JEDNOM, JEDNE STRAŠNE NOĆI

Nebojša Đorđević    Knjige, Kultura

Navršilo se 200 godina od rođenja Edgara Alana Poa, jednog od najuticajnijih pisaca i pesnika 19. veka Jednom, jedne strašne noći

Edgar Alan Po: šta mu književnost duguje

Najbolja i ujedno najjezivija počast koju Edgar Alan Po (19. januar 1809, Boston - 7. oktobar 1849, Baltimor) može da dobije, odigrava se na dan njegovog rođenja. Tog datuma tajanstveni posetilac, noseći maramu preko lica, dolazi na Poov grob u Baltimoru i ostavlja dopola popijenu flašu konjaka i tri ruže, u ime sećanja na američkog majstora kratke priče strave, autora jedne od najboljih pesama svih vremena i jednog od najuticajnijih pisaca 19. veka.

Zatim nestaje u noći. Tako je bilo i ove godine, tačno dva veka posle piščevog rođenja.

Autor „Gavrana” i niza stilski savršenih pripovedaka kao što su „Crna mačka” ili „Pad kuće Ašer” koje uporno, i na radost stotina hiljada Poovih obožavalaca širom sveta, i dan-danas lede krv u žilama, rođen je u nesrećnoj porodici glumaca, Vilijema i Elizabet Po. Otac napušta Edgara i njegovu majku već 1810. godine, a sledeće godine umire i Elizabet Po. Malog Poa prihvata Džon Alan, uspešni trgovac iz Ričmonda, koji ga nikada nije zvanično usvojio ali po kome je Edgar dobio i srednje ime, Alan. Od 1831. godine, Edgar Alan Po ozbiljno pokušava da pokrene književnu karijeru, šetajući od redakcije do redakcije, često u poniženom položaju čoveka koji mora da moli za honorar. Dok je pisao za časopis „Mesindžer” u kojem je objavljivao kritike, pripovetke i poeziju, tiraž je bio utrostručen. U to vreme bivaju objavljene i čuvene „Avanture Artura Gordona Pima”, u obliku feljtona u nastavcima, čime Edgar Alan Po uspeva da stekne književno ime.

U januaru 1842. godine, Poova supruga Virdžinija pokazuje prve znake tuberkuloze, od koje će i umreti pet godina kasnije u 24. godini. Svakako je njena bolest uticala na izbor tema njegovih priča koje su se opsesivno bavile smrću, tugom, preranom smrću žene, kao i jednom od najstrašnijih, sahranjivanjem živih. Međutim, činjenica je i to da je u periodu romantizma kojem Po pripada, gotički roman bio veoma popularan. Edgar Alan Po je, imajući to na umu, i u stalnoj stisci sa novcem, pisao priče koje su donekle podilazile aktuelnom književnom ukusu, a potvrda njegove genijalnosti leži u činjenici da su, iako pisane za „široke narodne mase” i danas to remek-dela neprocenjive vrednosti.

Poema „Gavran” objavljena je u časopisu „Ivning miror” 29. januara 1845. godine. Za jednu od najlepših pesama svih vremena, Edgar Alan Po dobio je od časopisa „čitavih” devet dolara honorara.

Edgara Alana Poa zatekli su 3. oktobra 1849. godine kako u nekoj vrsti delirijuma luta baltimorskim ulicama, verovatno pod snažnim dejstvom alkohola. Četiri dana kasnije, umro je u bolnici. Novine su objavile da je Po umro od „zapaljenja mozga”, a nezvanična verzija podrazumevala je pretpostavke da je jedan od najvećih pisaca svih vremena umro od delirijuma tremensa, srčanih tegoba, epilepsije, sifilisa, kolere ili besnila.

