KRATKI METAR U ZNAKU SFRJ

Nebojša Đorđević    Film, Vesti

Počinje revija dokumentarnog i kratkometražnog filma

BEOGRAD - Festival traje od 30. marta do 3. aprila. Na konkurs je pristiglo rekordnih 820 filmova, a u takmičarski program ušlo je ukupno 73 ostvarenja, od čega 29 potpisuju naši autori
„Jugo, kratka autobiografija” otvara festival

Glavna baza je renovirani Dom omladine, gde će se najvećim delom odvijati takmičarski, ali i neki od pratećih programa.

U Dvorani kulturnog centra biće prikazani dokumentarni filmovi iz programa Vrelo, dok je Muzej Jugoslovenske kinoteke rezervisan za omiljene filmove Ranka Munitića, kome je posthumno dodeljena ovogodišnja nagrada za životno delo.

Možda baš od Munitića, koji je u inat nacionalistima sebe u javnosti zvao „Hrbinom”, potiče okvirna tema festivala, a ono što bi se moglo izvući kao zajednička tačka svih izabranih filmova jeste njihov angažovani ton.

- U svetu gde je govor mržnje, govor oružja i primitivne retorike postao oblik svakodnevne komunikacije, normalan dijalog se nametnuo kao ključna reč koju ove godine promovišemo na našem festivalu. Dijalog, neophodan između umetnika, dijalog koji pokreću kulturne elite, pre nego što političkim elitama i padne na pamet da sednu za zajednički sto - kaže Janko Baljak, umetnički direktor festivala.

Što se tiče autora iz regiona, još je jedna od glavnih tema dijaloga mit o Jugoslaviji. Ipak, dajući reč prvenstveno mladim autorima, Festival nudi nove, atraktivne poglede, bez jugonostalgične note i potrebe za „zauzimanjem strana”.

- Ima i nekakve simbolike u činjenici da će Festival biti otvoren filmovima dve mlade autorke neopterećene krvavom prošlošću, u kojima su, sasvim slučajno, glavni junaci dva kultna automobila iz bivše zajedničke države.

U pitanju su film Beograđanke Mine Đukić „Jugo, kratka autobiografija”, dokumentarna priča o najpoznatijem nacionalnom automobilskom brendu, i „Rastanak 1 i 2″ Zagrepčanke Irene Škorić, ovogodišnje članice žirija u čijem fokusu je drugi jugoslovenski omiljeni automobil „zastava 101″, popularni „stojadin” - navodi Baljak.Iste večeri, u sklopu specijalnog programa, biće prikazan i dokumentarac „Bijelo dugme” Igora Stoimenova, koji „otkriva kako se vrlo specifična komunistička zemlja - bivša Jugoslavija - nosila sa uticajima koje je na nju imala zapadna pop kultura”.

„Ovo je emotivni, ali i politički angažovan dokumentarni film u kojem se alegorijski povezuju sudbina jedne zemlje i njenog najvećeg pop art simbola - epska priča o seksu, drogi, rokenrolu i, naravno, neizbežnoj politici u poslednjih 15 godina SFRJ”, naveo je autor. Narator je Nikola Đuričko, a u filmu se pojavljuju: Goran Bregović, Zoran Redžić, Milić Vukašinović, Petar Popović, Mirko Ilić, Uroš Đurić, Petar Janjatović…

Ipak, još je više umetnika koji s davanjem dijagnoze kreću od aktuelnog društvenog stanja i odnosa.

„Opušteno” Olivere Miloš Todorović prati tri 17-godišnjakinje i njihovo autentično okruženje koje promoviše agresiju, vulgarnost i socijalni autizam, dok nas „Polazak” Gorana Stankovića vodi u srpsko selo na obroncima Stare planine, gde najmlađi čovek ima 70 godina.

Filmom „Kriva je” Milica Đenić nas upoznaje s Makedonkom Marijom, kojoj je odbijen ulazak u Srbiju, dok se „Kanji: Ljubav, srce, prijatelji” Igora Jekića bavi „srpskim” Kinezima.

