Марина Жинић Илић је рођена у Метлићу код Шапца. Магистар економских наука. Прву песму објавила у деветој години. Пише поезију, прозу, афоризме, рецензије, слика. До сада је објавила 13 књига, од којих пет са благословом духовника: Епископа нишког(сада патријарха српског), Г. Иринеја, Епископа Јегарског, Г. Порфирија, Епископа сремског, Г. Василија, Монаха Василија из Хиландара . Присутна у поетским антологијама – зборницима ,учествовала на разним књижевним манифестацијама:
Награде: Златни песнички прстен 1998; Најбоља религиозна песма 2000; Песнички крчаг 2000; Књижевна награда „Момчило Настасијевић“ 2006; Победник 14. Светосавског конкурса Народне библиотеке „ Његош“ у Књажевцу 2008 и остале.
На сликарско – песничкој колонији у Чуругу 2004. године у Марини се пробудио сликар, па је почела да илуструје своје књиге и интензивније слика, не занемаривши своју стару љубав – писање. У децембру 2008. имала је самосталну изложбу слика у Београду, учествовала на престижној међународној изложби слика Жене сликари, Мајданпек 2009. Излагала је више пута на колективним изложбама. Члан је ДКВ, УКС, иницијатор и један од оснивача Удружења уметника Железница Србије. Живи и ствара у Новом Саду.
РЕЧ О МОЛИТВИ
– Апостол Павле
Убра сунце са рамена
Лебним се пољем окити
Попи своје гневно
Насушни хлеб и воду
Сазвежђе окади миром
И звоњавом.
Подвигом се закити
У сусрет пепелу
Камену у прапочетак
Вени у крв
Ватри на просејање
Животом без смрти
С новом надом љубав доврхује.
На путу за Дамаск
Од свељубави до сјаја
Срете
Дух васкрслог
Из безброј смрти
Закорачи у сверадост.
Ураста у срце
Очишћено од греха
Пчелом узлете
Светлост га пови
Да васкрсне у теби
Што се надом надиш
И вером спасаваш
Од поринућа.
Четрнаест пута за грешника
За апостола
Израста словом
Из сваког ока посланице
Глувило уђе у звук
Забринут или нем, присвојеним страхом
Постаде свој
Усињен у Господу.
И пође
Камену у прапочетак
Вени у крв
Ватри на просејање,
Живот без смрти
Пут хлеба и соли.
Да вечнује Богом.
Уђе вером у благодат чудеса
Да спозна себе
Из безброј смрти
Уста из греха
Неисказаним даровима
Да светли
Као награда за труд.
Сунце благодати грану
Да расатани
Из низине у висину
Понад речи, понад ума
С надом и уздањем
Духом мудрости.
Дозва Откривење
Обасјањем вечности
Да се љубав слави
Да Творца познамо.
Безброј пута паде
Али не остаде у паду
Срцем се придиже,
Брскутом жита и трава
Јауком сећања
Изроди се сенком у познању своме
Додиром бола
У Мајчине руке
Потече у слову јеванђеља.
И не заспа
Кад пупи дан
И отиче ноћ
Кад прелива страх
И камен се греха обрушава
На врхове живота.
Пробуди у себи свица
Из недреманог живота
Благоточне мисли посла у ноћ
И раздани на путу за Дамаск
Да Творца познамо.
Поново се роди и гле
Сенка тескобе
Неодањено у слову
Заватрено у оку
Усеком у сан
Умива трајањем
Да се љубав слави.
То византијско плаво
У његовом лику
Ромонито и благо
Васкрсло из исконске лепоте
Даром изникло
Проникло у семе
Зачето животом
Мери густину светлости.
Врца бдење
Благопитне речи
Безмерје ките.
Ево га у сваком и свему
Љубављу расте
А у срцу Љубљени
Неизрецивог ли часа
Иде с поуком
„Где има љубави
Ту се све може поднети“.
И зачу се реч:
Од моје гордости
До Свељубави Твоје
Мало је
Искра светлости у сусрет пепелу
Уронула у бескрај
Као растанком од тела.
На коленима
Душа се самилосна
Сабира и расипа
По булеварима прошлости.
А бејах фарисеј
И гонитељ Христа
И био сам Савле
Био, ко ниједан.
Од светлости падох
Дух се огласи
Светим Духом прогледах
И оживех Христом
Да светим Име Господње.
Да светим Име Господње
Тебе да приволим истином
И себе заспем надањем
И време срцу заватрим
Око да сунцем прогледа
Отврдло срце да заспи
У крилу вечности.
Оноћило растера таму
За кап Милости
Радости
И би
Трептај за лепоту
Да пробуди срце
Душа да крене у висине.
Реч о молитви
Сваком би, а не би исто
Пут хлеба и соли
Из мајчине руке
У раскиву бола
На славу велике тишине
На гозби
С новом надом љубав доврхује.
Свакој се години раздала
Као кошуља ветру
За мирис трена
Тесна за грех
У мливу сећања
Посланица моја.
Обраћа се молбом Ствараоцу
У познању своме
Сплетена у муку певне бројанице
Оста смерна слову љубве
Свака реч посланице.
Укори стварност
Чекају је двори, а двери отворене
Ћуте
Брскуте трава дочекују
На кидању бола.
Век ми овај на рамену
Каткад мислима говори
Потом оћутим тишину
Неодањено запева у слову
Окруни дан сећањем.
Срцу искричава, неисказу мала
Ко цвет литургије, збратимница
Мелем за душу
Снага за бол.
А ћути
Као и увек у сваком
Док Господ по мери труда
Благодат не да
И не обасја
Чудесном светлошћу
Да човек сагледа
Истину, правду и живот.
Усињен Богу
А Њим и о Теби
С питањем откуда и куда
Ради чега постојање
И тако редом, понајчешће
Сузом и молитвом
У срце се усељујем
Душа да векује са Богом.