Malo je poznato da je pored priča strave, Edgar Alan Po objavljivao i satirične i humorističke priče, a neke od njih su kod nas objavljene u knjizi odabranih pripovedaka „Anđeo čudnog”. Takođe, za srpske čitaoce, izdavačko preduzeće „Rad” objavilo je knjigu „Romani” Edgara Alana Poa 2007. godine, sa dve njegove novele, „Avanture Gordona Pima” i „Preko stenovitih planina: dnevnik Džulijusa Rodmana”. „Rad” je 2006. godine objavio i obimne „Sabrane priče i pesme”.

A, šta je sa tajanstvenim posetiocem Poovog groba? Godine 2007, Sem Porpora, istoričar Vestminster crkve u čijem dvorištu je sahranjen Edgar Alan Po, rekao je da je on pokrenuo tu tradiciju kako bi prikupio novac da bi očuvao crkvu. I to oko 1960. godine, rekavši da je netačno da ova tradicija postoji još od 1949. godine. Džef Džerom, kurator Poovog muzeja u Baltimoru, demantovao je ovu tvrdnju. Običan marketinški trik ili fanatična odanost jednom od najvećih pisaca sveta? Time neka se bave Baltimorci, a nama ostaju, kad god poželimo, besmrtna „Anabel Li” i „Gavran”. Piscu plaćeno devet dolara. „Jednom jedne strašne noći, ja zamišljah u samoći…”

Izvor: Politika Stanko Stamenković

—————————————————

Edgar Po na filmskom platnu

Mnoge pripovetke Edgara Alana Poa prenete su i na filmsko platno. Najpoznatije među njima snimio je između 1960. i 1964. godine Rodžer Korman koji je verno na film preneo mračnu atmosferu Poove proze. Korman je režirao osam filmova po pripovetkama Edgara Alana Poa, a u sedam ostvarenja u glavnoj ulozi pojavljuje se Vinsent Prajs, čuveni glumac poznat po ulogama u horor filmovima. Među njima su najpoznatiji „Pad kuće Ašer”, „Bunar i klatno”, „Maska crvene smrti”, „Gavran” i „Ligejin grob”.

Izvor: Politika

KLONOVI “USPEŠNIH” I SKUPIH

Nebojša Đorđević    Kultura

POTROŠNJA TEHNOLOGIJE

Šta sve ostavlja ravnodušnim Ludiste današnjice, koji u begu od tehnologija, a nekad i u otvorenom antagonizmu, traže povratak u „dobra, stara vremena” kada su mašine bile u službi čoveka. Da li je tako nešto (opet) uopšte moguće?

Izgleda da još samo ostaje da mašine razviju svoju nezavisnu komunikaciju, i čovek će postati nepotrebna karika u evoluciji, zaboravljena greška svoje nesavršenosti. Apokaliptično predskazanje ili ne, čovek jeste biće tehnologije, a ostaje pitanje da li je tehnologija sledeći evolutivni korak. Sve veća zavisnost od tehnoloških novotarija, menjanje donedavnih navika i sve brži tempo razvoja ostavljaju neizbrisiv uticaj na svakodnevnu komunikaciju i uvode nas u doba kad će lični kontakt postajati sve dragoceniji. Ako ga uopšte bude bilo.

Evo i zašto…

Tehnološki rat: Tehnološke inovacije prevashodno su razvijane za potrebe ratne mašinerije. Svetski ratovi su za nekoliko decenija ubrzali ravoj tehnologije, sve zarad efikasnosti ubijanja i destrukcije. Napredak u avio-industriji, pronalazak atomske energije, sateliti, kompjuteri, internet, sve su to posledice trke u naoružanju i vojnoj dominaciji. Tehnološki rat se, u izmenjenom obliku, vodi i danas, a umesto ubijanja, cilj mu je zadobijanje krucijalne prednosti u upotrebljivosti i isplativosti; to je rat koji među sobom vode multinacionalne kompanije, isključivo zarad profita.

Nema više povratka na staro: Zahvaljujući ubrzanom razvoju, tehnologije se menjaju brže nego što ih možemo prihvatati, čineći dojučerašnja dostignuća brzo zastarelim u gotovoj svakoj oblasti. Posebno se ispoljava kod ličnih kompjutera i pratećih komponenti, a odličan primer za ovu paradigmu je razvoj centralnih procesora (CPU), koji po Murovom zakonu svake dve godine udvostručuju broj tranzistora, te samim tim i brzinu i upotrebljivost.

Cene drastično padaju već pri maloprodajnoj nabavci, da bi posle dva-tri meseca bile prepolovljene, jer modele potiskuju novi, savršeniji.

Tako se forsira konstantno nadograđivanje i nabavka novih komponenti a da prethodni nisu završili predviđeni radni vek. Popravka pokvarene opreme retko dolazi u obzir zato što pojedinačni delovi koštaju više nego nov uređaj. Još jedan razlog je i to što se stare komponente teško pronalaze.

Tehnologija se tako javlja kao potrošna roba, gotovo hrana, više nije skupa, sve je pristupačnija, postoji u mnogo različitih formi i oblika i zadovoljava širok krug potreba. Masovna proizvodnja pokreće pitanje zaštite životne sredine, odnosno zagađenja starom tehnologijom.

Cene nisu pokazatelj kvaliteta: Ovakav progres sa sobom nosi veliki broj izazova. Npr. brza promena tehnologija i njihovo zastarevanje ipak ne mogu svi podjednako da prate, obično zbog nedostatka novca. Razlike u kvalitetu između jeftinijih i skupljih uređaja nekad su drastične, ali često jeftine sprave mogu biti jednakog kvaliteta kao skuplji primerci, ili čak boljeg. Problem je što se kod jeftinih uređaja dešava da taj kvalitet nije konstantan u više serija proizvodnje, tako da je nabavka čista lutrija. Osim inferiornijeg dizajna koji ih obično prati, jeftiniji uređaji imaju nedovršen softver, s manje funkcija i više grešaka. Softver se danas pojavljuje kao bitniji faktor od hardvera kada je oprema u pitanju, čineći veći deo cene. Od njega zavisi realna upotrebljivost svake inovacije na tržištu.

Minijaturizacija: Možda ključan trend u razvoju digitalne opreme je minijaturizacija - efektivno smanjivanje veličine i potrošnje energije, uz integrisanje sve većeg broja funkcija. U tome posebno prednjače mobilni telefoni. Pored gomile sekundarnih funkcija (foto-aparat, kamera, rokovnik, kalkulator), imaju sve više raspoložive memorije za skladištenje podataka zbog njenog pojeftinjenja, te se mogu koristiti umesto bilo koje sprave čiju funkcionalnost pokrivaju. Sve ovo je samo posledica velike konkurencije i prenošenja proizvodnje u zemlje s jeftinom radnom snagom.

S druge strane su kopiranje konkurencije (plagijati) i stalno prepakivanje istih proizvoda u šareniju ambalažu, te njihova prodaja kao novih, boljih. Tržište je preplavljeno klonovima uspešnih i skupih proizvoda, s kojima dele samo izgled. Veći deo opreme čine nepotrebne i skupe igračke koje imaju tek funkciju degutantnih modnih detalja, i nijednu drugu! Novi modeli su uvek zasnovani na nekom starijem, uspešnom. A u ovome svi uče od svakog; uspešan model se želi ponoviti što više puta.

Emotivna banalizacija: I odnos prema spravama je pretrpeo izmenu. Dok su bile skupe i nedostupne, imale su veći značaj. Ne samo zbog korisnosti, vremenom se razvijao emotivan odnos, može se reći ljubav prema njihovim karakterisitkama i načinu korišćenja. Starijim ljudima je, i posle nekoliko decenija korišćenja, te skoro potpune dotrajalosti, teško da se odvoje od svog televizora ili nekog drugog uređaja, iako je u svakom pogledu inferniorniji od savremenih, posebno zato što ne žele ponovo da uče, a to je preko potrebno, i pored svih olakšica koje novi uređaji nude.

