SNIMA SE “MONTEVIDEO 2″

Nebojša Đorđević    Film, Vesti

Ekipa filma Dragana Bjelogrlića danas putuje na Tenerife gde će snimati scene nastavka melodrame koju je videlo pola miliona gledalaca

Posle obimnih produkcijskih priprema,ekipa drugog filma o učešću reprezentacije Kraljevine Jugoslavije na Prvom svetskom prvenstvu 1930. godine, nastavlja da snima na Tenerifama sredinom juna meseca. Ekipa drugog dela filma „Montevideo, bog te video” danas putuje na lokacije gde će provesti oko četiri snimajuće nedelje.

Dok prvi film, koji je u domaćim bioskopima videlo više od pola miliona gledalaca, govori o formiranju državne reprezentacije pred Prvo svetsko prvenstvo u Urugvaju, radnja drugog film prati fudbalere na njihovom prekookeanskom putovanju od marsejske luke do Montevidea, kao i učešće naših reprezentativaca na prvom Mondijalu na kojem su osvojili treće mesto.

Ambijent na Tenerifama, veoma nalik južnoameričkom, poslužiće za snimanje scena koje se događaju u Montevideu. Nakon prvobitnog obilaska terena, u sklopu pretprodukcijskih priprema, određeno je da se snima u dva grada na ostrvu -San Kristobal de Laguna i Santa Kruz de Tenerife, na nekoliko različitih lokacija.

Po povratku sa Tenerifa snimanje će biti nastavljeno u Beogradu, a planirano je da se deo scena snima i u Montevideu, što će ekipa tek isplanirati i odrediti tačan period snimanja u Urugvaju.

Inače, scene dvonedeljnog putovanja fudbalera do glavnog grada Urugvaja već su snimljene krajem prošle godine u scenografiji posebno konstruisanog broda u Barandi. Prema nacrtima arhitekte Nemanje Petrovića, za te scene izgrađen je brod površine od oko 1.000 kvadratnih metara, koji će u filmu predstavljati prekookeanski poštanski brod „Florida”. Za većinu reprezentativaca tada je počelo prvo putovanje morem i velika avantura koja se kasnije decenijama prepričavala.

-To je za Tirketa bilo jedinstveno iskustvo jer tada ljudi nisu mogli da putuju na druge kontinente. Iz siromaštva, sa beogradske Čubure, on odlazi na brod gde postoji prva klasa, ide u hotele u Urugvaju i susreće se sa novim svetom što je za njega predstavljalo širenje vidika - kaže glumac Miloš Biković koji tumači glavnu ulogu, lik fudbalera Aleksandra Tirnanića Tirketa.

I drugi deo filma realizuje se u produkciji kuće „Intermedija netvork”, a režija je kao i u prvom delu poverena glumcu Draganu Bjelogrliću.

Na snimanju nastavka učestvovaće isti glumci koji su tumačili uloge fudbalera u prvom filmu: Miloš Biković (Tirke) i Petar Strugar koji tumači lik Blagoja Moše Marjanovića, kao i Viktor Savić, Andrija Kuzmanović, Aleksandar Radojičić, Uroš Jovčić, Nenad Heraković, Rade Ćosić, Milan Nikitović, Bojan Krivokapić.

Njima se u drugom delu filmu pridružuje i mladi glumac Ivan Zekić u ulozi poznatog fudbalera Ivice Beka. Tu su i trinaestogodišnji dečak Predrag Vasić u ulozi malog Stanoja kao i starije kolege Vojin Ćetković, Nebojša Ilić, Nikola Đuričko, Srđan Todorović i Srđan Timarov.

Izvor: Politika I. Aranđelović

TRI DECENIJE INDIJANA DŽONSA

Nebojša Đorđević    Film, Vesti

Pre tačno trideset godina, 12. juna 1981, u američkim bioskopima premijerno je prikazan prvi deo serijala “Indijana Džons - Otimači izgubljenog kovčega”. Sve ostalo je deo legende.

