PRONAĐEN PORTRET NIKOLE TESLE

Nebojša Đorđević    Slikarstvo, Vesti

Krajem marta na izložbi u Nemačkoj će, posle 85 godina, biti svečano predstavljen nedavno otkriven Plavi portret Nikole Tesle iz 1916, za koji je slavni srpski naučnik jedan jedini put u životu sedeo u ateljeu i pozirao. Portret je nastao u januaru 1916, kad je princeza Vilma Ljvov-Parlagi, mađarska aristokratkinja nastanjena u Americi, inače Teslina prijateljica, nagovorila naučnika da se skrasi u fotelji neko vreme, mada on nije imao običaj da pozira umetnicima.

Naziv Plavi portret nastao je tako što je Tesla, kome se nije dopalo osvetljenje u princezinom ateljeu, napravio sopstveni svetlosni aranžman i odlučio da pozira pod jakom svetlošću, filtriranom kroz plavo staklo. Portret je prodat tek posle princezine smrti, na aukciji održanoj 1924, otkad se gubi iz vidokruga javnosti.

Izvor: Građanski list

POČINJE POZORIŠNI FESTIVAL “SLAVIJA”

Mirjana Stanojevi?    Pozorište, Vesti

Osmi međunarodni pozorišni festival “Slavija 2009″ biće održan od 9. do 17. marta u Pozorištu “Slavija” u Beogradu, s devet predstava u konkurenciji za nagradu “Don Kihot”. Manifestaciju će večeras svečano otvoriti dramska umetnica Ksenija Jovanović, a prva na programu je predstava iz Rusije Kockari. Teatar “Okolo” Doma Stanislavskog iz Moskve izvešće taj Gogoljev komad u režiji Alekseja Levinskog.

Osim domaćina, srpski teatar na festivalu će zastupati i Šabačko pozorište s komadom Zorana Božovića Kraljica smeha u režiji Ivana Tomaševića. Dve predstave odabrane su iz BiH, a na festivalu će učestvovati i predstave iz Hrvatske. U žiriju festivala su Blagoje Stefanovski (Makedonija), Anastas Popdimitrov (Bugarska) i Milosav Mirković (Srbija).

Izvor: Građanski list

SENZACIJA IZ KOFERČETA

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti

Spektakularni kulturni događaj u Berlinu: javno predstavljen deo nepoznate ostavštine Hajnriha Mana, koja je iz Praga stigla pre pet godina

Hajnrih i Tomas Man

Javno otvaranje jednog koferčeta (pedantni Nemci su ga premerili: 40 - 26 - 10 centimetara) ovih dana u Akademiji umetnosti u Berlinu, pretvorilo se u prvorazrednu kulturnu senzaciju: izložen je deo dosad nepoznate ostavštine poznatog nemačkog pisca Hajnriha Mana (1871, Libek - 1950, Santa Monika, Kalifornija) koji je, po mnogima neopravdano, ostao u senci mlađeg i slavnijeg brata Tomasa.

Koferčić je, istina, u nemačku prestonicu stigao iz Praga pre gotovo pet godina, ali javnost o tome, sve do sada, nije obaveštavana. Oko njega su se, naime, dugo preganjale češke i nemačke vlasti, dok diplomatsko sporenje nije konačno rešeno. Tako je stavljena tačka na završni deo njegove odiseje koja je, sama za sebe, posebna priča.

Kofer sa prepiskom, fotografijama i dokumentima Hajnriha Mana čuvala je jedna Čehinja, prijateljica Hajnrihove prve supruge Marije, devojačko Kanove, nekadašnje glumice iz Praga. Marija se, posle razvoda, sa kćerkom Leoni, kad su nacisti preuzeli vlast, iz Berlina vratila u zavičaj. I tamo su je stigli. Posle okupacije Čehoslovačke, poslata je, kao Jevrejka, u koncentracioni logor. Preživela je, ali je, od posledica mučenja i torture u njemu, umrla 1947.

U Pragu je ostala njena i Hajnrihova kćer. Živela je tamo, u ulici Pabla Nerude, sve do sloma čuvenog „Praškog proleća”, kad je, glavom bez obzira, pobegla na zapad.

Iz opljačkanog stana, prijateljica njene majke pronašla je ono što je jedino u njemu još bilo (pre)ostalo: taj, sada već čuveni, koferčić. Njen sin ga je, sasvim slučajno, otkrio među odloženim, i nepotrebnim stvarima, u podrumu. Kad je video šta se u njemu nalazi, javio se nemačkom germanisti (njegovo ime našao je u jednoj praškoj knjižari) Peteru Štajnu i „primopredaja” je obavljena u jednoj tamošnjoj kafani. Bez ikakve finansijske naknade, iako su pisma takve vrednosti na tržištu dosezala cenu od pet stotina evra.

Štajn je, po povratku u Nemačku, odmah obavestio Akademiju umetnosti u Berlinu u kojoj se nalazi, između ostalog, i arhiv Hajnriha Mana. U sve se, međutim, umešala češka diplomatija. Vlasti u Pragu su tvrdile da je sadržaj koferčeta, kao kulturno dobro, iznet praktično ilegalno, bez neophodnih dozvola. Konačno je i to rešeno, pa je svečanom predstavljanju ostavštine Hajnriha Mana prisustvovao i darodavac, inženjer Karol Cajčik. Nisu ga u tome sprečile poodmakle godine (84) i žestoka hladnoća.

Iz koferčeta je izronilo za svakog ponešto. Za ozbiljne istoričare književnosti i istraživače ne samo Hajnrihovog dela nego i najpoznatije nemačke intelektualne dinastije, ovenčane slavom (toliko znamenitih autorskih imena, među njima i jedan nobelovac, Tomas) i obeležene tragikom - više samoubistava, među kojima dve Hajnrihove i Tomasove sestre, Tomasov sin, takođe poznati pisac, Klaus, Hajnrihova druga supruga Neli Kreger. I za one koje više interesuju porodične „pikanterije”.

I kod jednih i kod drugih će, posle ovog spektakularnog otkrića, najviše „profitirati” nesrećna Neli. Atraktivna plavuša koju je Hajnrih (sklon, inače, lepim ženama, za razliku od mlađeg brata Tomasa, koji je rigoroznom samokontrolom jedva prigušivao svoj homoseksualni nagon) upoznao 1929, neposredno u jednom baru na berlinskom Kudamu, stecištu „boemije i polusveta”, neposredno posle razvoda sa prvom ženom Marijom. Pomislio je da bi upravo ona mogla da odigra ulogu Lole u filmu koji se pripremao po njegovom romanu „Profesor Unrat”. Režiser filma Jozef fon Šternberg i scenarista Karl Cukmajer su se, međutim, opredelili za Marlenu Ditrih: čuveni film „Plavi anđeo” (1930) ovu dugonogu Nemicu učinio je svetski poznatom divom.

Iako nije dobila ulogu u filmu po njegovom romanu, Neli, koju je patricijski klan Manovih ignorisao i ponižavao, kako se sada ispostavilo, igrala je veoma važnu ulogu u životu Hajnriha Mana, posebno u američkom egzilu. Bila mu je u svakodnevnom praktičnom životu oslonac i potpora. Čuveni pisac i neuropsihijatar Alfred Deblin („Berlin Aleksanderplac”) u poruci saučešća (izvršila samoubistvo 1944, droga, alkohol, depresija) opisuje je kao „ženu izuzetne unutrašnje snage, retke plemenitosti i otvorenosti”.

Najvažniji deo zakasnelo otkrivene zaostavštine je, međutim, prepiska Hajnriha Mana, pre svega pisma upućena njemu, sa poznatim intelektualcima onog vremena (tu su i neka pisma Tomasa Mana, starijem bratu - njihov odnos bio je veoma komplikovan i težak, između žestokih svađa i pomirenja).

