NA proputovanju iz Koreje u Kanadu, novopečeni nobelovac Žan-Mari Gistav Le Klezio u četvrtak se slučajno zatekao u Parizu. Njegov francuski izdavač „Galimar“ povodom lepe vesti ekspresno je zakazao konferenciju za štampu u popodnevnim časovima. Prvom obraćanju javnosti 105. nobelovca za književnost prisustvovao je i reporter „Novosti“, a Le Klezio je bio raspoložen da odgovara na pitanja mnogobrojnih svetskih novinara.

* Kako ste primili vest o nagradi?

– Veoma sam uzbuđen, jer se tome nisam nadao. To je veoma iznenađujuća vest i izuzetna čast. Nisam baš siguran da sam je zaslužio, ali, kad su tako odlučili, zašto da ne!

* Kako ste saznali da ste postali nobelovac? Da li vam je neko nagovestio da ćete biti nagrađeni?

– Dobio sam tokom prepodneva telefonski poziv Švedske akademije, koja me je obavestila da sam dobio Nobelovu nagradu. Zahvalio sam im se i, to je bilo sve.

* Šta ste radili u tom trenutku?

– Čitao sam knjigu „Diktatura tuge“. Čitao sam o paradoksu pisca, koji je želeo da piše o ljudima koji umiru od gladi, a pisao je o onima koji imaju dobro da pojedu!

* Pribojavate li se da bi slava sada mogla, na neki način, da vas odvoji od čitanja, za koje nećete imati dovoljno vremena?

– Sad upravo pišem roman. Neću valjda prestati samo zato što sam nagrađen?! Naprotiv, Švedska akademija mi je, sada baš, dala vremena da pišem.

* Da li je ova nagrada i odgovor onima koji smatraju da je francuska književnost u padu?

– Ne mislim tako. Francuska književnost i jezik su fantastični. Literatura je veoma bogata i raznovrsna. Baš dolazim iz Koreje. Neverovatno je koliko Korejci govore francuski i koliko poznaju francusku kulturu.

* Da li je ovo, ujedno, i nagrada francuskoj književnosti?

– Imam dvostruko državljanstvo, Mauricijusa i Francuske. Veoma mi je drago zbog Mauricijusa, male, nezavisne nacije, koja ne dobija nikakve subvencije za širenje francuske kulture i jezika. Druga sam generacija stranaca i potičem sa Mauricijusa. Za mene je Francuska izuzetna zemlja, obožavam njenu literaturu, ali moja „mala otadžbina“ je Mauricijus. Ne vezujem se posebno ni za jedan francuski region, možda, malo, izdaleka, za Bretanju, jer su moji preci odatle, ali kutak koji mi je najdraži je Mauricijus. Kad odem tamo osećam da sam stigao kući. Francuska kultura je kultura mešavina. Ljudi dolaze sa svih strana sveta da u njoj stvaraju. I, to se nastavlja. Fantastično u francuskoj kulturi je to što je mesto susretanja.

* Koju svoju knjigu preporučujete?

– „Pavana“. Opisuje moju malu ekološku borbu za očuvanje jednog zaliva u Meksiku i zaštitu kitova. To je mala epizoda iz istorije planete, ali meni draga i važna.

* Kako biste definisali vašu književnost?

– Ne pripadam nijednom književnom pravcu. Pišem ono što želim da kažem. I, to je sve.

* Gde nalazite inspiraciju?

– U mešavini uspomena iz detinjstva, mog života odraslog čoveka i onog što
osećam u datom trenutku. Teško je odgovoriti na ovo pitanje.

* Vaša literatura je angažovana. U Kanu je, takođe, nagrađen angažovan film. Da li je to poruka da umetnost treba da se angažuje i prati svoje vreme?

– Treba definisati šta je to angažovanost. To je složeno pitanje. Angažovan sam u tom smislu što sam, kao i svi, zgrožen mnogim stvarima kao što su nepravda ili nasilje.

* Možda i trenutna situacija s bankama?

– Imam malo posla sa bankama, jer sam u dugovima.

* Šta ćete raditi sa nagradom?

– Mislite na novac. Pa, već sam rekao, imam dugove.