Režiser Stiven Spilberg je 1975. godine sa filmom “Ajkula” izmislio letnji blokbaster, a Džordž Lukas ga je, dve godine kasnije, usavršio “Ratovima zvezda”. Ova dvojica filmadžija potom su udružila snage i 1981. godine snimila film koji će oživeti avanturistički žanr pravom dozom akcije i humora. Tako je nastao “Indijana Džons”.

U filmu čija se radnja dešava tokom tridesetih godina prošlog veka, arheolog Džons pokušava da pronađe mitski zavetni kovčeg pre nacista koji žele da ga iskoriste kako bi svoju vojsku učinili nepobedivom.

Prva tri dela serijala o popularnom arheologu imala su jednostavnu ali upečatljivu priču, dovoljno humora, romanse i avanture da privuku publiku. Četvrti deo, snimljen 2008. godine, nije dostigao uspeh prvih filmova, a nedavno su se pojavili natpisi da bi i peti deo mogao da bude snimljen.

U jednom intervjuu Spilberg se prisetio da je u to vreme želeo da snimi jedan od filmova o Džejmsu Bondu ali ga je njegov prijatelj Lukas pozvao i rekao da ima nešto mnogo bolje od britanskog špijuna - arheologa Džonsa.

List “Entertejnment vikli” (Entertainment weekly) navodi da je prvi deo serijala - od smrti Alfreda Moline do zlokobnog poslednjeg snimka skladišta - savršena zabava i tip filma koji u poređenju sa “filmskim remek delima” istinski pripada muzeju filma.

Spilberg je prvobitno želeo da Džonsa glumi Tom Selek, ali Lukas je insistirao na Harisonu Fordu sa kojim je radio na “Američkim grafitima” i “Ratovima zvezda”.

Film je zaradio više od dvesta miliona dolara, što je ogromna suma za Reganovu Ameriku. Ford je postao jedan od najisplativijih glumaca, a Spilberg i Lukas velike filmske ikone. Film je osvojio i brojne nagrade, uglavnom u tehničkim kategorijama, uključujući i četiri Oskara.

Uoči tridesetogodišnjice premijere filma, bič koji je korišćen u filmu stavljen je na aukciju i procenjen je na pedeset hiljada funti.

Američki institut za film je 2003. godine proglasio Indijanu Džonsa drugim najvećim filmskim herojem, dok je prvo mesto pripalo Atikusu Finču iz flma “Kako ubiti pticu rugalicu”. Džons se 2010. godine našao i na drugom mestu liste najvećih fiktivnih likova svih vremena, posle Šerloka Holmsa.

Izvor: B 92/Tanjug

PROPEVALO JE NAŠE JEZIČKO I KULTURNO PAMĆENJE

Nebojša Đorđević    Knjige, Kultura, Poezija

Ljubomir Simović je pesnik koji je na bitan način obeležio drugu polovinu prošlog veka i početak ovog veka u srpskoj poeziji - ističe Aleksandar Jovanović

U Institutu za književnost i umetnost u Beogradu, predstavljen je zbornik radova „Pesničke vertikale Ljubomira Simovića”. U Trebinju, na Blagovesti 2010. godine održan je naučni skup o delu Ljubomira Simovića. U zborniku, čiji su izdavači Institut za književnost i umetnost iz Beograda, Učiteljski fakultet iz Beograda i Dučićeve večeri poezije iz Trebinja, objavljena su 23 rada. O zborniku su govorili Aleksandar Jovanović, Jovan Delić, Petar Pijanović, Jelena Novaković, Dragan Hamović, Predrag Petrović i Ljubomir Simović.

Trinaesti naučni skup u ciklusu poetičkih istraživanja „Poetika srpske književnosti”, a peti u okviru projekta „Poetika srpske poezije druge polovine 20. veka”, ističe Aleksandar Jovanović, bio je posvećen poeziji i poetici Ljubomira Simovića, pesnika koji je na bitan način obeležio drugu polovinu prošlog veka i početak ovog veka u srpskoj poeziji. Između njegove prve zbirke „Slovenske elegije” (1958) i najnovije „Planeta Dunav” (2009), prošlo je pola veka. Širok je tematsko-motivski i formalni raspon Simovićevih stihova. U njegovoj poeziji propevalo je naše jezičko i kulturno pamćenje, drevni jezik našeg predanja, ali joj nije strano - još od „Uma za morem” (1982), pa do pritiska stvarnosti u poslednje dve decenije u „Ljusci u jajetu” (1998) i „Tački” (2004) - ni suočavanje sa neposrednim društvenim zbivanjima. Ukrštanje retorskog zamaha, crnohumornog tona i pevanja o najvišim nacionalnim vrednostima, postalo je pesnikov zaštitni znak u kojem su ispevane, nije preterano reći, njegove najlepše pesme.

Lako je uočiti snažno prisustvo usmenosti i usmene književnosti, naglašava Jovan Delić, u pesništvu Ljubomira Simovića, kako na nivou stiha (na primer upotreba asimetričnog „epskog”, i znatno ređe simetričnog „lirskog” deseterca), tako i na nivou žanra (poslovica, izreka, bajalica, basna, brojanica, zapevka, zdravica i odgovor na zdravicu). Iz tog naglašenog prisustva folklorne tradicije mogao bi se izvesti zaključak o novoj folklorizaciji srpskog pesništva, pa bi se slična tendencija mogla uočiti i u pesništvu Matije Bećkovića, Rajka Petrova Noga ili Đorđa Sladoja.

Svojim poetičkim razmatranjima, smatra Petar Pijanović, Simović daje živost i uverljivost i time što često navodi zanimljive i slikovite primere iz našeg kulturnog života i svog ličnog iskustva. Toga tipa je i anegdota o jednoj radijskoj emisiji čiji je glavni junak politički revnostan, odveć „budući šef”, u tragikomičnoj ulozi. Iako je on relikt „vunenih vremena”, Ljubomir Simović posredno sugeriše da izmenjene kulturne prilike i istinska demokratizacija kulture mogu da budu brana od sličnih pojava i „likova”.

Stvaralaštvo Ljubomira Simovića, kaže Jelena Novaković, našlo je mesta i na francuskom kulturnom prostoru. Prevodi pesama nisu brojni, oni nisu objavljivani u knjigama, nego samo kao pojedinačna ostvarenja, zajedno sa pesmama drugih srpskih ili evropskih pesnika, u okviru nekog tematskog časopisa. U Francuskoj Simović je mnogo poznatiji kao dramski pisac.

Samosvesni poetički um, koji retorički organizovanim jezikom proizvodi osobeno saznanje o svetu, a ono uključuje i naglašen moralni i ideološki stav, kaže Predrag Petrović, izrazito je prisutan u poeziji Ljubomira Simovića. U savremenoj srpskoj književnosti Simovićevo pesništvo potvrđuje izuzetne mogućnosti retoričkog oblikovanja jezičkog izraza, a upravo zahvaljujući tome ono dobija značenjsku punoću i postiže umetnički efekat.

Motivi pogibija i raznih muka i postradanja, primećuje Dragan Hamović, biće uprizoreni u mnoštvu ratnih Simovićevih pesničkih sižea, bilo da tematizuje internacionalne ili, još izrazitije, ovdašnje, zavičajne užičke i srbijanske slike i priče iz razdoblja velike ljudske pometnje.

Ljubomir Simović kaže da bi mu bilo mnogo lakše da govori o zbornicima nekog drugog pesnika. Drago mu je što ne živimo u svetu koji je postao gluv za pesničku reč. Novica Petković, osnivač ovog projekta, bio bi zadovoljan danas kada bi video ovu kolekciju knjiga koju su sačinili njegovi nastavljači, njegovi najbolji učenici. Odnos prema kulturi, smatra Simović, danas je mnogo gori nego pre pedeset godina, kada je on ulazio u srpsku književnost. Tada je bilo dovoljno da objaviš jednu knjigu i da za tebe zna cela Jugoslavija. Danas, možeš da objaviš i dvadeset knjiga i nikom ništa. U Beogradu, već godinama, ne radi Narodna biblioteka Srbije, Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti. To, jasno, pokazuje kakav je odnos države prema kulturi. Ali, to ne znači da od stvaralaštva treba odustati. On bi, veli, pisao pesme, eseje i drame i kada bi znao da to niko neće čitati.

