Projekat književnog kluba KNJAŽEVAC

ALFONSINA STORNI – Izbor iz poezije

Alfonsina Storni(1892-1938) argentinska poetesa, rođena u Švajcarskog,ostavila je dubok uticaj na pesnike sa područja Latinske Amerike.

Objavila je: Poezija: La inquietud del rosal, 1916; El dulce dafio, 1918; Irremediablemente, 1919; Languidez, 1920; Ocre, 1925; Mundo de. siete pozos, 1934; Mascarilla y trebol, 1938; Antologia poetica (1916-1938)

 

RIBOLOVCI

Na obali vode žuti štapovi
postavljaju zamke smrti.
Sunce se bez ljutnje uspavljuje
na ruci koja strpljivo čeka.
Konačno, jedna sićušna riba
plavetnilom boji vršak udice, i jedan
deo neba, manji
od ružinog listka, koprca se
na zemlji, ranjen smrtno.
Uzaludna igra:
Ribolovac zabacuje opet svoj štap
a sunce bez ljutnje sniva u njegovoj
ruci…

 

ULICA

Otvoreni prolaz
između visokih zidina.
Svakog trenutka
tamna usta vrata,
cevi trema,
sprovodne spletke,
za ljudske katakombe.
Nema li jeze
u predvorjima?
Malo nasilja
u uzlaznoj belini
stepeništa?
Koračam žurno.
Svako oko koje me motri
množi se i rasipa.
Šuma nogu,
vihor letećih
krugova,
oblak krikova i šumova,
odvajaju mi glavu od trupa,
šake od ruku,
srce od grudi,
noge od tijela,
volju od njenog spoja.
Gore,
plavo nebo
umiruje svoju prozračnu vodu;
njim zlatni gradovi brode.

 

GLAS

Vezaću ti šake
kao plamen, bol koji služi
pritajenim stvarima.

Protrčaću  sa šakama
podignutim uvis između kuća
ljudskih.

Spavali svi smo i suviše.
Spavali u jarkom
svetlu, kao zvijezde
u jeku dana.

Spavali, sa svetiljkama
napola upaljenim:
ohlađenim
u sunčanom plamu
brojeći
naše vlasi,
gledajući kako izrastaju
dvadeset naših
nokata.
Kada će nebeski vrtovi
pustiti korenje u meso ljudsko, u život
ljudski, u kuću čoveka?

Ne bi smeli spavati do tada.
Otvoreni očni kapci, prstima odvojeni, žele li
popustiti, do užarenosti muče ih, kao mesečevi
krugovi kada oluja želi
rastrgnuti svemir.

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *