Петар Геров - “ЗЕМЉОМ НЕМУШТИХ”

Nebojša Đorđević    Knjige, Poezija, Vesti

Петар Геров - Земљом немуштих, КК “Бранко Миљковић”, Књажевац, Библиотека “Детко Петров” Димитровград, 2008.

Од скора свет песништва је богатији за једну књигу вредну пажње. Из штампе на увид читалаштву допремљена је нова поетска збирка “Земљом немуштих”, аутора, Петра Герова, песника, одавно познатог читалаштву Источне Србије. И овај пут аутор користи широк искуствено тематски дијапазон у књизи, која по естетском изгледу корица и књижног блока представља  сам врх, за шта су се побринули технички уредници Дејан Стојановић и Алекса Ђорђевић (Велики број иновација, почев од распореда наслова, преградних целина, уређења садржаја…). Књигу  потписују: Обрен Ристић, као уредник, редакција, коју чине Војислав Аранђеловић, Милијан Срејић и Тамара Жикић, за корице и илустрације коришћене су слике Димитрија Поповића, лектор је Драган М. Ивановић Шакабента, а рецензент (аутор ових редова), је записао:

Hoc erat in votis

Да је поезија, унеобичавање и поунутрашњење без изразитих граница у одмеравању смисла, као беспросторна комуникација на релацији песник - језик - читалац - стање и трајање, која се намеће по широкој скали неукротиве моћи досезања поруке, пример је нова поетска књига Петра Герова «Земљом немуштих» где аутор сугерише на моћ која тиња у свима нама као могућност бесусловног споразумевања материје и духа у познатом и оном што ће тек прећи праг сазнања, дискретно исказујући значењско упозорење на природу властитих песама.

И као у познатој нам причи, песник Геров ослушкује херметичке интуиције где говори о оном што никакад разумели нисмо да прича и погледом са стране уводи нас у царство које ће свако за себе схватити, јер задојени млечним путем, чувамо одговоре пред Господом у сновима, у истини, на огњишту, због успомена на љубави, где вечнија од нас је, само фотографија. (Неки од насловних садржаја прве целина: Задојени млечним путем)

«Земљом немуштих» потрврђује привид трајања враћајући у поништење вренменскопросторну криву која наново рађа мисли, које умножене прелећу у сверазумевајући говор песмама и Очи повучене у јамице / Имају свој језик / Изливају сузе / За ратнике.—– Стрпљиво гутај галаксију / Задојен млечним путем / Не пљуј по површини/минулог времена. Кроз ту просторност Петар Геров сугерише необуздану могућност мисаоног ширења, ван телесног ограничења као апсолутно неусловљено стање од познатих метафизичких предрасуда. Ерго: Ево земље / У којој расте мој првиид / Крај асуре стражаре вукови / И глођу оно што је преостало.

Мудраци ћуте, сви су на путу а говор је пород мисли и ко да те чује у погрешно време, у души је зао дух, раскол, прича је ветрова, немој се смејати, све ће ме надживети, у земљи осветника мртве очи сузе. (Неки од насловних садржаја друге целине: Говор је пород мисли) .

Земља се отвара / пуна мрака и живота / Овде су се таложили/ Миленијуми.—– Овде камен има/ искру живота / Ту коњи галопирају / Срамота је бити сам. Оваквим начином обраћања, аутор успоставња равнотежу овоземаљском тематиком вреднујући однос Ја - Опште биће, где један простор и једно време чине прелазни облик, односно основни енергент за даље путовање кроз «Земљом немуштих». Песник Геров, индикативно указује на свој став произашао као прилог разрешењу кључних питања егзистенције усмеравајући опште вредновање тематике ка личном супростављајући рационално флуидно иманигативном. На раскршћу смо/ Да би нас пребројали /У паровима —– Испод мостова / Звоне сазвежђа / Жедни на извору / Осташе безнадно.—— Осетих празнину/ Не знам шта ми следује / И после мојих прохтева / Пупољак вене.

То путовање непогрешиво води у коначно Ја, где песник поручује читаоцу Сан није живот / Живот ми је сан / А ја сновиђење наводећи га на размишљање да ли се «Земљом немуштих» путује из стања мировања, где је Ја субјективност за себе која постоји у реалном свету при брзинама равним брзини мисли. -

- Певања и мишљења у двоцелинског поетској књизи «Земљом немуштих», Петра Герова исписаној препознатљивим ауторским рукописом, редукованим асоцијативним стихом, где се ишчитава вешто обликовано штиво и након тога стиче утисак, као да песник овим хоће да понови Хорацијеву изреку: Hoc erat in votes! (To сам желео!)

Небојша Ђорђевић

Петар Геров је рођен1933. године у селу Радејна код Цариброда. Учитељску школу завршио је 1953. године у Пироту, а ВПШ у Нишу, група за физичко васпитање, 1967. године.

Као учитељ ради од 1955. године у Алдинцу и Стогазовцу, а као наставник у ОШ у Вини (општина Књажевац) и у Књажевцу у ОШ «Димитрије Тодоровић –Каплар», где стиче и пензију, 1995.године.