A što se zbornika tiče, bio je iznenađen nekim analizama, jer su književni kritičari, u njegovom delu, otktrili i ono što on nije primetio. Značenje jedne pesme, dakle, nije za sva vremena. Ono se menja, u zavisnosti od okolnosti i vremena u kojem se čita. Svako novo čitanje može biti - nov doživljaj.

U pripremi je zbornik radova sa naučnog skupa „O pesmama i poetici Matije Bećkovića”, a krajem godine, u Šapcu, biće održan naučni skup o poetici Oskara Daviča.

„Ha­sa­na­gi­ni­ca” na tur­skom

Iz­da­vač­ka ku­ća „Mi­tos Boyut” iz Is­tan­bu­la ob­ja­vi­la je dra­mu Lju­bo­mi­ra Si­mo­vi­ća „Ha­sa­na­gi­ni­ca” na tur­skom, u pre­vo­du Bil­ge Emin. U pri­pre­mi je po­zo­ri­šna pred­sta­va „Ha­sa­na­gi­ni­ca”, re­di­telj je Ra­him Bur­han, a pre­mi­je­ra se oče­ku­je na je­sen. Ovo je dru­gi pre­vod „Ha­sa­na­gi­ni­ce” na tur­ski, pr­vi je ura­dio Su­ad En­glu, a pred­sta­va je, se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka, igra­na na sce­ni Tur­ske dra­me, u Sko­plju.

Izvor: Politika Z. Radisavljević Foto T. Janjić

LJUBOMIR SIMOVIĆ - Izbor iz poezije

Nebojša Đorđević    Poezija

Ljubomir Simović, dramski pisac, pesnik i romansijer, redovni član SANU, rođen je 2. decembra 1935. godine u Užicu. Simović je napisao četiri drame: Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović i Boj na Kosovu. Drame su mu izvođene na mnogim našim scenama, kao i u inostranstvu. Najviše uspeha postiglo je Putujuće pozorište Šopalović, koje je postavljeno na scenama Poljske, Češke, Slovačke, Francuske, Švajcarske, Kanade i Belgije, kao i u jednom francuskom pozorištu u Maroku, u Kazablanki. Simovićeve drame su izvođene i u pozorištima Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije.
Po drami Boj na Kosovu snimljen je film.

Sterijina nagrada za najbolji dramski tekst dodeljena mu je tri puta: za Hasanaginicu (1975), za Putujuće pozorište Šopalović (1986) i za Čudo u Šarganu (1993). Kao predstave u celini, Simovićeve drame su dva puta pobedile na Sterijinom pozorju: Putujuće pozorište Šopalović, u izvođenju „Jugoslovenskog dramskog pozorišta”, u režiji Dejana Mijača, 1986, i Čudo u Šarganu, u izvođenju „Srpskog narodnog pozorišta” iz Novog Sada, u režiji Egona Savina, 1993. godine.

Pesničke knjige:

* Slovenske elegije ( 1958 ),
* Veseli grobovi (1961),
* Poslednja zemlja (1964),
* Šlemovi (1967),
* Uoči trećih petlova (1972),
* Subota (1976),
* Vidik na dve vode (1980),
* Um za morem (1982),
* Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj (1983),
* Istočnice (sa crtežima Marija Maskarelija, 1983),
* Gornji grad (1990, dva izdanja),
* Igla i konac (1992)
* Ljuska od jajeta ( 1998 ).

Izbor iz Simovićevog pesništva objavljen je u knjigama:

Izabrane pesme (1980), Hleb i so (1985, 1987), Istočnice i druge pesme (1994) i Učenje u mraku (1995).