Najveći broj pisama (48), datiranih između 1922. i 1928. stigla su Hajnrihu iz Pariza. Potpisao ih je poznati germanista Feliks Barto. Njihova prepiska doprinela je snažnom ličnom prijateljstvu ljudi koji su delili čvrsto stanovište o posebnoj odgovornosti intelektualaca, posebno u smutnim vremenima.

Kod Hajnriha se taj nedvosmisleni angažman pretočio u njegovu sudbinu: žestoki protivnik učešća Nemačke u Prvom svetskom ratu (dok ga je veliki broj pisaca euforično pozdravljao i odobravao), još žešći protivnik nacista (jedan je od prvih intelektualaca koji je napustio zemlju čim su nacisti preuzeli vlast, njemu je prvom oduzeto državljanstvo, već u avgustu 1933, njegove knjige su se našle na lomači, dok su Tomasove bile pošteđene), postao je (samo)izgnanik koji više neće videti svoju domovinu. Smrt ga je sprečila da preuzme položaj prvog predsednika tek osnovane Akademije umetnosti u Istočnom Berlinu. Umro je 1950. u Santa Moniki, Kalifornija. Njegova urna počiva na jednom berlinskom groblju. Njegovi prvi „susedi” su mu tamo Bertolt Breht i Ana Zegers.

I zvor: Politika Miroslav Stojanović

U LEIPZIGU OSTAVITI SRCE NA TERENU

Nebojša Đorđević    Knjige

Čak dvije hrvatske književne reprezentacije spremaju se za skorašnji Sajam, a i Booksa je tu. Svi su gore!

Na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Leipzigu hrvatski pisci bit će predstavljeni u dvama odvojenim programima, jednom kojeg je na poziv Ministarstva kulture priredio Nenad Popović te drugom koji je osmislila koordinatorica lanjskog nastupa Alida Bremer. S obzirom da Ministarstvo kulture nije prihvatilo zahtjev prošlogodišnjih koordinatora nastupa Alide Bremer i udruge Kurs za nastavak prošlogodišnjeg koncepta, oni će u Leipzigu od 12. do 15. ožujka svoj program predstaviti na račun sajma i Zaklade Robert Bosch. Na sajmu će se prvi put predstaviti i Booksa, kao i hrvatski pisci i pisci iz regije; makedonski pisci Nikola Madžirov i Lidija Dimovska, bosanski pisci Jasmin Imamović i Asmir Kujović i Jovan Nikolaidis iz Crne Gore. Udruga Kurs u Leipzigu će organizirati mali štand i izložbu fotografija hrvatsko-američkog fotografa Marija Novaka, dok će uz pomoć projekta Traduki njemački pisac Clemens Meyer predstaviti roman Igrači Ede Popovića. Na sajmu će biti predstavljeni i Marko Pogačar i Ivana Sajko, a u Forumu International bit će predstavljena antologija hrvatske drame Eine verdammt glückliche Familie urednika Waltera Kootza.

I da, da ne zaboravimo, tu je i ‘pravi’ program Ministarstva kulture. Na popisu Nenada Popovića su Robert Perišić, Dalibor Šimpraga, Filip Šovagović, Veljko Barbieri, Slavko Goldstein, Slobodan Šnajder, Daša Drndić, Ivo Goldstein, Slađana Bukovac i Damir Karakaš. ‘Deset hrvatskih pisaca koji ove godine putuju na Sajam knjiga u Leipzig odražavaju stanje nacije’, riječi su selektora ove reprezentacije Nenada Popovića koji je dodao ‘kronično nam fali netko na poziciji golmana pa se nadamo da ćemo nekoga dovesti u prijelaznom roku za nastavak sezone’. Dobro, nije baš to rekao, ali je mogao, jer pripreme za Leipzig zaista uvijek izgledaju kao odlazak na pripreme igrača Dinama; tko će se uspjeti ugurati na avion, tko će se izboriti za poziciju, ima li previše pjesnika i premalo romanopisaca, jesmo li slabi na krilima? Popović je istaknuo da ovogodišnji program nije ništa skromniji od lanjskog predstavljanja tridesetak hrvatskih pisaca te obuhvaća predstavljanje autora i čak 600 knjiga, koliko će ih biti izloženo na 80 kvadrata hrvatskoga štanda, a stotinu reprezentativnih naslova dječje i omladinske književnosti nakon izlaganja bit će poklonjeno minhenskoj knjižnici Internationale Jugendbibliothek. Ovogodišnji nastup košta 550 tisuća kuna i obuhvaća nastup deset pisaca, dok je lanjski proračun iznosio milijun i sto tisuća kuna, a nastupilo je tridesetak pisaca.

