, najznačajnijem našem estetičaru pesništva za decu, ispisala je jednom prve reči koje joj na um padaju uz reč detinjstvo. Njene asocijacije su: „začuđenost, ushićenje, žeđ saznavanja, potreba za nežnošću, zaštitom, ogromnost neba, strah u noći, sumnje…“ Pokušao sam da u slikama saglasim poglavlja ove knjige sa tim njenim rečima. Bar da asociraju. Jesam li uspeo? Miroslav Egerić, pišući pogovor za izdanje ove knjige u Republici Srpskoj, stavio je naslov „Jedna čarovita knjiga“.

* Družili ste se sa pesnikinjom još kao mladi pisac, šezdesetih godina. Da li ste razgovarali i o njenom detinjstvu?

– Kakav razgovor. Ja sam uglavnom samo slušao. Pamtim dosta. Tu je i ono malo što bi moglo da se odnosi na ovu moju knjigu o njoj: „Tuđ mi je predeo koji nije brdovit, u kome nema potoka, u kome nema dovoljno one modrine iza koje koje žive tajne“. Ono drugo što pamtim možda će biti tema novog rukopisa. Ali ga ne obećavam. Možda mi se neće dati.

*Roman počinje i završava se kratkim ali vrlo efektnim epizodama – posetom tada 17-godišnje Desanke Vojnoj bolnici u Valjevu gde je bio oboleli otac i na istom mestu susret sa slavnom slikarkom Nadeždom Petrović, pun simbolike…

– Nadežda Petrović ovde simboliše srpsku sudbinu, što je i bila. Susret sa slikarkom Nadeždom Petrović, tada ratnom heroinom – bolničarkom, bio je za pesnikinju prvih pesama, sedamnaestogodišnju Desanku Maksimović, sam susret sa sudbinom. Nadežda, kao antička suđaja, prenosi joj očeve zavete, koji predskazuju njen budući život. Ponosan sam na te epizode, jer bi očevi zaveti bili i patetični i neuverljivi da joj ih Nadežda ne kazuje.

VITEZ LJUBAVI

U POGOVORU za „Ljubav nad pesmama“, istaknuti banjalučki pesnik Ranko Pavlović je zabeležio: „Ni okrugloga, ni bilo kakvog drugog, Milovan Vitezović vitez je lirskoga stola. On je vitez (čitaj: pjesnik) Ljubavi. Ljubavi koja se piše velikim početnim slovom. Ljubavi koja uznosi i ne dopušta ti da, tako vazdignut, sletiš u mutljag svakodnevlja. Vitez Vitezović današnji, ovom knjigom, u dosluhu je s onim negdašnjim, mladalački zanesenim vitezom studentskih ljubavi (ako nije ‘grijeh’ riječ ispred zagrade pisati u množini).“

RECITOVANE I PEVANE

O ZBIRCI „Ljubav nad pesmama“, Vitezović kaže:

– U knjizi „Gospođica Desanka“ postoji jedna fotografija na kojoj smo pesnikinja i moja malenkost na književnoj večeri u Studentskom gradu 1965. Te večeri sam govorio pesme koje su tek sada objavljene kao knjiga. Do sada je ona bila poslednja usmena knjiga. Napamet su pesme znale i govorile generacije studenata 1963-1968. Govorio ih je Ratomir – Rale Damjanović, a neke pevao Arsen Dedić. I recitovane i pevane, našle su se na „Jugotonovim“ pločama, a sad su u knjizi.

Izvor: Večernje novosti Dragan Bogutović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *