IZGUBLJENO DELO IVANA MEŠTROVIĆA PRODATO ZA 250.000 EVRA

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti

Reljef u drvetu nastao je u Beogradu 1913.

“Skidanje s krsta” Ivana Meštrovića, prodato je na današnjoj aukciji u Sotbiju nepoznatom kupcu za 250.000 evra.

Meštrović je ovaj duborez u orahovom drvetu, dimenzija 90×126 centimetara, uradio u Beogradu 1913. godine i izložio na samostalnoj izložbi u muzeju “Viktorija i Albert” dve godine kasnije.

Delo je nedavno ponovno otkriveno i objavljeno u magazinu “Burlington”.

Pre nego što je izloženo u muzeju “Viktorija i Albert”, delo je prikazano na poslednjem Venecijanskom bijenalu 1914. godine, pred početak Prvog svetskog rata. “Skidanje s krsta” tada je privuklo pažnju kritičara Etorea Kocanija, koji je prvi ukazao na značaj duboreza u kontekstu nadolazećeg rata.

Američka naslednica i prijateljica slikara Vilijema Orpena Evelin Sent Džordž kupila je delo direktno od Meštrovića 1915. godine za svega 600 funti, što je tada bila najviša cena koju je Meštrović postigao u Engleskoj.

Evelin Sent Džordž upoznala je hrvatskog umetnika preko Lejdi Kunard, njihove zajedničke prijateljice. Sin američke naslednice poginuo je prve godine rata, a Evelin je kupila reljef kao u prvi u nizu pomena na svog sina.

“Skidanje s krsta” je jedno od prvih religijskih tema kojima se Meštrović bavio tokom ratnih godina. Njegov prijatelj slikar Jozo Kljaković kasnije se prisećao da je Meštrović “slabo radio tokom rata, osim prizore iz života Isusa Hrista, koliko ga je rat potresao”.

Ovi radovi, uglavnom duborezi, obuhvataju i impozantno “Raspeće” iz 1919, i “Hrist i Marija Magdalena”, od kojih se neki nalaze u Meštrovićevoj kapeli u Kašteletu, blizu Splita

Meštrović je tada rekao da su ga izbijanje rata i potreba za ujedinjenjem Evrope direktno naveli da radi biblijske teme.

Izvor: Blic Online Foto:flickr.com

DA JE BILO VOLA…?!

Nebojša Đorđević    Vesti

Pristalice drugoplasirane grupacije na ponovljenim lokalnim izborima u Knjaževcu, Pokret “Živim za Knjaževac” - Boško Ničić, još uvek ne mogu da se pomire sa činjenicom da na njihovoj predizbornoj konvenciji uz folk pevačice nije bilo pečenog vola. Za to okrivljuju privremeno opštinsko veće, rekavši da je zlouotrebilo epidemiološku situaciju u ovom gradu uz izgovor da zbog prevencije žutice na platou ispred Doma kulture ne može biti nikakve hrane, pa ni vola, bez obzira na to što njegovo poreklo nije knjaževačko, već je, negde iz Braćevca, Bora ili, šta ti ja znam…

“Da su nam to dozvolili, dobili bismo još više glasova i bilii bismo prvi, ispred koalicije “Za opštinu Knjaževac” - DS - G 17 plus, a uz to, šta hoće privremeno veće, kad vo nije uopšte iz Knjaževca. Ovako, narod je dobio igara, a hleba nije bilo. Kakvi su ovi u Knjaževcu, od sada ćemo stalno dovoditi vola sa strane. Džabe su se ove pevaljke onoliko trudile, onoliko mešale, naročito, Slađana” - glasno negoduju pristalice novoformiranog a uspešnog pokreta, koji je sve iznenadio uspehom i preduzimljivošću na lokalnim izborima u Knjaževcu. Nema šta, Timočka Krajina je dobila novog junaka, novog lidera, posle Hajduk Veljka, Nikole Pašića, novog Titića (valjda iz Braćevca), samoopevanog u pesmama sa pomenutim veličinama. Bravo!

Da podsetimo: Na izbore u Knjaževcu je primljeno ukupno 30.323 glasačkih listića, neupotebljeno je 17.716, prema izvodima iz biračkih spiskova ima 30.328 birača, glasalo je 12.607 birača,van biračkog mesta 486,na biračkim mestima 12.121, nevažećih glasačkih listića bilo je263, dok je važećih bilo 12.343. Pojedinačne izborne liste su dobile sledeći broj glasova i mandata: “Za opštinu Knjaževac” DS - G17 plus 3.093 glasa i 11 mandata, Pokret “Živim za Knjaževac” - Boško Ničić, 2.879 glasova, Grupa građana “Napred Srbijo” - Tomislav Nikolić, 2.186 glasova i 8 mandata, Socijalistička partija Srbije i Partija ujedinjenih penzionera Srbije (SPS - PUPS) 1.555 glasova i 5 mandata, Demokratska stranka Srbije - Vojislav Koštunica, 880 glasova i 3 mandata i Liberalno Demokratska partija - Čedomir Jovanović 743 glasova, 2 mandata.

Srpska radikalna stranka ostala je bez mandata sa 545 glasova, kao Srpski pokret obnove - Nova Srbija sa 462 glasa.

Da je bilo vola, možda bi sve bilo drugačije…?!

