STIH ZA NOVI POČETAK

Nebojša Đorđević    Kultura, Poezija, Vesti

KAO novinar Radio Beograda bezmalo je od samog početka izveštavao o zbivanjima na dosadašnjim duhovnim saborima u Kraljevu i manastiru Žiči ali se, najzad, na 18. saboru „Preobraženje 2009″, pesnik Bratislav R. Milanović obreo i kao laureat najvišeg saborskog priznanja „Žičke hrisovulje”.

* Sada ste već sa „druge strane”. Jeste li ovo pesničko priznanje očekivali baš tako brzo?

- Da budem iskren, nikada nisam ozbiljno razmišljao o tome, mada sam priželjkivao da mi se i to dogodi. Mislio sam da je to još daleko od mene i pitao se da li ću uopšte da ga dostignem. „Hrisovulja” je veliko priznanje i zato što što književni kritičari ovde procenjuju celokupno delo i traže mu mesto u istoriji srpske književnosti, dakle, ne samo nagrada za jednu dobru knjigu.

* Kritičari i ne mogu lako da vas svrstaju…

- Odlično je što to ne mogu. To može samo da prija jer to znači da sam sam i da sam svoj, što sam se uvek i trudio, iako sam trpeo razne uticaje. Na kraju, to je ipak rezultiralo nekom mojom poetikom.

* U ovo vreme vaše pesničke zrelosti i Sabor je postao „punoletan”.

- Rekao sam negde već da sam maturirao sa „Žičkom hrisovuljom” koja se dodeljuje u jednom izuzetnom miljeu. Zato što je to Žiča, i zato što svi prethodni dobitnici čine posebnu čast.

* Sve do devedesetih imali ste pauze između knjiga.

- Nije bilo stvaralačkih pauza, bilo je samo razmaka između knjiga zbog izdavačkih okolnosti. Nekada se gubilo mnogo vremena, bar po tri godine za knjigu, a poslednjih godina taj ritam je mnogo brži.

* Poslednju zbirku objavili ste 2007. Spremate li novu?

- Knjigu pesama pod naslovom „Pisma iz prastare budućnosti”, u izdanju Zavoda za udžbenike, očekujem tokom ove jeseni, za Sajam, i prilično se uzdam u nju. Sam naslov već nosi u sebi paradoks, zato što
je svako vreme paradoksalno jer, praktično, postoji samo sadašnji trenutak u kome je sadržano i vreme prošlo i vreme buduće. To je knjiga o ljubavi, zasnovana na idealu iz mladosti oličenom u jednoj mladoj, pametnoj, erotičnoj, izazovnoj, pa i drskoj ženi - devojci… I, to je sada dijalog između ovog vremena i ideala. Lirski junak piše pisma iz sadašnjosti u prošlost…

* Za Kraljevo vas vezuje i poema „Srbija na raskršću” izvedena 1995. na Spomen-groblju žrtava fašizma.

- To sam sa raditeljem Dejanom Mijačom radio s velikim zadovoljstvom, jer mi je bila i čast da to radim. Za Kraljevo sam bio vezan i pomalo familijarno: legendarni spiker Radio Beograda Dušan Marković, inače Kraljevčanin, moj je rođak koji mi je u novinarskom pozivu bio neka vrsta ideala koji treba dostići u ovom poslu. A, sve to što se u Kraljevu dogodilo 1941. to je sudbina streljane Srbije jer su tu bili ljudi iz svih krajeva. Mislim da ću tu poemu ipak integralno objaviti u „Povelji”, dogovarali smo se nešto ovih dana…

* Napisali ste i jedan roman. Je li to „nusprodukt”?

- Nije. Roman „Potok” me je dosta proganjao, skoro dvadeset godina, ali se u trenutku napisao sam. On ima ponešto autobiografsko u sebi, kao i sve knjige proze. Imam nameru da se i dalje bavim prozom, da razvijam sudbinu junaka tog romana u kojem se prepliću tri vremena - tri priče i sve tri u prvom licu.

* Da li žička nagrada predstavlja i neko svođenje računa?

- Ne, ne, to nije kraj, to je novi početak. Ako mi se posreći ono što sam zamislio, imam nameru da se sada stvarno, do kraja posvetim samo književnosti.

* I sada ste već među velikanima srpske poezije…

- Žiča nema, i nije imala nijedno slabo mesto… Do ove godine…

VELIKANI

„Žičkom hrisovuljom”, kao jednim od najviših srpskih priznanja za pesnički opus, do sada su se okitili gotovo svi velikani savremene srpske poezije - od Dobrice Erića, Milutina Petrovića, Miodraga Pavlovića, Ljubomira Simovića, Ivana V. Lalića, Milosava Tešića, Branislava Petrovića, Stevana Raičkovića, Aleka Vukadinovića, Matije Bećkovića, Borislava Radovića, Rajka Petrova Noga, Milovana Danojlića, do Miroslava Maksimovića, Zlate Kocić, Đorđa Sladoja, Novice Tadića i, ove godine - Bratislava - Bate Milanovića.