 

PERSEPOLIS

U crveno ili belo obučeni,
plavetnim ili zlatnim ogrnuti,
uz stepenice se penjemo, sa muzikom,
da se Kralju kraljeva poklonimo,
da ga molimo za zaštitu i spas.

Nosimo drago kamenje, nosimo zlato,
nosimo začine, nosimo vunu i vino,
nosimo ovnove i lavove u naručju,
kao mravi u mravinjak,
unosimo blago u Kralja kraljeva.

Ali tu gde je, sevajući i sjajeći,
i štiteći nas pred bogovima i zverima,
sedeo Kralj, sada su ostala
samo njegova kamena stopala,
veća od nas.

 

BALADA O STOJKOVIĆIMA

Bije batinaš, bogme svojski raspalio,
puca nam koža, lete mrvice mesa;
bije sat, bije dva, bije tri,
otkud mu toliko štapova i besa?
Udara bogato, udara od sveg srca,
već mu se lice od napora krivi,
gubi dah, zastaje, prediše, više ne može,
ipada mrtav umoran,
a mi živi.

Poređaju nas vezane uza zid,
pucaju u nas, - prska nam lobajna,
prska cevanica, podlaktica, koska,
otežasmo od olova u telu.
Dođe i veče. Umorili se strelci.
Odvezuju nas, psuju nam Boga i majku.
Sa streljanja se vraćamo kući
ko s posla,
i dok se u kujni podgreva večera
žene nam krpe rupe u odelu.

Posle večere pregledam domazluk:
zakrpim krov, poduprem ogradu,
nakupim kišnicu u kace i aranije.
U to i spavanju vreme. Pre no zaspim
kažem ženi: vešaće me u pet,
gledaj da me probudiš nešto ranije.

Ujutru veŠala, nova novcata, čvrsta,
užad jaka, dželati obučeni,
- ruku na srce, ničemu zamerke nema.
Vešaju nas brzo, vešto i lako.
Visimo tako obešeni do mraka,
vreme je večeri, skidaju nas, - mi živi,
svi nas tuku i psuju; ali ako.

Sutradan zorom dovuku granja i drva,
naslažu lomaču, za nju nas gole vežu,
prinesu šibicu,
potpale,
i gori tako, gori nedelju dana,
cela varoš od pepela posivi.
Kada sve dogori, mi izadjemo iz dima,
kraljica pada u nesvest, a kralj
trlja oči i gleda nas zaprepašćen:
Sunce vam vaše, pa vi opet živi!

Rastržu nas konjima na repove, raspinju nas na točku,
seku nam glave, ruke i noge - strašno!
Streljane nes vešaju, poklane nas guše,
ne znamo zašto, a nije ni važno.

Sudijama je već svega dosta!
Smenjuju strelce, otpuštaju vojnike,
dželate vešaju - oni im kao krivi.
Pa opet na nas: te topuzinom, te topom,
te vešaj, te seci, te kolji!
A mi živi.

Nije tu nešto u redu, šapće narod,
to neko štiti sudije od greha!

A i nas hvata zebnja pred san:
nismo besmrtni, neće to dugo ovako,
doći će jednom i nama kraj,
nećemo izdržati,
i umrećemo
od smeha.

 

SUDNJI DAN

Izdajice nam sude za izdajstva,
ubice za ubistva.
Oni koji su pobegli pred jednoglavim
sude nam što bežimo pred troglavim.

Vezani nas vezuju, pretučeni tuku,
kuvaju nas oni koje peku,
na vešala nas osuđuju
sudije sa omčama o vratu.

Glave nam bacaju u torbe,
natiču na kolac, polažu na panj,
i dok nam pod nebom koje eksplodira
zemlja pod nogama nestaje
brže nego maslo u tiganju,

glava u torbi
smeje se glavi na kocu,
glava s koca
ruga se glavi na panju.



