PROMOCIJA KNJIGE „PESMA U PROZI ILI PROZAIDA”

Nebojša Đorđević    Knjige, Poezija, Vesti

Dana 11.04.2013. u 19h i 30 minuta u Zadužbini Ilije M. Kolarca biće održana promocija knjige Bojane Stojanović Pantović, „Pesma u prozi ili prozaida”. Ova knjiga u izdanju “Službenog glasnika” je prva celovita studija u srpskoj nauci o književnosti o istorijskim, teorijskim i komparativnim aspektima žanra, koji je tokom poslednja dva veka postao znak modernizacije brojnih svetskih literatura, uključujući i srpsku. Iako u sebi sintetizuje odlike poezije i proze, od Bodlera do danas, pesma u prozi predstavlja posebnu diskurzivnu praksu zasnovanu na izrazito autorefleksivnoj svesti njenih autora.

Evo, kraćeg izbora iz njene poezije.

 

LJUBAV, ONOVREMENA

Odavno me niko nije voleo. Mogu da kažem da nisam ni ja.Odnosno jesam, ali zamalo nisam umrla.

Ali postoji jedan dan, kad sam bila u osnovnoj školi i u tom danu, 1971. neko je pozvonio na vrata mog stana.

Godinu i više dana volela sam dnevničkom ljubavlju jednog maminog učenika, poreklom Rusa.

Kako smo išli u različite škole,

viđali smo se kad je mama vodila svoje đake na more, ili zimovanje….I ja sam se njemu sviđala, a nežnost je bila nešto što se moglo, između nas, gotovo opipati prstima.

Zajcev, Aleksandar Saša. Nikad nisam znala kojim imenom da ga zovem. Zapamtila sam i da on mene nikada nije zvao po imenu. Gledali smo se samo.

Imala sam nepunih jedanaest godina kada se iznenada on pojavio na vratima stana svoje razredne.

On, baš sam, bez pratnje svojih drugara. I došao je da me pita hoću li s njim na klizanje. I poljubio me u obraz.

Posle smo se kao, zabavljali. I on me je napustio zbog neke naše drugarice koju je svakodnevno viđao. Daleko od očiju, daleko od srca.

Mama mu se nije svetila, a i zašto bi? Imao je kod nje i dalje peticu iz hemije.

Kasnije, mnogo kasnije, spoznala sam šta znači to - daleko od očiju, ali blizu srca.

Ali kad su srca suviše blizu, poželite da se više nikada ne vidite.

Danas mi nedostaje samo to: ruka u ruci, čvrsto stegnuta, i klizalište na Tašu.

Uz zvuke “Nights in White Satin”.

 

CRNI PROZORI

 

Crni prozori
Na telu kuća

Zure kao prazne oči
U kojima niko ne stanuje

U sebi skupljaju
Gutljaj po gutljaj mraka

Ponovljenih večeri
Magle u kojoj nestaju šine

I love prolaznike
Što se upisuju korakom

Crni prazni prozori
Šire se preko fasade

Zapljuskuju kolovoze
I pločnike

U kojima vide
Sebe same

Kao besne talase
Kao crnu morsku penu

Kao crno

Samo crno

 

KATARINI PANTOVIĆ, NAGRADA VOJISLAV ILIĆ

Nebojša Đorđević    Konkursi, Poezija, Vesti

Ovogodišnju nagradu “Vojislav Ilić” za mlade pesnike, koje dodeljuje Sveslovensko društvo, pripala je Katarini Pantović iz Beograda. Žiri u satavu Zoran Marčeta, Rastko Jevtović , dr Miodrag Ignjatović, Vidan Bogdanović uručio je nagradu mladoj poetesi, 8. aprila u Centru za kulturu Palilula, Beograd.

Sveslovensko književno društvo deluje pod blagoslovom Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog Gospodina Pavla. Od 22. aprila 2003. godine Sveslovensko književno društvo utorkom u Domu omladine redovno ostvaruje aktivnosti, kao što su: Pisac u gostima; Pozorište mladih i revija stvaralaštva; Kreativna radionica; Tematske večeri; Multimedijalno predstavljanje; Samostalno predstavljanje; Autoportret pesnika; Ciklus “Književna budućnost Srbije”…


Ovogodišnji laureat, Katarina Pantović, rođena je 1994. godine, maturant je Filološke gimnazije.Slika i piše. Pesme objavljuje u periodici, a dobila je II nagradu 2012.godine za esej o Disu na Disovom proleću. Takođe je dobijala nagrade i za slikarstvo i imala izložbe kao član Dečjeg Kulturnog centra iz Beograda.
Evo nekih od njenih pesama:

ČIPKA

Pred smrt sam sedela u stolici
I posmatrala čipku na nebu.

Beše čudna
I prljava.

Uočavam nepravilnosti u tkanju
Rad nije jednak.

Rak je napao moju čipku
Dalje deljenje konca je oštećeno.

Ćelija po ćelija
Nit po nit

Moja čipka ponire u san
Leži na suncu.

Žmuri i gleda mrak
Crveni mrak.

 

PLATNA

Plivam između razapetih platana
Bušim dno
Sečem nokte
I ne postojim

Vidim da mi prilaziš
Piješ život
Vidim da si sin crvenog oblaka
I da ne postojiš

Trune vest
O mojoj veseloj pogibiji
Pacovi se keze
I ne postoje

Plafon se iznad
Mene pomera
Plače
I ne postoji

III
1.
Tiho nestajem. Tvoj miris probudio me je jednog jutra, tuđ, neočekivan, uzaludan. Gladila sam ružine latice na tvojim obrazima, udisala vazduh istog trena kad i ti, trudila se da moji pokreti budu sitni, nečujeni, svetli; da ne probudim tvoje lice, bež i čisto poput slonovače, uglačano i spaseno od bilo kakvih osećanja i požude. Priviđale su mi se krakate figure u mraku, visoke, bele i ohole, a samo ti vrlo dobro znaš koliko se plašim mraka, moj krilati mladiću.

2.
Kad bih samo mogla da ti spalim ta krila,kad bih samo mogla da poletim kad i ti. Pamti sve: svaku uvredu,svaku suzu. Zagrli noć i postani ona, vini se duboko u nebo, a poniri bez napora, bez tela, bez boje. Oblaci će ti se učiniti strani, neprijateljski, vetar će komponovati pesmu za tvoj pogreb, ali neka te to ne obeshrabri, moj krilati mladiću. Smejaćeš se pozlaćenim leptirima i plesaćeš uz taktove davno ugašenih, mrtvih sunčevih zraka, i možda ćeš tom prilikom postati dete noći.

3.
Ležaćeš na nedovršenom podu, mršav i ubledeo, umoran od tolikog puta, a tvoja gorka krv slivaće se niz paučinaste zavese, baš kao i pun Mesec. Vreme kasni za nama, ali ja sam se uveliko oslobodila, krećem se kroz vekove. Bićeš sve što imam, moj krilati mladiću, i baš tad ćeš me pitati u tami svog uskog kreveta; “Sećaš li se?”. A ja ću ti reći da se sećam, jer ja nikad nisam prestala da postojim.