OPUS

OD prve pesničke knjige „Jelen u prozoru” objavljene 1975, Bratislav R. Milanović je do sada objavio još osam novih zbirki - „Klatno” (1980), „Neman” (1987), „Balkanski pevač” (1995), „Vrata u polju” (1999), „Cinataretul balcanic” (2001), „Silazak” (2004), „Male lampe u tamnini” - izabrane pesme (2006) i „Nepotreban letopis” (2007), kao i roman „Potok”.

Izvor: Večernje novosti Dušan Stojić

PAR LIPICANERA ZA GRČKOG KRALJA

Aleksandra Radovanović    Kultura

ŠTA OTKRIVA KARTOTEKA TITOVIH POKLONA SVETSKIM LIDERIMA

Kada su počev od 1982. godine, kroz tematske izložbe Memorijalnog centra javnosti postali dostupni fondovi sadašnjeg Muzeja istorije Jugoslavije, među kojima je i 200.000 poklona koje je Josip Broz dobijao od svetskih državnika i domaćih ljudi, ponuđeno je samo pola odgovora znatiželjnoj publici. Izložba „Smrt u trezoru” (traje do 23. avgusta) na kojoj je prikazano 14 poklona Titu ponovo je aktuelizovala drugi deo pitanja: a šta su Titova uzdarja. O tome razgovaramo sa načelnikom kustoske službe u Muzeju istorije Jugoslavije, arheologom Momom Cvijovićem, i kustosom, istoričarem umetnosti Anom Panić.

- Na naše veliko zadovoljstvo, sačuvana je uredna dokumentacija o poklonima Josipa Broza stranim državnicima u periodu od 1953. godine, to jest od osnivanja kabineta predsednika republike, do Titove smrti, 1980. godine, kartoteka je vođena po zemljama i ličnostima. Na 4.397 kartona nalaze se podaci o darovima ličnostima iz 106 zemalja, sa ubeleženim datumom posete i sumiranim opisom uzdarja - kaže Cvijović.
Pregledom kartoteke pokazalo se da je repertoar uzdarja iznenađujuće uzan. Najčešće su to slike i skulpture savremenih autora, lovačko naoružanje, predmeti od srebra i zlata - nakit, tabakere, kutije za cigare, kristal, retki pirotski ćilimi, narodne nošnje, idriška i paška čipka. Ipak, i na osnovu njih stiče se utisak koji su umetnici imali prednost na Titovom dvoru.
Stranim državnicima poklonjeno je 250 skulptura, najviše Frane Kršinića (110) i Antuna Augustinčića (36), zatim Ivana Meštrovića, Sretena Stojanovića, Petra Palavičinija, Tome Rosandića, Rista Stijovića, Vanje Radauša, Jovana Soldatovića, Ota Loga… Autori poklanjanih slika (ukupno 161) su, pak, najčešće Nikola Graovac i Peđa Milosavljević (po 36 dela), a slede Paja Jovanović, Petar Lubarda, Milan Konjović, Stojan Aralica, Beta Vukanović, Marko Čelebonović, Jovan Bijelić, Vlaho Bukovac, Ivan Radović, Ljubica Sokić, Milo Milunović, Boža Prodanović…

- Darovanje dela sopstvene nacionalne baštine, kao gest najdubljeg poštovanja prema vodećim ličnostima sveta, na simboličan način poklon je celom čovečanstvu. Ono samo na prvi pogled znači otuđivanje, jer je brisanje granica nacionalne kulture u stvari druga reč za civilizacijsko pravo na zajednički identitet i istoriju - objašnjava Cvijović.

Slika „Njen prvi nastup” Paje Jovanovića poklonjena je Nehruu za njegov sedamdeseti rođendan. (Uzgred, Tito je za svoj sedamdeseti rođendan od Beograda dobio na poklon Muzej „25. maj”.) Pretpostavlja se da je slika odneta iz nečije kuće u Vršcu, jer njeno poreklo nije evidentirano, kao što nije ni ikone „Bogorodica sa Hristom” iz XVI veka, kojom je 1959. darovana etiopska carica.

- Za razliku od ova dva dela, saznali smo od koga je Tito nabavio kolekciju starog oružja koju je 1963. poklonio meksičkom predsedniku Lopezu Mateosu - ukazuje Cvijović. - U Vojnom muzeju smo našli karton koji o tome svedoči. Većinu dela Titov kabinet je kupovao od umetničkih udruženja ili samih umetnika. Postoje i računi. Na osnovu njih zaključimo da je tada bila čast biti umetnik. Na primer, jedna manja skulptura, „Fugura sa sjekirom” Vanje Radauša plaćena je 40.000 dinara, što je bila trećina cene trosobnog mebliranog salonca kod Skupštine, a dvostruko više od klavira engleske proizvodnje.