Eksperimentalni film „Snežana i sedam patuljaka - Šangaj kao Njujork” Zorana Tairovića bajku prevodi u realnu priču o destrukciji nad običnim ljudima, o rasizmu, narastajućem fašizmu i ideologijama, a okuplja i zanimljivu ekipu: Vesnu Čipčić, Sulejmana Dalipa, Anu Sofrenović, Dragana Nikolića, Vladu Divljana, Mimu Karadžića…

Međunarodni program nudi još širi izbor tema za razmišljanje - homofobiju, strah od smrti, abortus, život u izbeglištvu, doživotnu robiju… U fokusu su provokativni dokumentarci iz Irana i Palestine, portugalska animacija, kao i program „Hrvatsko proleće u Beogradu”.

- Uživajmo u dijalogu koji pokreću ovi filmovi. Uživanje je kratko kao sladoled s našeg plakata koji nestaje pod prstima. Ali osećaj je jedinstven i neponovljiv - kaže Baljak.

Preporučujemo

- „Slobodni radikali: istorija eksperimentalnog filma” - francuski dokumentarac autora koji su, isključeni iz filmske industrije, pomerali umetničke forme ka novim, radikalnim pravcima.
- „Arnina deca” - Izraelka Arna je osnovala alternativni obrazovni program u logoru za izbeglice u Palestini… Osam godina nakon njene smrti otkriva se tragična priča „Arnine dece”.
- „Pusti me da spavam” - jedna obična zagrebačka priča koja u jednoj večeri prikazuje presek života nekih običnih ljudi, „onih koji ostaju bez obzira na sve”.

„Skriveno zlo”

Kao jedan od specijaliteta Festivala, najavljen je film „Skriveno zlo” Danka Vasovića, „priča o jednom od najvećih zataškavanja svih vremena”. Mladi novinar Danko Vasović prvi je u svetu, 1986. godine, otkrio da je Kurt Valdhajm, dvomandatni generalni sekretar Ujedinjenih nacija i austrijski predsednik, bio ratni zločinac. Objavljivanje ovog otkrića u Vasovićevoj knjizi propraćeno je diskreditujućom akcijom sovjetske i jugoslovenske obaveštajne službe kako bi spasle Kurta Valdhajma sastavljanjem državno sponzorisanog lažnog dokumenta. Dve decenije kasnije novinar u svom filmu pokazuje šta se zaista dogodilo, dobivši pristup filmskim arhivama koje dokazuju da je Valdhajm bio lično odgovoran za smrt hiljada ljudi u koncentracionom logoru Jasenovac 1942. godine.

Izvor: Blic Online Ana Kalaba

DIGITALNE SEVDALINKE BOSNE

Nebojša Đorđević    Kultura, Muzika, Vesti

Arhiv tradicionalne muzike BiH

U Sarajevu je u petak 25. marta, u organizaciji Muzikološkog društva FBIH održana tribina na kojoj je govoreno o perspektivama i mogućnostima očuvanja muzičke tradicije BiH - blaga nemjerljive vrijednosti.

Tribina je uspjela da okupi stručnjake različitih profila - od muzikologa i etnomuzikologa, pa do bibliotekara, arhivara, kolekcionara, muzičkih urednika i istraživača narodne poezije.

Dr. etnomuzikologije Tamara Karača i muzički umjetnik Damir Imamović inicijatori su ovog skupa, a u svom uvodnom izlaganju obrazložili su kako im je cilj očuvati ogromno blago vezano uz muzičku tradiciju koje se nalazi u privatnim i javnim arhivima.

Prijedlog za organiziranje zaštite i prezentacije audio i video zapisa oblika tradicijske muzike osmišljen je i kreiran prema UNESCO-voj Konvenciji o zaštiti nematerijalne kulturne baštine iz 2003. godine. Pod pojmom nematerijalne kulturne baštine se podrazumijevaju izrazi, umijeća, znanja, predstavljanja - kao i instrumenti, predmeti i kulturni prostori - koje društva, skupine, katkad i pojedinci, prepoznaju kao dio vlastite kulturne baštine.

Prvi korak ka dostizanju ovog cilja je mapiranje arhiva. Činjenica je da u mnogim privatnim zbirkama postoje dokumenti od neprocjenjive vrijednosti, a da bi šira zajednica imala višestruku korist ukoliko bi takvi podaci postali javni.