PROMOCIJA KNJIGE MILENKA ZABLAĆANSKOG

Nebojša Đorđević    Knjige, Vesti

Izdavačka kuća “Prometej” i brojni glumci, prijatelji i kolege tragično preminulog glumca Milenka Zablaćanskog organizuju sutra u 12 sati u Pozorištu na Terazijama u Beogradu promociju knjige tog izuzetnog glumca. Novinarima, glumcima i mnogobrojnim poštovaocima glumačkog stvaranja Zablaćanskog biće predstavljena knjiga Svedočanstva neponovljivog života. “Knjiga je trajni pomen voljenom Milenku, kako su u posveti napisali Milan Kurulić i Zoran Kolundžija, novosadski prijatelji. Izdavačka kuća ‘Prometej’ želela je izdavanjem ove knjige da podseti kulturnu javnost na Milenka Zablaćanskog i istovremeno da pomogne porodici, jer je sav prihod od prodaje knjige namenjen školovanju dece preminulog glumca”, poručuju iz “Prometeja”.

Izvor: Građanski list

DOŠ`O ZAGOR U SARAJEVO

Nebojša Đorđević    Film, Vesti

PRAVIČNO UBISTVO - John Avnet (CINEMANIA 08)

Postoje vicevi u kojima počnete da se smejete već na prvu rečenicu i filmovi gde već na pomen glumačke podele obratite pažnju. No ništa gore ako posle efektnog početka ne bude još, i još, i još bolje

Naslov originala: Righteous Kill
Scenario: Russell Gewirtz
Uloge: Robert De Niro, Al Pacino, 50 Cent, Carla Gugino, Brian Dennehy
Žanr: policijski film
Trajanje: 101 min.
Proizvodnja: SAD, 2008.

Za razliku od vica čiji je početak u naslovu i koji je smešan do kraja, u najnovijem Avnetovom filmu grandiozna je samo glumačka podela, a posle su stvari manje-više obične i očekivane. Bebi Selimović ni traga ni glasa. To nipošto ne znači da je film urnebesno loš; naprotiv, sasvim je solidan i gledljiv.

Među gomilom savremenog američkog filmskog takoreći ničega, Pravično ubistvo čak budi sećanja na dobre stare filmove. No, paradoksalno, upravo taj kvalitet, tj. asocijacije u vezi s klasičnim detektivskim filmovima, čine ga lošijim. Jer, poredeći se sa savremenicima, Avnet je đene-đene, a propada tek u poređenju s onima koji su se kroz istoriju filma (kao npr. William Wyler u Detektivskoj priči) bavili istim ili sličnim prosedeom.

Možda je reč o opštoj entropiji i generalnom propadanju vrednosti, tipa da današnji intelektualci imaju manje kulture i znanja nego što su ih pre stotinak godina imali svršeni gimnazijalci. A možda samo Avnet nije bogom dan reditelj, nego vešt čovek koji je iz produkcije prešao u kreativniji domen bavljenja filmom.

Pada čoveku na pamet i misao kako bi Pravično ubistvo izgledalo da glavne uloge ne tumače ostareli velikani američke glume. Da su, npr., na njihovim mestima neki manje slavni ili čak anonimni glumci. Voleli De Nira i Paćina ili ne, činjenica je da bi tad stvar bila još gora.

Još bi vidljivije bile slabosti scenarija i pretenciozna režija koja muti plitku vodu paralelnim montažama, split-skrinovima…, ne bi li ta plitka voda izgledala dubljom. Jer, i u prošlosti su snimani filmovi u kojima su se zajedno pojavljivali James Stuart i Cary Grant, Burt Lancaster i Kirk Douglas, John Wayne i Lee Marvin, pa to pričama nije smetalo da budu odlične.

A da li je voda Gewirtzovog scenarija zaista plitka? Teško je to reći - scenario je samo predložak, nešto kao arhitektonski plan građevine koja završena može da izgleda baš kao nacrtana, a može i skroz drugačije. Po pojedinim delovima filma, reklo bi se, postoji verovatnoća da je scenario bio bolji, da je, recimo, lik koji tumači Paćino trebalo da bude mlađi od De Nira, a da je tzv. momenat poslednje napetosti trebalo da bude mnogo ozbiljniji i tragičniji.

Da je značenje celog filma trebalo da bude intonirano, od početka vođeno i na kraju izvedeno iz De Nirovog karaktera i delanja. O tome možemo da slutimo i na osnovu imena: jedan se zove Ruster (Petao), a drugi Turk (Tučin, mada bi bolje bilo da je Ćuran).

Petlovi se bore i pevaju, a Ćurani se prave važni i pućpuriču. Pevanje i pućpurikanje, tj. odnos poezije (umetnosti) i bilo koje, pa i policijske ideologije i njoj primerene etike takođe su mogli da budu razrađeniji, a možda su i bili. Sadomazohistički aspekt priče sa Carlom Gugino takođe je ispušten, mada je nudio svekolike uvrnute mogućnosti kakve nalazimo u pravim remek-delima.

Da li je sve bilo tako blizu a ipak nedostižno ili ga nije ni bilo, za gledaoca, na kraju krajeva, nije važno. Važno je šta je ispalo od svega. Rekosmo, solidan film, ali ne i remek-delo: situacija sve češća, jer remek-dela nastaju iz rizika, a kome je u Americi kinematografski rizik uopšte potreban? Samo onima koji nemaju šta da izgube ili onima koji ne mogu ništa da izgube. A Avnet u sredini srede ne pripada ni jednima ni drugima.

Izvor: Popboks Vladislava Vojnović