SPEKTAKLI – Žan Mišel Žar u Beogradskoj areni
Žan Mišel Žar prizemljio se sa svojim nadrealnim sintisajzerskim instrumentarijumom i šačicom scenskih asistenata na pozornicu Beogradske arene za vikend, a disciplinovane hiljade njegovih poklonika, naoružane gigabajtima i pikselima dobro napunjenih mobilnih telefona, poslušno su zauzele svoja mesta u tolikoj meri da se tik pred sam početak ovog „Oxygene“ spektakla – posmatrano odozgo – upriličio odistinski vizuelni i spiritualni utisak i prizor boravljenja u kakvom unutrašnjem postrojenju vasionskog broda, nažiženog humanim super-dugmićima, koji se zaputio negde u bezvremeniju.
No, Žan Mišel Žar nije odnekud odabrao da se ukaže tiho izronivši ispod ruba svojih perfektnih svetlosnih ekrana na podijumu, većje – sasvim poput Pola Enke onomad – radost ukazanog poverenja odanog auditorijuma podelio prošavši preko cele Arene te označavajući start specijalne prigode vrelim i oduševljenim govorom koji se, za razliku od većine iskušenih estradnih obraćanja, ovde doimao srčano iskrenim, zaista.
Međutim, muzika.
Pa, trideset-i-nešto godina nakon mega-planetarnog albumskog hita „Oxygen“, integralno i fragmentarno pitkog za prisno adoptiranje u svim kulturama onog doba, danas, niz ovih mahom dobro znanih klavijaturstičkih iskaza, budi nostalgiju na, kod ponekih dečje, ili još i više tinejdžersko i mladalačko doba u kojem je ovaj šarmantni hipi kosmonaut maksimalno navigirao krstareći kroz radio programe, sijaset TV špica i dabome sa gramofona svojih licencnih izdanja.
Ukoliko tako sentimentalno žudite za laganim spojem elektronike inspirisane Bahom, Dalekim Istokom, gitarom Džimija Pejdža čak(!) i bajkolikim „teraminskim“ i inim efektima – dotad je sve u potpunom redu. Ako naprotiv ne osećate emotivnu obavezu prema činjenicama Žarovog izraza, većste i te kako svesni Tangerine Dream upliva u prikazanu zvučnu sublimaciju uticaja iz sedamdesetih, te ponešto znate o elektronskoj sceni odonda naovamo, onda ćete teška srca u svom pohvaljenom gostoljublju domaćina ono što ste upravo čuli ipak nekako pre odabrati da nazovete „svemirska opera“ ili „sapunica“, da kažemo pravo.
Što sve ne narušava spektakularni zgoditak događaja, uopšte. To je – to. U najboljem izdanju dakako.
Izvor: Danas Zorica Kojić