Izvor: Booksa n.s.

IZMEĐU ŽUDNJE I IZNENAĐENJA

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti

„Oh, no!” u koreografiji Dalije Aćin i grupe Recognze Crew

Beogradska plesna scena može se pohvaliti novim ostvarenjima od kojih većina zaslužuje gledaočevu pažnju.

Tako i nova predstava „Oh, no!” Dalije Aćin i brejk-dens grupe Recognize Crew, u koprodukciji Stanice, Servisa za savremeni ples i Beogradskog dramskog pozorišta, predstavlja novinu uvođenjem tehnike brejk-densa, koja zahvaljujući vrsnim igračima, Darku Bursaću i Luki Lukiću, nudi elemente plesnog virtuoziteta kojem se žudi, a i iznenađenje načinom njegovog spajanja (korišćenja) u savremenoj igračkoj predstavi.

Očekivalo se, možda, da Dalija Aćin načini energični iskorak u svom koreografskom opusu i osvetli sve zanimljivosti zahuktalog muškog plesa, koji se već odavno prenosi sa ulica na igračku scenu i filmski ekran. No, ona je ostala verna svom poimanju plesnog izražavanja, koje od gledalaca zahteva intelektualnu i emocionalnu nadgradnju igre, koja se odvija u setnom polumraku i veoma, veoma često prekida potpunom tamom. To, naravno, ne dopušta razvijanje inače dobro odabranih formi brejk-densa. Diskontinuitet igračkih događanja, često i uz naglašeni slou-moušn, može s jedne strane i zamoriti gledaoce, ali i stimulisati njihovo svesno prihvatanje i usvajanje koncepta iznenađenja koje prati svaku od brojnih plesnih slika. Time Dalija Aćin nije odustala od svoje koncepcije igračkog dela „tamnih boja” i zgusnute akumulacije, nakratko, plesnog materijala, uz primese minimalizma, veoma daleko od snažnog i burnog virtuoziteta brejk-densa na koji smo navikli. To zaslužuje, ipak, pohvalu, jer potvrđuje puteve, kojime se ne izneverava dosadašnja autorkina imaginacija, podstaknuta teorijskim znanjem dramaturga Saše Božića i jednoličnim tonovima muzike Gorana Simonoskog i Ivana Antića.

Ukoliko se očekivao vatromet uvek uznemirujućeg brejk-densa, ova predstava je iznenađenje koje se može i ne mora prihvatiti. Jer autorska „potraga za skrivenim u muškom telu zasnovana na toposima neprikazanog”, ipak je težila da se viđeni pokreti usvoje preispitivanjem plesnog virtuoziteta kojim su osvajali sjajni brejkdenseri, Bursać i Lukić. Nažalost, to se dešavalo samo povremeno, fragmentarno, rastrzano i nedovoljno jasno vidljivo. Čini se da se moglo ići otvorenije i smelije prema novoj estetici savremenog plesnog pokreta, sa ciljem „metodoloških pomaka”, što bi predstava „Oh, no!” u biti mogla ostvariti.

Izvor: Danas Milica Zajcev