Goran Popović, rođen je 24.04.1962. u Smederevu. Piše poeziju za sebe i prijatelje. Voli motociklizam, fotografiju,bavi se videomontažom. Omiljene izreke su mu: Ako je kratak dan, dugačka je godina…Ljubav je dovoljna ljubavi..

SREĆAN PUT

Ne daj sebe
u jedno neartikulisano svitanje,
zažmuri – mnogo je lakše,
nema smisla koncentričnom krugu.

Šta te briga,
nema odlikovanja,
razloga nikada nije ni bilo.

Smisao ne otpevane pesme
iza granice sutra,
zbogom nepoznati,
poveruj da postojiš.

Nasloni se na senku priče i
zažmuri,
zadovoljan sam.

Robovi novca, srećan put,
borite se, ostajte gomila
bez pobednika,
granice i okovi
ratujte kada nemate rešenja.

Sam pre rodjenja,
sam pre patnje,
očajnici hvala vam za
prostor ništavosti,
milost mi ne treba.

NESPREMAN ZA RAJ

Život je izmedju nas
vešto zagrizao naše slomljene nerve,
okamenio nam bliske i

izabrao lik sa dubokim korenom.

Kriza nam je na domaku nemira i
zdrobljen
tesnac
života nas guši,
izdišemo deo smrti.
Crno.

Da li smo to mi ?

Gluva ponoć i opala kosa,
zgužvana kutija cigareta i
kutak
drhtav,
izlomljen
sviće isti dan.

Kako biti svoj ?

Rastavljen na hiljade delova
nespreman za Raj,
nespreman sad i
ne preostaje ništa
do prilagoditi se i
ne biti svoj.

Kada će kraj ?

Mladost ogrnuta bolnom maštom i
surov zov praznine.
Nesklad.
To je naše doba,
to je gutalj alkohola,
gorčina uboda.

Znaću ko smo !

Gde ?
Monotonija iza i ispred,
ne treba mi uzdignuta glava,
dovoljna su sećanja,
ne brini,
držaćemo se za ruke na nebu.