* Savet nobelovca je uvek vredan. Kakva je vaša poruka povodom aktuelne situacije u svetu?

– Treba pisati romane! To je odličan način za preispitivanje. Roman ne daje šematske i automatske odgovore. Romansijer nije filozof, to je neko ko piše i preko romana postavlja pitanja na koja oni koji čitaju treba da nađu odgovor.

* Da li biste mogli da povučete paralelu između tridesetih godina i danas?

– Veoma je opasno povlačiti paralele. Ipak, i tada je, takođe, bila ekonomska kriza, i sada, na neki način, kao i tada, raste rasizam, jer se i onda ukazivalo na „opasnost“ od stranaca.

* Priča se da se plašite smrti. Hoće li vam sada biti lakše pošto ste ušli među besmrtnike?

– Svi se, manje-više, plaše smrti! Ali, rukopis je poput sujeverja. Dok pišete, to vam omogućuje da ostanete u životu, bar dok ga ne završite.

OČI NEMAJU GRANICE

Le Klezio ušao je u književnost na velika vrata sa samo 23 godine, kada je za prvi roman „Zapisnik“ dobio nagradu „Renodo“, a za dlaku mu izmakao „Gonkur“. Od tada je napisao više od 50 knjiga, među kojima su najpoznatije „Groznica“, „Voljena zemlja“ i „Rat“. Već godinama je jedan od najčitanijih i najtiražnijih pisaca u Francuskoj.

U saopštenju Nobelovog komiteta kaže se da je on „autor novih pravaca, poetske avanture i senzualne ekstaze, istraživač ljudskog roda izvan i ispod (granica) vladajuće civilizacije“.

Ovaj autor je trinaesti francuski pisac ovenčan najvećim književnim priznanjem, koje podrazumeva ček od 10 miliona kruna (1,4 miliona dolara), a biće mu uručeno 10. decembra u Stokholmu. Pre toga, u istom gradu dobiće nagradu „Stig Degerman“, što je, kako se govorilo u švedskim književnim krugovima, bio nagoveštaj za Nobelovu nagradu.

Rođen je u Nici, 13. aprila 1940. godine, u bretonskoj porodici. Kao dete, jedno vreme je živeo u Africi, u francuskoj koloniji, na ostrvu Moris, gde je njegov otac radio kao lekar.

Još od rane mladosti otisnuo se na duga putovanja po Dalekom istoku i Latinskoj Americi. Jedna od njegovih životnih maksima postaće: „Samo oči nemaju granice“. Skrasio se u Meksiku, gde se oženio Indijankom, živeo je u jednoj indijanskoj kolibi. Dobio je dve ćerke koje obožava i na koje, kako uvek govori, neprestano misli dok piše. Predavao je u Londonu i Americi, a sada živi u Novom Meksiku.

Za roman „Pustinja“ 1980. dobija veliko francusko književno priznanje „Pol Moran“, iste godine dobio je nagradu Francuske akademije nauka i umetnosti, a 1994. u anketi najeminentnijih književnih kritičara i čitalaca Francuske, Švajcarske i Belgije proglašen je za najvećeg živog pisca francuskog jezika. Iza sebe je ostavio takva imena kao što su: Em Sioran, Alen Rob Grije, Margaret Diras. U jednom, svi su bili složni da je on najlepši živi pisac, o čemu su svedočili i ogromni redovi (uglavnom žena) na promociji svake njegove nove knjige.

Devet njegovih knjiga objavljeno na srpskom jeziku: „Dijego i Frida“, „Vreme je stalo“, „Mondo-Lalabaj“, „Tražiti avanturu“, „Zlatna ribica“, „Afrikanac“, „Opčinjenost“, „Zaborav“ i „Beleške o kinematografu“.

– Za njega je karakteristično da obraća pažnju na male stvari, govorio je da – „umesto velikih osećanja otkrivam armiju buba ili mrava koji nas na sve moguće načine grickaju“ – kaže Branka Stanisavljević, prevodilac njegove knjige „Mondo-Lalabaj“.

izvor: Večernje novosti G. Čvorović (D. Bt. – D. B. M.)