Podstaknuti dvostranošću darivanja, istraživači su otkrili niz kurioziteta. Tito je grčkom kraljevskom paru (kralju Pavlu i kraljici Federiki) od koga je dobio antički zavetni šlem, poklonio par konja lipicanera. Maršalu Aleksandru Papagosu koji mu je darovao figuru žene od terakote iz IV veka p.n.e. uručio je Augustinčićevu skulpturu u bronzi „Dečak sa ribom”. Konstantinu Karamanlisu, od koga je primio antičku vazu, Tito je, pak, predao dve skulpture u bronzi, Kršinićevu „Kupačicu” i Meštrovićevu „Devojku sa lautom”, i sliku „Dubrovnik” Peđe Milosavljevića. Anvar el Sadat je od Tita dobio veliku srebrnu stonu kutiju za cigarete sa reljefnim predstavama Dubrovnika, Jajca i Plitvica u zlatu, 150 kilograma jabuka sorte zlatni delišes, 50 kilogram suvih šljiva, 48 litara soka od borovnice i isto toliko soka od ribizle. Prilikom boravka u Tunisu, kada mu je Habib Burgiba uručio rimski mozaik, Tito je za uzvrat svom domaćinu poklonio „fijat 1100″. Titov poklon Naseru (koji mu je darovao vazu od alabastera iz III dinastije) bila je skulptura u belom mermeru „Rušenje kolonijalizma” rad Antuna

Dok su uzdarja stranim državnicima, a među njima su i Brežnjev, Naser, Norodom Sihanuk, Habib Burgiba, Anvar el Sadat, Konstantin Karamanlis…, trebalo da promovišu tada još mladu državu, pokloni koje je Tito uručivao našim zvaničnicima, viđenijim građanima ili radnicima pred odlazak u penziju, uglavnom su sitniji predmeti, poput satova i monografija. Prema članovima svoje porodice baš i nije bio posebno darežljiv. Često im je za rođendane poklanjao zlatnike i dugmad za košulju, a najčešće bombonjere!

Imanje sa vilom u Marakešu

Uvidom u kartoteku Titovog kabineta Ana Panić pronašla je da je od marokanskog kralja Hasana II, kome je maršal poklonio kompletnu opremu za ambulantu sa dvadeset pet kreveta, za uzvrat dobio imanje od četiri hektara sa vilom u Marakešu.
- Našli smo tapiju na to imanje i predali je Ministarstvu inostranih poslova koje je nadležno da ispita šta se s njim u međuvremenu desilo - ističe Ana

Panić iznoseći i par „sitnica” koje je kabinet pripremio za Titovu posetu Africi 1961. godine. To su rendgen aparati, sanitetski automobili, kino-projektori…

Izvor: Blic Online M.Marjanović

TURISTI “IZJEDAJU” FARAONSKE GROBNICE

Mirjana Stanojevi?    Kultura, Vesti

Slavne grobnice faraona u egipatskoj Dolini kraljeva mogle bi da nestanu za 150 do 500 godina ukoliko i dalje budu otvorene za turiste, upozorio je danas vodeći egipatski antikvar Zahi Havas.

Havas je rekao da vlaga i gljivice nagrizaju zidove kraljevskih grobnica na zapadnoj obali Nila, preko puta Luksora, koje svakog dana obiđe po nekoliko hiljada turista.

Loša ventilacija i vazduh koji se vlaži disanjem posetilaca nanose štetu uklesanim znakovima i obojenim dekoracijama unutar grobnica, rekao je Havas novinarima.

“Grobnice koje su otvorene za turiste izložene su velikom oštećenju na bojama i gravurama”, naglasio je ovaj stručnjak.

Nadležne egipatske vlasti preduzele su određene mere za zaštitu grobnica, kao što su ugradnja novog ventilaconog sistema, ograničavanje broja posetilaca i zatvaranje nekih grobnica.

U Dolini kraljeva i Dolini kraljica nalaze se grobnice nekih legendarnih faraona, poput kralja Tutankamona i kraljice Nefertiti.

Izvor Blic Online/Srna - Foto: AFP

НОВИ АЛБУМ АРСЕНА ДЕДИЋА У БЕОГРАДУ

Mirjana Živić - Mitić    Muzika, Vesti

У продавници Југотона, која је после 20 година овог лета отворена на старом месту у Нушићевој улици, поред готово свих издања популарног хрватског кантаутора Арсена Дедића, од данас је у продаји и његов нови албум “Ребус”.

