Mada sam do pre nekoliko dana bio u Americi, nekako sam tamo uspeo da propustim vest da je Madona zabranila Sari Pejlin, guvernerki Aljaske i republikanskoj kandidatkinji za potpredsednika Amerike, da dolazi na njene koncerte.
Tu vest video sam tek kada sam se vratio u Srbiju. Pronašao sam je među uvredama, psovkama i ostalom pornografijom koja svakodnevno kipi iz srpske štampe. No, na stranu sad jadno i bedno stanje srpskih medija; da se mi lepo pozabavimo Madonom i Sarom.
Madona, poput većine drugih zvezda šou biznisa, nije naklonjena Džonu Mekejnu, kandidatu Republikanske partije za novog američkog predsednika, pa samim tim ni Sari Pejlin. Štaviše, Madona – opet kao i većina filmskih ili muzičkih superstarova – veruje da će Barak Obama, kandidat Demokratske partije, imidžAmerike učiniti boljim nego što je sada. Republikanci su, po Madoni, sirovi. Demokrate su druga priča; oni su, je li, pametni, fini i sposobni. To je stereotip koji u Holivudu i na američkoj pop sceni živi ve ćjako dugo, a održavaju ga ljudi kao što su Madona ili Majkl Stajp. Sećate se Stajpa? To je onaj što se na koncertu u Beogradu izvinjavao zbog američkog bombardovanja – Iraka!
Džordž Buš svakako nije doprineo razbijanju predrasuda među najvećim imenima muzičke i filmske industrije. On odlazi obrukan ratovima u Avganistanu i Iraku, da ne pominjemo bezbroj manjih gafova. Međutim, od Madone, kao nesumnjivo inteligentne osobe, očekivalo bi se da napravi distancu i prema Mekejnu i prema Obami, jer zna da su obe američke partije podjednako krvoločne. Demokrate su – hajde da samo navedemo nama najvažniji primer – bombardovale Srbiju. Da li stvarno neko razuman misli da je Bil Klinton bio bolji od Džordža Buša i da li zaista bilo ko u čijoj glavi ne duva promaja misli da će Obama biti bolji od Mekejna? Ne, oni su svi podjednako loši i niko od njih nije imun na zlo i glupost.
Pa dobro, kazaćete, takvi su političari. I bićete samo delimično u pravu. Takvi su, naime, ljudi. Drugim rečima, stvar je još gora. Jer, političari ne kreiraju mentalitet svoje nacije, mada naivnima ponekad tako izgleda. Upravo obrnuto, političari su proizvod i posledica tog mentaliteta. Buš je proizvod američkog mentaliteta, kao što je srpsko stanje svesti proizvelo Miloševića. Kad zatvorimo ovaj mali krug, jasno je da će Amerika, bez obzira ko će biti njen novi predsednik (a biće Obama), ostati ista kakva je sada, pošto su Mekejn i Obama dva lica istog mentaliteta koji, koliko se moglo primetiti, nije pretrpeo nikakvu promenu.
Otud je Madonina zabrana za Saru Pejlin – osim što je u praksi nesprovodiva – višestruko štetna za samu pevačicu. Prvo, to je gest koji svedoči o netoleranciji i primitivizmu. Iza toga, on ne može biti tumačen ni kao akt pobune – samim tim ni kao autentični skandal – jer kad se zna kakvi su politički stavovi američkog šou biznisa, jedini akt pobune i jedina prava provokacija bila bi podrška Mekejnu. I najzad, kao što su se zapitale i agencije koje su prenele vest o „zabrani“, da li Madona ozbiljno misli da Sara Pejlin u ovom trenutku ima vremena za njene koncerte?
Ma, ne misli. Hoću reći, Madona više uopšte ne misli. Jer, u njenim glupostima postoji kontinuitet. Iz te sve tužnije i ružnije riznice, za ovu, kao i za neke ranije prilike, biram podsećanje da je ona podržavala i Veslija Klarka. Je l’ dovoljno?
Izvor: Danas Ivan Ivačković