Na tribni je govorio jedan od najpoznatijih kolkecionara sevdalinke, doktor medicine Semir Vranić. On je svoju zbirku počeo prikupljati još 1993 godine, kada je nabavio prvi kompjuter, a već 1998 je napravio prvi web site posvećen sevdalinkama. Od 2002 godine Vranić počinje sistematski digitalizirati snimke koje posjeduje, a od 2005 sistematski skenirati pisane dokumente. Danas njegova zbirka sadrži: 4500 tekstova tradicionalnih pjesama; bibliografsku bazu sa preko 1000 referenci; pretraživu bazu podataka; digitalni fonografski arhiv sa preko 7500 snimaka; 300 originalnih ploča, od kojih su neke na 78 okretaja, te 20 magnetofonskih traka sa originalnim snimcima.

Vranić je jedan od onih koji su svjesni da posjedovanje ovakve arhive nema svrhu ukoliko ona nije dostupna drugima, pa je otvorio blog sevdalinke.blogspot.com koji broji oko 6000 posjeta mjesečno. „Vidim sevdalinku kao ugroženu kategoriju, stoga sam odlučio da svoju kolekciju podijelim sa svijetom” zaključio je Vranić.

Drugi govornik na tribini bio je Saša Madacki, stručnjak za bibliotekarstvo, arhiviranje i muzeologiju. On je skup uputio u specifičnosti savremenih arhivskih postupaka i osvrnuo se na tzv. Kopernikanski model prikupljanja podataka, u kojem šira zajednica ima svoju ulogu i značaj.

Madacki je istakao od kolike je važnosti ujednačavanje kriterija bilježenja podataka i unošenja tzv. meta podataka u baze, jer će to biti parametri za buduća pretraživanja. Ukoliko su podaci nepotpuni ili poglešno unešeni, bibliotečka građa de facto - ne postoji.

Jasmina Talam iz Instituta zamuzikologiju i etnomuzikologiju u Sarajevu, upoznala je prisutne sa zbirkama koje supod zaštitom ove institucije. Jedna od najvrjednijih je “Legat akademika Cjetka Rihtmana” profesora iz Sarajeva koji je bio otac etnomuzikološke nauke u našoj zemlji.

Sljedeći korak koji su najavili organizatori tribine je skora distribucija upitnika koji će pomoći da se prikupe podaci o zbirkama i arhivama muzičke tradicije BiH.

Izvor: e-novine.com/ RadioSarajevo.ba

MILORAD STOJEVIĆ - Izbor iz poezije

Nebojša Đorđević    Poezija

Milorad Stojević,rođen je 1948. u Bribiru (Hrvatsko primorje). Školovao se u Bribiru, Crikvenici i Zagrebu. Predaje hrvatsku književnost na Odsjeku za kroatistiku Filozofskog fakulteta u Rijeci.

Objavio:

Iza šćita, 1971; Liçce, 1974; Litvanski erotski srp, 1974; Viseći vrtovi, 1979; Doni, 1979; Kineska vaza, 1980; Primeri vežbanja ludila, 1981; Rime amorose, 1984; Orgija za Madonu, 1986; Čakavsko pjesništvo XX. stoljeća, 1987; Razdrta halucinacija, 1989; Firentinski poljubac, 1990; Ignac Horvat, 1994; Pjesništvo Antuna Barca, 1995; Perivoj od slova, 1996;  Andrija Cigančić: Lovranske ljubavne pjesme iz 1738, 1997; Došljak iz knjige, 1997; Rosa, e lo spino, 1997; Balade o Josipu, 1997; Pjesništvo Nikole Kraljića, 1998; Korzo, 1999; Knjižica o podrupku, 1999; Moj kućni mandarin, 2000; Ponterosso, 2000; Prostrijelne rane & other poems, 2001; Tečaj čarolija, 2001; Tatarski zajutrak, 2002; Klonda, 2003; Krucifiks, 2004; Krv i poljupci, 2004; Novelline o soldatu i sto ruž, 2005; Tekstova cca 25, 2005; Lesezeichen, 2005; sastavio antologiju Čakavsko pjesništvo 20. stoljeća, 2007.

