Alfonsina Storni(1892-1938) argentinska poetesa, rođena u Švajcarskog,ostavila je dubok uticaj na pesnike sa područja Latinske Amerike.

Objavila je: Poezija: La inquietud del rosal, 1916; El dulce dafio, 1918; Irremediablemente, 1919; Languidez, 1920; Ocre, 1925; Mundo de. siete pozos, 1934; Mascarilla y trebol, 1938; Antologia poetica (1916-1938)

RIBOLOVCI

Na obali vode žuti štapovi
postavljaju zamke smrti.
Sunce se bez ljutnje uspavljuje
na ruci koja strpljivo čeka.
Konačno, jedna sićušna riba
plavetnilom boji vršak udice, i jedan
deo neba, manji
od ružinog listka, koprca se
na zemlji, ranjen smrtno.
Uzaludna igra:
Ribolovac zabacuje opet svoj štap
a sunce bez ljutnje sniva u njegovoj
ruci…

ULICA

Otvoreni prolaz
između visokih zidina.
Svakog trenutka
tamna usta vrata,
cevi trema,
sprovodne spletke,
za ljudske katakombe.
Nema li jeze
u predvorjima?
Malo nasilja
u uzlaznoj belini
stepeništa?
Koračam žurno.
Svako oko koje me motri
množi se i rasipa.
Šuma nogu,
vihor letećih
krugova,
oblak krikova i šumova,
odvajaju mi glavu od trupa,
šake od ruku,
srce od grudi,
noge od tijela,
volju od njenog spoja.
Gore,
plavo nebo
umiruje svoju prozračnu vodu;
njim zlatni gradovi brode.

GLAS

Vezaću ti šake
kao plamen, bol koji služi
pritajenim stvarima.

Protrčaću  sa šakama
podignutim uvis između kuća
ljudskih.

Spavali svi smo i suviše.
Spavali u jarkom
svetlu, kao zvijezde
u jeku dana.

Spavali, sa svetiljkama
napola upaljenim:
ohlađenim
u sunčanom plamu
brojeći
naše vlasi,
gledajući kako izrastaju
dvadeset naših
nokata.
Kada će nebeski vrtovi
pustiti korenje u meso ljudsko, u život
ljudski, u kuću čoveka?

Ne bi smeli spavati do tada.
Otvoreni očni kapci, prstima odvojeni, žele li
popustiti, do užarenosti muče ih, kao mesečevi
krugovi kada oluja želi
rastrgnuti svemir.