Ipak, novi uređaji u nečemu zaostaju: u kvalitetu izrade i kvalitetu unutrašnjih komponenti! Dok su se uređaji pravili da traju, njihova izrada je bila na visokom nivou, i nije se očekivalo da samo posle nekoliko godina prestaju s radom, već da traju makar jednu generaciju, u zavisnosti od njihove namene.

Usamljenost: Ljudi se manje druže nego ranije, i o tome svi već govore. Kontakti jesu olakšani, ali ostaju posredni, nepotpuni, površni, samim tim banalni. Telefon jeste doneo mogućnost razgovora na daljinu, ali mobilni telefon je doneo još nešto: (gotovo) uvek se zna gde ste i (gotovo) uvek se s vama može stupiti u kontakt. Ovo podseća na predviđanja totalitarizma o kojima Orvel nije mogao ni da pomisli. Takva komunikacija vezuje svoje “korisnike”, koji slobodno vreme troše na lagano druženje i isprazne sadržaje. Otuđujući se, i sve više vezujući za mašine, postaju usamljeni, a svoju usamljenost, opet, leče u posrednom kontaktu, koji ih je u tu usamljenost i doveo. Servisi kao što su Facebook, instant-mesindžeri, Google…, hiljade foruma, sve nas to odvaja ne samo od drugih, nego i od nas samih.

Izvor: Popboks Vladimir Karan

VOJIN ĆETKOVIĆ DOBITNIK NAGRADE “MILOŠ ŽUTIĆ”

Nebojša Đorđević    Kultura, Pozorište, Vesti

Glumačka nagrada “Miloš Žutić” za 2008. godinu dodeljena dramskom umetniku Vojinu Ćetkoviću. Nagrada će mu biti svečano uručena 27. januara u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Ugledna glumačka nagrada “Miloš Žutić” za 2008. godinu, koju dodeljuje Savez dramskih umetnika Srbije, biće svečano uručena dramskom umetniku Vojinu Ćetkoviću 27. januara u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, najavio je SDUS.

Ćetković je nagrađen za ulogu Don Krsta u istoimenoj predstavi, rađenoj po tekstu i u režiji Vide Ognjenović, koju je žiri ocenio kao najbolje glumačko ostvarenje izvedeno u našim profesionalnim pozorištima u periodu od 30. juna 2007. do 30. juna 2008. godine.

Žiri, koji je radio u sastavu: Cisana Murusidze (predsednik), Jovan Ćirilov (zamenik predsednika), Pavle Minčić, Milica Kralj i Pavle Pekić, doneo je odluku o 14. laureatu nagrade “Miloš Žutić” 2. decembra prošle godine većinom glasova.

Svečanost dodele nagrade održaće se nakon izvođenja predstave “Don Krsto” na sceni “Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Izvor: RTS

KINO BOOKSA: SEKS, SMRT, SUSHI

Nebojša Đorđević    Film, Knjige, Kultura

Opsjednutost tijelom i vojskom, droga i sadomazo. Na programu su poslastice japanskih majstora Mishime i Murakamija.

Iz Japana uvozimo elektroniku i sušene alge, ali i najmaštovitiju pornjavu. Jegulje, hobotnice (i sve ostale zvijeri s pipcima), bondage, školarke i vanzemaljci. Teško da ćemo, kao zapadnjaci, ikada do kraja shvatiti fore iz japanske (pop-)kulture, ali i ovako su nam zanimljive, izgubljene u prijevodu. Kino Booksa donosi dva filmsko-književna pogleda na tijelo: tradicionalistički Yukija Mishime i suvremeni Ryua Murakamija.