MONTEVIDEO I SVA TROJICA
RADIM NA SVRŠETKU SVETA._BLAISE CENDRARS

Kao -
ljudi govore:
Mirisi su
ispod kišobrana!

Montevideo,
s tri
svoja pjesnika,
spušta
zrcalni šešir
ispod
hromih nogu.

Uskomešana
magla
prsne u
dječja prsa.
Splasne u
zaleđenom
im svitku.

A,
mlijeko se hladi,
u lovačkom,
u rogu.

KAFKA
(toponim na predjelu između Njivica i Omišlja na otoku Krku)

Planine su u blizini, ako ih hoćemo doživjeti.
Nas, dva bića bez revolvera, i s malo soli u mozgu.

Ipak, nosimo košulje za pranje. Za pralje, ako ćemo
Precizno po mehanici toponima. Kafk a, javljaju ti
Se sablasti s Bodulije. Iz jarka, dermuna. U kome,
Osim koza spavah samo ja.

Sasvim simbolično. I bez zlih namjera glede
Uzvišenosti kozjih brabonjaka i prvih noćnih leptira.
Oni su nam spavali u utrobi. Marljivo se množili.
Kućili u nama. Kao prava parada ranih
Popodnevnih sati.

FOLIO 20:
NAČIN ČITANJA

Na licu te žene vojne su čitale zemljopis.
Tko je iza njih to radio? Koja su to bića
Osim duhova u povratku. O ljubavnice!
Sve je ispod tvoje kože, a ne na njoj. Kada to
Ratnici leda shvate proglasit ćemo mir.
I kupati se goli u virovima. U njima spava sve što
Smo trebali zaboraviti. Izbliza izazivamo
Hrabrost u ružičnjaku. Obučeni u svilu i lišće, što
Nam ga samo nemarnost donese u grudi. Inače
Ne bismo znali da je tamo snježni prah. Kao prah
Pustinje u koju nikada, baš nikada nismo stupili.
Vjerujući uvijek u to. Jer se porculan razlio u jezero,
Na latice i odraze naše, što su ih one stvarale
Na osebujan način.

NAGRADA PRICKER ARHITEKTI EDUARDU SOTU DE MORI

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti

LOS ANĐELES - Portugalski arhitekta Eduardo Soto de Mora ovogodišnji je dobitnik prestižne nagrade Pricker koja se dodeljuje u oblasti arhitekture, saopštio je žiri.

Soto de Mora (58) je pohvaljen za umeće spajanja suprotstavljenih karakteristika kao što su moć i skromnost, razmetanje i prefinjenost.

Žiri je između ostalog pohvalio arhitektu za njegov stadion uklesan u steni u Bragi, na severozapadu Portugala, i za impozantnu Zgradu broj dva u mestu Bom Hesus, nadomak Brage.

Nagrada Pricker, koja važi za najznačajniju arhitektonsku nagradu u svetu, prvi put je dodeljena 1979.

Među ranijim dobitnicima priznanja vrednog 100.000 dolara su Oskar Nimajer, Frenk Geri, Rem Kolhas, Zaha Hadid, Tadao Ando, Renco Pjano, Norman Foster i Žan Nuvel.

Izvor: BlicOnline/Beta Foto: AFP

ODISEJEV SUMRAK

Nebojša Đorđević    Vesti

Taman sam pomislio da je soldatska nemaštovitost zauvek iscrpljena licemernim „krštavanjem” bombardovanja SR Jugoslavije imenom „Milosrdni anđeo”, kad eto novog ešalona poetski nastrojenih oficirčina; verujem da je samo dotičnim šapkonoscima - poboljšani model Džejmija Šeja - jasno zašto je vojna akcija u Libiji nazvana „Odisejeva zora”. Ukoliko se za drugi deo „zornjačke” nonsens sintagme i može pronaći daleka veza sa boginjom svitanja Eojom, tragično zaljubljenom u boga rata Aresa, i dalje ostaje pitanje šta Odisej uopšte radi u bembanju oko naftnih izvora.

