IZLOŽBA PET GODINA OD SMRTI LJUBE TADIĆA

Nebojša Đorđević   Film, Kultura, Vesti

Ljuba Tadić i Bata Paskaljević u predstavi „Čekajući Godoa”

Sećanje na gospodina Glumca

„Umetnost ne sme da se svodi na osrednjost. Kvalitet ne treba žrtvovati masovnosti. Pred životom smo svi jednaki, ali pred umetnošću nije tako”, rekao je davnih godina (Student, 1966) Ljuba Tadić, veliki dramsku umetnik.

Povodom pet godina od smrti glumca, u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije je u toku izložba na kojoj su prezentirane fotografije iz njegovih raznih predstava u kojima je ostvarivao maestralne uloge, dokumenta i drugi eksponati.

Ljuba Tadić je, podseća u pratećem katalogu autor izložbe Mirjana Odavić, prvi dobitnik najprestižnijeg glumačkog priznanja „Dobričin prsten” koji mu je dodeljen 1980. Govoreći tada prilikom svečanog uručenja o glumi i glumcima, između ostalog je rekao: „Nama su date veće mogućnosti da reč istine i lepote još više negujemo i raširimo.”

Ljuba Tadić je rođen 1929. u Uroševcu. Godine 1933. porodica se seli u Kragujevac. Akademiju za pozorište, film, radio i TV upisuje 1949, prvu ulogu dobija 1950. u Narodnom pzorištu, a član Beogradskog dramskog pozorišta postaje 1951. Na filmu debituje 1953. („Bila sam jača”, Gustav Gavrin”), 1954. igra Vladimira u čuvenoj predstavi „Čekajući Godoa” koja je na sceni BDP igrana jednog poslepodneva za visoke funkcionere i još jednom u ateljeu Miće Popovića na Starom sajmištu.

Samo godinu dana nakon dobijanja „Dobričinog prstena”, zbog angažovanja na odbrani predstave „Golubnjača”, koja je bila ocenjena kao „produkt velikosrpskog nacionalizma”, sa scene SNP-a u Novom Sadu skinute su dve predstave u kojima je Tadić igrao. Sa suprugom Snežanom Nikšić 1985. osniva Knjižaru-pozorište „Magaza” u Knez Mihailovoj ulici (br. 48) a prva predstava bila je „Poetesa”, o životu pesnikinje Desanke Maksimović, po tekstu i u režiji Mire Erceg.

Iz predstave „Otelo”, Dubrovačke letnje igre, 1964.

Sa Radetom Šerbedžijom pokreće privatno Preduzeće za pozorišne poslove. Prvi put je otkazao učešće u predstavi 1991. („Zastave”, Miroslav Krleža) u znak protesta zbog krvavih događaja na ulicama Splita.

Posle „dužeg ćutanja”, 1994. zaigrao je Sera u „Garderoberu” R. Harvuda zajedno sa takođe vrsnim Perom Kraljem, a premijeri je prisustvovao i pisac. Godine 2001. zajedno sa Vokijem Kostićem odbija da primi „Zlatni beočug” za životno delo ne želeći da bude deo tadašnjih sukoba između Skupštine grada i Kulturno-prosvetne zajednice, a 2003. u anketi „Blic Newsa” izabran je za najboljeg jugoslovenskog glumca.

Njegova poslednja uloga na filmu je u „Buđenju iz mrtvih” Miloša Radivojevića, a u teatru naslovna rola u „Kralju Liru”. Umire 28 oktobra 2005.

Sem po ulogama, nagradama, kazivanjima, o njemu i njegovom talentu ostaće upamćen i po zanimljivim, pronicljivim, inspirativnim razmišljanjima, odnosno izjavama.

„I pozorište, i glumci u njemu, i reditelji i pisci u njemu - slika su društva u kojem živimo. Kad grdimo pozorište, mislim da često grešimo. Mi pozorište ne možemo da odvajamo od okolnosti u kojima dela. (…) Ponekad me uhvati muka, jer čovek ne zna odakle da počne i kako da se oslobodi raznih priča, poluistina koje negde mogu da ga spletu”, govorio je Ljuba Tadić.

Izvor: Blic Online



Jedan komentar na “IZLOŽBA PET GODINA OD SMRTI LJUBE TADIĆA”

  1. Svetlana Pešić Kaže:

    Sećam se svog susreta sa Ljubom… Kao i svi veliki umetnici, veoma zanimljiva ličnost.

Postavite komentar