Taman sam pomislio da je soldatska nemaštovitost zauvek iscrpljena licemernim „krštavanjem“ bombardovanja SR Jugoslavije imenom „Milosrdni anđeo“, kad eto novog ešalona poetski nastrojenih oficirčina; verujem da je samo dotičnim šapkonoscima – poboljšani model Džejmija Šeja – jasno zašto je vojna akcija u Libiji nazvana „Odisejeva zora“. Ukoliko se za drugi deo „zornjačke“ nonsens sintagme i može pronaći daleka veza sa boginjom svitanja Eojom, tragično zaljubljenom u boga rata Aresa, i dalje ostaje pitanje šta Odisej uopšte radi u bembanju oko naftnih izvora.

Autor redova koji slede duboko je ubeđen da je efekat davanja ovog naziva jednoj ratnoj operaciji – koja pretenduje da bude „mirotvoračka“ – jednak , recimo, odabiru imena IMPOTENT za neki od korektora erektilne disfunkcije. Jer, neki klasični filolozi tvrde da Odisejevo ime znači „sin bola“; drugi ga vezuju za mržnju. Još uvek se lome koplja da li mu je otac Laert, ili možda Sizif; koliko god se držim stare srpske mudrosti da „nije važno ko je otac detetu – važno je ko ga vaspitava“, ne verujem da je Gurač Kamena neko s kim bi se mali Odisej hvalisao kao roditeljem. Zamišljam i duhovitog razrednog kako se kliberi između antičkih skamija: „Je li, mali, tebi ono Sizif beše tata? I, šta sad radi? Ahahahaha…“ Međutim, hrabri „kumovi“ vojne intervencije u Libanu zaboravljaju nešto mnogo važnije: Odisej je jedan od prvih dezertera u istoriji vojevanja, zabušant spreman da – u cilju izbegavanja desetogodišnje vojne vežbe pod nazivom „Trojanski rat“ – ujarmi konja i vola i seje so, praveći se lud; možda bi mu foliranje i prošlo pored Agamemnona i Menelaja da se nije umešao treći član regrutne komisije – Palamed, koji će mu pred plug staviti bebu Telemaha, otkrivajući Uliksovu formu antičkog prigovora savesti. Naravno da Odisej ovo nikada neće zaboraviti; njegova osveta biće falsifikovano pismo trojanskog roba – ubijenog odmah po prestanku potrebe – i zlato krišom zakopano u Palamedov šator dok je stanar odsutan: dovoljno za proglašavanje jednog od najvećih grčkih pronalazača izdajicom i za smrtnu kaznu kamenovanjem. Dakle, do sada smo već imali verolomnost – posle obećanja datog Tindareju – i dezerterstvo u pokušaju, a osvetoljubivost i svirepost na delu.

Jan Kot ima sjajan esej pod naslovom „Triput prevareni Ajant“; treba li da podsećam da dva vaćarenja pripadaju upravo Odiseju? Prvi put na igrama povodom Patroklove pogibije: posle nerešenog skora u rvanju baš sa Ajantom, uz božju pomoć pobeđuje u utrkama i osvaja „Sidonski srebrni vrč“. Sledeća prilika će se ukazati na svečanostima povodom Ahilove smrti, gde pobedniku pripada zlatno oružje velikog junaka; posle izjednačenog verbalnog polemosa između Odiseja i Ajanta, biće odlučeno da pobednika izaberu trojanski zarobljenici izjašnjavanjem ko im je od narečene dvojice naneo više zla u ratu. Zlobnici tvrde da je Odisej pobedio zahvaljujući glasovima Grka ubačenih među Trojance u bukagijama; mitologija pripoveda da je Ajant zbog toga malo fijuknuo, u bezumlju poklao stado ovaca misleći od njih da su neprijatelji – naravno, čobani su dobili status „kolateralne greške“ – i na kraju se natakao na svoj mač, dobijen od Hektora u znak poštovanja. Ali, to nije sve… Isti taj Odisej je bio „heroj“ koji, nakon pada Troje, prvi baca kamen na Hekabu!

Posle desetogodišnjeg rata za Ilion, još toliko će trajati i lutalački povratak kući, najvećim delom produžen na ličnu inicijativu tipa ménage á quatre: „Kirka, Kalipso i Nausikaja“… A šta ćemo sa činjenicom da je , po povratku na Itaku, Uliks sakrio oružje prosaca, pa ih nenaoružane kasapio letnji dan do podne? Prevara i kukavičluk plus krvoločnost?

U važne atribute postojeće ratne katastrofe spada i krajnje nes(p)retan odabir naziva vojne akcije koja svakog dana odnosi stotine nevinih života. Iskreno verujem da korišćenje moždanih vijuga van dijapazona „mirno, ostav i voljno“ ne sme da bude luksuz, već imperativ svake vojske koja drži makar do sebe. Posebno ukoliko te armade – htele to one ili ne – „predstavljaju“ i kulture naroda koje su iznedrile lordovske stihove Alfreda Tenisona o Odiseju, „Penelopijadu“ Margaret Atvud i, naravno, večnog „Uliksa“ velikog Džejmsa Džojsa…

Izvor: Danas Saša Stojanović