Eros i thanatos na japanski način

Umjetnost odražava život, ali u slučaju Yukija Mishime, jednog od najvećih japanskih romanopisaca, to je odražavanje možda predoslovno. Poznat po svojem ritualnom samoubojstvu, barem koliko i po svojim djelima, Mishima je svoj kraj nagovijestio četiri godine prije u kratkom filmu Yukoku (Rodoljublje), nastalom po istoimenoj Mishiminoj pripovjetki (hrvatsko izdanje: Žudnja za ljubavlju / Rodoljublje, Alfa, 2003.). Poručnik u Mishiminom filmu počinja ritualno samoubojstvo nakon neuspjelog državnog udara. Isto je bilo i s Mishimom četiri godine kasnije. Strastveni poklonik militarizma i tradicionalnih vrijednosti carskog Japana koje mu je usadila baka, nije se mogao pomiriti sa suvremenim, zapadu okrenutim Japanom. Neuspjeli državni udar, koji je 1970. izvršio sa sačicom vojnika, potaknuo je Mishimu na drastičan potez. Iza sebe je ostavio omašan opus u prozi, poeziji i drami. Najpoznatiji je po romanu Ispovijedi maske i ciklusu osuvremenjenih No drama.

Mishima je napisao scenarije za tridesetak japanskih filmova, glumio u njih četiri, a Rodoljublje je skoro pa one-man-film, u kojem se Mishima pojavljuje kao producent, glumac i redatelj. Prije samoubojstva ide seks, red se treba znati. Pogledajte kako izgledaju eros i thanatos na sofisticirani japanski način.

Svoj kraj Mishima je savršeno predvidio:

Vijesti o samoubojstvu

Kult tijela ima istaknuto mjesto u Mishiminoj literaturi i životu, a to je sam najbolje opisao u Ispovijedima maske, pripovijedajući o svojoj opsjednutosti slikom tijela svetog Sebastijana u agoniji. Mishima je bio opsjednut svojim tijelom:

Sadomazo na meti cenzora

Mishimin tradicionalni Japan ustuknuo je pred zapadnjačkim utjecajima. Ryu Murakami u svojoj prozi, mnogo manje nevinoj od one poznatijeg mu prezimenjaka, donosi svijet nasilnih i promiskuitetnih teen narkomana (Kagirinaku tōmei ni chikai burū/Almost transparent blue) i djevojaka koje bogatim klijentima pružaju usluge SM-a i bondagea (Topazu/Tokyo Decadence). Po potonjem je romanu sam Ryu Murakami snimio i film, čija glavna tema ipak nisu egzotični seksualni činovi (iako ih ne fali), nego tema nemogućnosti ostvarivanja smislenih veza u sterilnom suvremenom svijetu. Prikazivanje Tokyo Decadencea bilo je zabranjeno u Australiji i Južnoj Koreji.

Ryu Murakami napisao je, prema vlastitom romanu, i scenarij za Audition (Odishon, 1999.) Takashija Miikea. Krvoločna sadistica Asami natjerala je mnoge slabijih živaca i želuca na bijeg iz kino dvorana.

Izvor: Booksa hr Srđan Laterza

VLADAN MAKSIĆ I BRANISLAV V. BRANKOVIĆ POBEDNICI XVII SVETOSAVSKOG KNJIŽEVNOG KONKURSA NARODNE BIBLIOTEKE »NJEGOŠ» IZ KNJAŽEVCA

Nebojša Đorđević    Konkursi, Poezija, Vesti

Na XVII Svetosavskom književnom konkursu, raspisanom u decembru 2008, učestvovalo je 114 autora - 58 iz oblasti poezije, 15 iz oblasti kratke prozne forme u konkurenciji odraslih i 41 autor u konkurenciji mlađih od 15 godina.

Žiri, koji su činili knjaževački pesnici Slobodanka Stanković-Ilić, Nebojša Đorđević i Milijan Srejić, pregledao je sve prispele radove i doneo odluku da dodeli po tri nagrade u četiri konkurencije, kao i više pohvala za poseban stilski izraz. Književni susret posvećen nagrađenim učesnicima biće održan u sredu 28. januara 2008, u 18.00 u Velikoj galeriji Doma kulture u Knjaževcu.