Нови албум хрватског кантаутора Арсена Дедића “Ребус” може се наћи у продаји у обновљеној
продавници “Југотона” у Београду, саопштено је из ове продавнице у власништву загребачког “Кроација рекордса”.

Осим “Ребуса”, у овој радњи могу да се нађу скоро сва Дедићева издања, а међу њима “Човек као ја”, “Хербар”, “Хомо воланс” и “Имена жена”.

На “Ребусу” се налази 15 песама, од којих је једну написао Звонимир Голоб, а као гости на албуму појављују се Един Карамазов и Петар Грашо.

Аранжерски и продуцентски посао поверен је ауторима попут Никше Братоша, Муца Софтића, Стипице Калогјере, Анте Геле, Талијана Валтера Свилотија, Саше Лукића, и Арсеновог сина Матије Дедића.

Последњи студијски албум “На злу путу” Арсен Дедић је објавио 2004. године и тај је албум 2005. године освојио три “Порина” - за албум године, за најбољи албум поп и забавне музике, и за најбољи аранжман.
Избор: РТС

ŽIVJETI OD POEZIJE

Nebojša Đorđević    Poezija, Vesti

Ima li autora koji si pjesništvom može osigurati egzistenciju?

Zbirke poezije tiskaju se u prosjeku u petsto primjeraka, vrlo rijetko u tisuću; malo je hrabrih nakladnika koji stihove uopće hoće objaviti; autorski su honorari simbolični…

Ne pišu radi novca, ali ipak… - Pjesnici Tomica Bajsić, Ervin Jahić, Ivan Herceg i Damir Šodan (Foto: Marko Lukunić)

Na pitanje poznaje li živućega pjesnika koji može živjeti samo od objavljivanja poezije, Kruno Lokotar odlučno odgovara: “Taj i da se rodio umro bi od gladi”!

Lokotar dobro zna o čemu govori. Iskusan je urednik koji, osim uspješnih proznih biblioteka, u Algoritmu uređuje i onu pjesničku “Na vrh jezika”. Zbirke poezije tiskaju se u prosjeku u 500 primjeraka, a po potrebi, što se, veli Lokotar, dogodilo s knjigom Olje Savičević Ivančević “Kućna pravila” i “Poslanicama običnim ljudima” Marka Pogačara, naklada se povećava. Svježa je iznimka knjiga satiričnih pjesama Predraga Lucića “Sun Tzu na prozorčiću” koja je odmah krenula sa 1000 primjeraka, zbog popularnosti i kultnoga statusa autora. Knjiga se, zadovoljan je urednik, odlično prodaje, postaje pravi hit, a svatko tko je uzme u ruke shvatit će i zašto - čita se od uha do uha.

Nakladnici nerado govore javno o tome koliki su honorari za knjige stihova. U načelu, Algoritam ima fiksne honorare; dio daje kao avans, a poslije cijenu korigira ovisno o prodajnom uspjehu knjige. A imaju li pjesničke knjige ikakve šanse na tržištu?

- Imaju - kaže Lokotar - ali i ne rade se zbog tržišta nego zbog dobre književnosti. U svakom slučaju, ozbiljnu i društveno savjesnu tvrtku neće poljuljati tržišni rizik ili neisplativost poezije.

I VBZ prihvaća taj rizik. U pjesničkoj biblioteci toga nakladnika, koju uređuje pjesnik Ervin Jahić (ujedno, s pjesnikom Ivanom Hercegom, urednik i časopisa “Poezija” i pripadajuće joj biblioteke pri Hrvatskom društvu pisaca), već je objavljeno 10-ak naslova. Dogodine će ih se pojaviti još toliko, uz tri pjesničke antologije. Naklada im je oko 1000 primjeraka, a zna se prodati i više od dvije trećine.

Zbirka rekorderka: “Srebrne svirale” D. Tadijanovića u Školskoj knjizi izlaze 21. put! (Foto: Školska knjiga)

- No, ne ide to bez dobre knjižarske mreže, kakvu VBZ srećom ima - tumači Jahić - ni bez golema, višekratnog, zapravo kontinuiranog truda oko promocije pjesničkih izdanja u široj javnosti. U VBZ-u pjesnik za zbirku dobiva autorski honorar po principu “šest do osam posto bruto od maloprodajne cijene knjige”.

Potpomaže li Ministarstvo kulture knjige pjesama? Lokotar kaže da skromna potpora ide uglavnom za objavljivanje djela etabliranih pjesnika, a “nekoliko se primjeraka i otkupi”. Jahić pak to “nekoliko” precizira: u prosjeku se otkupi 50-ak, rijetko i 100 primjeraka.

Izvor: Večernji hr Mirjana Jurišić