Autor redova koji slede duboko je ubeđen da je efekat davanja ovog naziva jednoj ratnoj operaciji - koja pretenduje da bude „mirotvoračka” - jednak , recimo, odabiru imena IMPOTENT za neki od korektora erektilne disfunkcije. Jer, neki klasični filolozi tvrde da Odisejevo ime znači „sin bola”; drugi ga vezuju za mržnju. Još uvek se lome koplja da li mu je otac Laert, ili možda Sizif; koliko god se držim stare srpske mudrosti da „nije važno ko je otac detetu - važno je ko ga vaspitava”, ne verujem da je Gurač Kamena neko s kim bi se mali Odisej hvalisao kao roditeljem. Zamišljam i duhovitog razrednog kako se kliberi između antičkih skamija: „Je li, mali, tebi ono Sizif beše tata? I, šta sad radi? Ahahahaha…” Međutim, hrabri „kumovi” vojne intervencije u Libanu zaboravljaju nešto mnogo važnije: Odisej je jedan od prvih dezertera u istoriji vojevanja, zabušant spreman da - u cilju izbegavanja desetogodišnje vojne vežbe pod nazivom „Trojanski rat” - ujarmi konja i vola i seje so, praveći se lud; možda bi mu foliranje i prošlo pored Agamemnona i Menelaja da se nije umešao treći član regrutne komisije - Palamed, koji će mu pred plug staviti bebu Telemaha, otkrivajući Uliksovu formu antičkog prigovora savesti. Naravno da Odisej ovo nikada neće zaboraviti; njegova osveta biće falsifikovano pismo trojanskog roba - ubijenog odmah po prestanku potrebe - i zlato krišom zakopano u Palamedov šator dok je stanar odsutan: dovoljno za proglašavanje jednog od najvećih grčkih pronalazača izdajicom i za smrtnu kaznu kamenovanjem. Dakle, do sada smo već imali verolomnost - posle obećanja datog Tindareju - i dezerterstvo u pokušaju, a osvetoljubivost i svirepost na delu.

Jan Kot ima sjajan esej pod naslovom „Triput prevareni Ajant”; treba li da podsećam da dva vaćarenja pripadaju upravo Odiseju? Prvi put na igrama povodom Patroklove pogibije: posle nerešenog skora u rvanju baš sa Ajantom, uz božju pomoć pobeđuje u utrkama i osvaja „Sidonski srebrni vrč”. Sledeća prilika će se ukazati na svečanostima povodom Ahilove smrti, gde pobedniku pripada zlatno oružje velikog junaka; posle izjednačenog verbalnog polemosa između Odiseja i Ajanta, biće odlučeno da pobednika izaberu trojanski zarobljenici izjašnjavanjem ko im je od narečene dvojice naneo više zla u ratu. Zlobnici tvrde da je Odisej pobedio zahvaljujući glasovima Grka ubačenih među Trojance u bukagijama; mitologija pripoveda da je Ajant zbog toga malo fijuknuo, u bezumlju poklao stado ovaca misleći od njih da su neprijatelji - naravno, čobani su dobili status „kolateralne greške” - i na kraju se natakao na svoj mač, dobijen od Hektora u znak poštovanja. Ali, to nije sve… Isti taj Odisej je bio „heroj” koji, nakon pada Troje, prvi baca kamen na Hekabu!

Posle desetogodišnjeg rata za Ilion, još toliko će trajati i lutalački povratak kući, najvećim delom produžen na ličnu inicijativu tipa ménage á quatre: „Kirka, Kalipso i Nausikaja”… A šta ćemo sa činjenicom da je , po povratku na Itaku, Uliks sakrio oružje prosaca, pa ih nenaoružane kasapio letnji dan do podne? Prevara i kukavičluk plus krvoločnost?

U važne atribute postojeće ratne katastrofe spada i krajnje nes(p)retan odabir naziva vojne akcije koja svakog dana odnosi stotine nevinih života. Iskreno verujem da korišćenje moždanih vijuga van dijapazona „mirno, ostav i voljno” ne sme da bude luksuz, već imperativ svake vojske koja drži makar do sebe. Posebno ukoliko te armade - htele to one ili ne - „predstavljaju” i kulture naroda koje su iznedrile lordovske stihove Alfreda Tenisona o Odiseju, „Penelopijadu” Margaret Atvud i, naravno, večnog „Uliksa” velikog Džejmsa Džojsa…

Izvor: Danas Saša Stojanović