ŽEGA – Igor Marojević
Građanski rat u Crnoj Gori na početku 20. veka. Stevan se upušta u zabranjenu vezu s Marijom i time priziva krvnu osvetu. Niko ne izlazi živ, jer gde god da neko od junaka krene, zadnjica mu je pozadi…
Ako su odnosi među ljudima tako teški, to je stoga što su ljudi stvoreni da se ubijaju, a ne da imaju odnose, zapisao je Emil Sioran. Iako je rat obično sinonim za užas, pustošenje, strah i nehumanost, ima pisaca (npr. Selin, Džozef Heler, Kurt Vonegat, Emrouz Birs) koji su u svojim delima koristili rat kao podlogu za apsurd, parodiju, sarkazam ili grotesku.
Igor Marojević je u romanu Žega (Laguna, 2008), a koji sa romanom Šnit (2007) čini prva dva dela petoknjižja Etnofikcija, blizak knjigama pomenutih autora. On podseća da je građanski rat u Crnoj Gori s početka prošlog veka između bjelaša i zelenaša (pristalica i protivnika Kraljevine SHS) bio najapsurdniji rat vođen na ovim prostorima.
Zaplet se dodatno intenzivira poterom za preljubnikom koji je pogazio običajne zakone i prizvao krvnu osvetu. Veza glavnog junaka Stevana s Beograđankom Marijom postaje kobni ljubavni trougao: lanci ljubavne sreće ponekad su toliko teški da je potrebno troje da ih nose. Ženske grudi mogu biti preslatke voćke, ali i bombe…
O svemu ovome (tehnikom skaza) svedoči nam starac, Stevanov stogodišnji brat, koji krajem 90-ih prošlog veka leži u bolničkoj sobi na Banjici i o tome priča grudobolnom mladiću, otkrivajući mu strašne i odvratne tajne o njegovom poreklu, ali i „zakon“ da rat na ovim prostorima kao da nikad nije ni prestajao, niti će ikada prestati.
Ovaj „mesni rat“ među crnogorskim plemenima naliči na farsu (doduše, s krvavim ishodom) tim pre što se vodi implicitno, iza kulisa, daleko od očiju javnosti. Postoji samo jedno pravilo: nema pravila, sve je dozvoljeno. Bratoubilačke spletke, gramzivost, skrnavljenje grobova, način na koji brđani doživljavaju erotiku (i masturbaciju), sevdah, mnogo toga u romanu biće čitaocu strašno, ali i smešno.
Marojević se znalački poigrava ne samo s običajima tadašnjeg crnogorskog (a i srpskog) življa, već i sa samom prirodom čoveka s Balkana: svako od nas nosi u sebi zver, samo je potrebno nešto da je podstakne. Jednostavna i snažna logika Žege nameće se sama od sebe – što je više ljudi uključeno u nešto, to je manje humanosti i pravde.
Mnogobrojni likovi otežaće čitaocu da u prvoj četvrtini knjige prati fabulu (koja je prstenasta, kako bi rekao dobri stari Aristotel), dok ne pohvata sve konce. A onda će ga šaroliki svet Žege podsetiti da iz „tamnice kakav je Balkan“ nema bežanja. Svi će pre ili kasnije imati svoj deo vlasti, odnosno vratiti mu se.
Žega je roman koji zahteva ozbiljnog i posvećenog čitaoca, iako se to ne može pretpostaviti na osnovu zaista neprikladnih korica koje mogu lako prevariti da je posredi nekakav ljubavni roman za domaćice. A ovo je zapravo snažan „sirovi, krti realizam“ s mnogobrojnim postmodernističkim bravurama kao što su neobično rešena sintaksa, mnogobrojne reminiscencije (kao recimo parodija Koštane s početka romana), osobeno razračunavanje s mentalitetom, zakoni brđanske etike i još mnogo toga.
Izvor: Popboks Nenad Župac