PRONAĐENA SKULPTURA BOGINJE DIJANE

Aleksandra Radovanović    Kultura, Vesti

NIŠ - U okvi­ru obim­nih ra­do­va na pro­jek­tu „Kon­stan­ti­no­va vi­la”, ko­jim se ide u su­sret obe­le­ža­va­nju 1.700. go­di­šnji­ce Mi­lan­skog edik­ta 2013. go­di­ne u Ni­šu, ar­he­o­lo­zi su na po­zna­tom lo­ka­li­te­tu Me­di­ja­na pro­na­šli mer­mer­nu gla­vu ko­ja je bi­la deo skulp­tu­re žen­skog bo­žan­stva Di­ja­ne, od­no­sno Ar­te­mi­de.

Pret­po­sta­vlja se da skulp­tu­ra po­ti­če iz 2. ve­ka na­še ere i da je bi­la po­sta­vlje­na u „Kon­stan­ti­no­voj vi­li”, ali će ana­li­ze ko­je sle­de pre­ci­zni­je od­re­di­ti pe­ri­od iz ko­jeg po­ti­če skulp­tu­ra. Po oce­ni Na­de­žde Ga­vri­lo­vić, vi­šeg na­uč­nog sa­rad­ni­ka Ar­he­o­lo­škog in­sti­tu­ta u Be­o­gra­du, ra­di se o ar­he­o­lo­škom ot­kri­ću po­seb­ne vred­no­sti, a u na­stav­ku ra­do­va u okvi­ru ovog pro­jek­ta mo­gu se oče­ki­va­ti no­va iz­ne­na­đe­nja.

Pro­je­kat „Kon­stan­ti­no­va vi­la”, ko­ji Ar­he­o­lo­ški in­sti­tut iz Be­o­gra­da re­a­li­zu­je za­jed­no sa Na­rod­nim mu­ze­jom i Za­vo­dom za za­šti­tu spo­me­ni­ka kul­tu­re u Ni­šu tre­ba da bu­de go­tov do 2013. go­di­ne i obe­le­ža­va­nja ju­bi­le­ja usta­no­vlja­va­nja hri­šćan­stva kao zva­nič­ne re­li­gi­je. Tre­nut­no su u to­ku ra­do­vi u dru­goj fa­zi, za ko­je je Mi­ni­star­stvo kul­tu­re odo­bri­lo 6,4 mi­li­o­na di­na­ra. Usko­ro će sti­ći i struč­nja­ci iz Ita­li­je, ko­ji će ne­ko­li­ko sed­mi­ca ra­di­ti na re­sta­u­ra­ci­ji fre­sa­ka, a ka­da sve bu­de re­kon­stru­i­sa­no, po­se­ti­o­ci će mo­ći da upo­zna­ju na­čin ži­vo­ta u Kon­stan­ti­no­vo do­ba.

- Pro­šle go­di­ne is­tra­ži­li smo oko 1.000 kva­drat­nih me­ta­ra i ot­kri­li jed­nu no­vu pro­sto­ri­ju sa pre­div­nim mo­za­i­kom, a na vi­di­ku je i još jed­na pro­sto­ri­ja. Naj­in­ten­ziv­ni­ji ra­do­vi iz­vo­di­će se od ju­la do sep­tem­bra, dok će kom­plet­na re­vi­ta­li­za­ci­ja vi­le tra­ja­ti do kra­ja go­di­ne. Oči­gled­no, ra­di se o lo­ka­li­te­tu ko­ji mo­že po­nu­di­ti no­va ot­kri­ća, ko­ja će Me­di­ja­nu uči­ni­ti još atrak­tiv­ni­jom za tu­ri­ste i isto­ri­ča­re - ka­že Na­de­žda Ga­vri­lo­vić.

Na­la­zi­šte Me­di­ja­na do 2013. go­di­ne tre­ba da do­bi­je i mno­ge sa­dr­ža­je na­me­nje­ne tu­ri­sti­ma i da pre­ra­ste u ar­he­o­lo­ški park.

Izvor: Pravda D. Ar­so­vić