SANJA ŽIVANČEVIĆ - Izbor iz poezije

Nebojša Đorđević   Poezija

Sanja Živančevic, rođena je u Valjevu, 21.aprila 1992. godine. Srednju turiisticku školu završila je u Novom Sadu, a trenutno se priprema za studije na Filološkom fakultetu.

Poeziju i kratke priče piše od osnovne skole, a od skora učestvuje na književnim konkursima, gde je osvojila  treće mesto na festivalu “Janoš Siveri” (pre dva meseca) i prvo mesto na festivalu “Mihailo Babinka”. Ima otvoren blog na kome objavljuje pesme.

 

PESMA

Pokloni mi pesmu,
njen stih,
bar jednu njenu reč,
učini da budem ponosni vlasnik
te jedinstvene,
jednostavne savršenosti. . .
NE!
Pretvori me u pesmu,
nek tećem kao izvor
istopljene, vrele čokolade
iz tvoje duše. . .
Nek kaplju slova
kao kapljice znoja
dvoje strasnih ljubavnika. . .
Pretvori me u pesmu, da budem ono
u šta ulazes svoj zivot

 

. . .


Pretvori m

u pesmu
da zivim u njoj
kroz tvoje srce,
da me se sećaju,
da o meni strasno pricaju,
da večno trajem. . .
Pretvori me u pesmu,
šapući me,
dahom tvojih usana
savšeno cu zvucati. . .!

 

USPUTNA STANICA

Da li sam ti ikada rekla
koliko volim leteti
u onom svetu kuda lete
svi zaboravljjeni kišobrani,
kese i helijumski baloni.
Tamo moj osmeh ceni
svaki slučajni prolaznik
te usputne stanice.
Tamo vreme nema kraj,
granica nema granicu,
budni sanjaju sto u snovima žive.
Tamo kišne latice
padaju sa strane
i nema zaboravljenih i bosih. . .
Eh ta usputna stanica
prati tvoj korak
kuda god da kreneš. . .
Samo veruj,
mi čekamo te. . .
Seti se,
tamo Sunce u srcu ostaje. . .


 

DANAS

Osta prevreli putić,

a ti, znas li ga?

Tamo pod stopama

ja sanjivo hodam,

a nisam pomislila da je moguće

tražiti tu malenu kariku

što se vrtlogom pripija

kao da cuti svetleći trag. . .

Odgovor kriknu na sav glas,

znala sam da nece biti dobro,

jer kada god se zamislim preduboko

a nastavim da hodam

sasvim ubedjena da dobro poznajem put

nesto iskrsne,

biće da je to bilo neko ‘’sutra” . . .

Pomislih na tren kako “danas”

ne umem da prevarim

prenu me iz misli nesto čudno,

i sudaram se sa tvojim bljeskom

tad uvideh neki plavicasti trag

i prolaznici pomisliše da si kraj mene

a vetnost se poigrava vlastitom pojavom

podižuci zastave postojanja. . .

Umili pogledi klonuse,

mi, jedno uz drugo i tek tad budna počinjem da sanjam

potpuno stvarno tvoj osećaj

prekidam dah kojim tumaramo

ti, čudni prolaznici i ja

zato zagrebi povrsinom i vodi nekud u beskraj

pustih najzad pogled nek luta

dok smisao prolaska

odvaljuje obronke nekog nevidljivog puta

jedino onda

jedina

jedini. . .

 

ĆUTANJE
Od nekud samo me gurkajuci
proveo kroz najavu,
da ga tu nekud unutar čeka ona
spremajuci toplinu ćutanju
kroz koju se provukao. . .
I znam koliko čipka po kozi
ostavlja prozirni dodir
kojim samo tek nešto brže od
sekundare prodje vreme,
vodeci dodir rukama svojim blize. . .
Ma mora da sam prihvatila deo neke želje
kojoj se uzdah noćni proteže u njemu
ili nastojanje da se dotakne
čudnim razlikama. . .
On otpočinje sve,
a opet koračam dovoljno glasno
kroz sve njegove i moje snove,
vodeći tako tren u kom tišina opisuje svoje
ćutanje. . . .

 

 

 

 

 



Postavite komentar