Rezultati XVII Svetosavskog književnog konkursa:

Konkurencija odraslih - poezija:

1. Vladan Maksić, Gornji Milanovac

2. Ilija Stepanović, Kragujevac

3. Elizabeta Georgijev, Dimitrovgrad

Posebne pohvale za oblast poezije:

Nemanja Savić, Zrenjanin

Dragoslav Stevanović, Niš

Jovan D. Petrović, Petrovac na Mlavi

Konkurencija odraslih - kratka prozna forma:

1. Branislav V. Branković, Zaječar

2. Slobodan Stoiljković, Prokuplje

3. Marija Nedeljković, Zaječar

Posebne pohvale za oblast kratke prozne forme:

Stamen Milovanović, Niš

Dušan Mijajlović Adski, Niš

Konkurencija mlađih od 15 godina - poezija:

1. Petra Kostić, Svrljig

2. Tanja Ilić, Dimitrovgrad

3. Jovana Dikić, Svrljig

Posebne pohvale za oblast poezije:

Jelena Belović, Ravni Topolovac

Maja Dimitrov, Dimitrovgrad

Slavica Jovanović, Ravni Topolovac

Konkurencija mlađih od 15 godina - kratka prozna forma:

1. Anđela Arsenov, Dimitrovgrad

2. Željko Kostić, Svrljig

3. Ivana Vušković, Knjaževac

Posebne pohvale za oblast kratke prozne forme:

Kristina Ranđelović, Svrljig

Dunja Sokolović, Knjaževac

САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА 17. СВЕТОСАВСКОГ КЊИЖЕВНОГ КОНКУРСА

ФЛЕКСИБИЛНИЈА ИНТЕРАКЦИЈА ЈЕЗИКА И САДРЖАЈА

Жири Светосавског књижевног конкурса у саставу: Слободанка Станковић - Илић, књижевник, Небојша Ђорђевић, књижевник и Милијан Срејић, књижевник, прегледао је све приспеле поетске и прозне радове учесника у селекцији одраслих и деце до 15 година.

Понуђено поетско штиво старијих учесника, иако одраз деценијског стања српске поезије, које карактерише, нижи експресивно - форматско - реторички ниво, односно слабије спровођење основних постулата ове књижевне дисциплине, видно је боље по квалитету него последњих година. Песме више нису, најчешће писане у првом лицу, са приземном «љубавном», као и религиозном и родољубивом тематиком, везаном за Косово, а које су чиниле слику великог културног пада, пада моралних вредности и слику тренутног националног интелектуалног просека, на кога су послењих година вршили негативан утицај, ратови, фолк (не)култура и поједини медији. Добар број овогодишњи радова ослобођен је такавог баласта те најчешће има неомеђено, па и космополитско вредновање, које често излази из оквира појединачног и реалног, а остварује се у правцу општег, надреалног и имагинарног.

Ово се односи, пре свега на двадестак одабраних радова које је жири издвојио и који задовољавају горепоменуте основне критеријуме као и доследно спровођење теме.

Награђени радови припадају некој другој димензији у односу на просек, те на далеко квалитетнији и надахнутији начин од предходнопоменутих третирају, емотивна, мисаона, драматична и социјална стања, која карактеришу свакодневицу живљења, као и надреалну обсервацију, као тематску равнотежу спољашњег и унутрашњег света.

Прозни радови, односно кратке приче одраслих учесника су, такође, за степеницу више по квалитету у односу на предходне године, јер интегритет исказаног подразумева флесибилнију интеракцију језика и садржаја. Већина понуђених прича, по дужини не прелази задати оквир, те у старту задовољава основни услов у распису конкурса. Награђени у овој категорији, стилски и тематски избегавају замке анахронизма, те остварују заокружену целину, у којој исказују овострану и онострану констелацију са језиком, тематски и садржајно.

Већ неколико година, пријатно изненађење у обе књижевне категорије су деца до петнаест година. Већина основаца су испунила основне тематско - форматске захтеве, што осликава добар педагошки рад у појединим срединама. Предпрошле године најбоље радове имала су деца из Доњег Тополовца (Војводина), Сврљига и Сокобање, прошле, деца из Белог потока, код Београда, а ове године, то су ученици из Димитровграда и Сврљига.

Неки од њих показали су, чак, техничку разноврсност и пун индивидуални израз.