Објавио је збирке песама Дете (1995.), Времена сутаква била (1996.), Заспало огњиште (1997.), Сенке нас саплићу (1998.), На крају царства (2002.), До светлости дана (2005.), Дете (2005.) допуњено издање, Магле у боји (2006.), Безсмерно раскршће (2007.).

Добио је више награда за поезију. Његове песме превођене су на бугарски језик и објављиване у часопису «Мост» и новинама «Братство».

Члан је Књижевног клуба «Бранко Миљковић у Књажевцу.

Живи у Саставку код Књажевца.

ГОВОР ЈЕ ПОРОД МИСЛИ

Све што додирне
у злато кује
Све у бајке недри

Нису вредни
Украси издајника
Говор је пород мисли
Ћутање бол

Изгубљено
ником не припада

УМОРНИ ЧУВАРИ

Урлици рађају себе
И неће престати
Умножавају се
У хиљаде одјека

Не мењајући поглед
Чувају правац

Изучаване тајне
Ће нас надживети

На путу кроз векове
Гмижу душе

Чувари светла уморни


ИСТИНА ЈЕ ВЕЧНА 2

Познавао сам тужне људе
Само један ми рече
Истина је вечна

Само један човек
Ми то рече
А нисам га ни питао

DOBRICA ĆOSIĆ: ČUVAJTE “PROSVETU”, MENJAJTE USTAV

Nebojša Đorđević    Kultura

Akcija „Politike”

Ne postoji ni jedan razuman razlog da se „Prosveta” sa Gecom Konom i njenim knjižarama ne uspostavi kao trajna kulturna ustanova nacionalnog značaja

Sve prodaju samo oni koji nemaju ništa svoje i koji su nihilisti. Privatizacija kojoj je cilj samo stvaranje privatnog vlasništva, pored ekonomskog nazadnjaštva, predstavlja i odsustvo svesti o istorijskom integritetu i duhovnom identitetu jednog društva i naroda. Tu negativnu i opasnu pojavu potvrdila bi i privatizacija „Prosvete” sa zadužbinskim sadržajem Gece Kona, napisao je akademik Dobrica Ćosić specijalno za „Politiku” povodom predstojeće privatizacije izdavačke kuće „Prosveta”.

„Prosveta” nije novčani, nego je intelektualni kapital srpskog društva i Beograda; i to intelektualni kapital koji se trajno ugradio u srpsku kulturu. Dvadeseti vek srpskog izdavaštva, i osobito njegovu drugu polovinu, bitno predstavlja „Prosveta”. Ako smo već uništili Nolit, drugi i specifični tok srpske i jugoslovenske izdavačke kulture, ako se jedva održava da se ne ugasi Srpska književna zadruga koja čini epohu u srpskoj kulturi, sačuvajmo kao društvenu i nacionalnu ustanovu „Prosvetu”, koja nije bila samo najznačajniji izdavač na Balkanu, nego i sabiralište i duhovno-stvaralačka radionica srpske književnosti i intelektualne elite. Nema u 20. veku značajnijeg književnog i naučnog stvaraoca koji nije bio saradnik „Prosvete” i koji nije svoj rukopis ostavio u „Prosveti”. Arhiva „Prosvete” nema cenu, kao što nijedan istorijski arhiv i umetnički spomenik Beograda nema cenu. Ko je taj kapitalista koji može i sme da kupi „Prosvetu”, kao što kupuje „Kluz”, „Magnohrom”, Robne kuće „Beograd”? Šta će posrnula i nemoćna srpska privreda da dobije od prodaje „Prosvete”? To može biti dokaz da je Vlada Srbije spremna da proda i Beograd i Savu.

Ne postoji ni jedan razuman razlog da se „Prosveta” sa Gecom Konom i njenim knjižarama ne uspostavi kao trajna kulturna ustanova nacionalnog značaja.

Ako srpski Ustav to ne omogućuje treba ga dopuniti specijalnim amandmanom: od privatizacije bi trebalo izuzeti i zaštititi sve ustanove, materijalna i kulturna dobra koja tvore duhovni identitet srpskog naroda i svih naroda koji žive u Republici Srbiji.

Iz istih motiva predlažem i nacionalizaciju „Politike”, najvišeg dometa srpskog novinarstva i civilizacijsko ogledalo srpskog društva u 20. veku, piše akademik Ćosić.

Izvor: Politika

POHARANA “BANATSKA VINČA”

Nebojša Đorđević    Kultura

Nezvani gosti u potrazi za blagom prekopali jedan od najznačajnijih arheoloških nalazišta u Podunavlju

Arheolozi brišu tragove nezvanih „gostiju” u Židovaru (Foto J. Danilović)

Vršac - Ekipa od petoro arheologa i još toliko studenata arheologije iz Beograda, uz pomoć nekoliko radnika, desetak proteklih lepih dana otklanjala je štetu, koju su vandali krajem avgusta naneli praistorijskom lokalitetu Židovar, na brdu u blizini sela Orešca, kod Vršca. Za spasavanje ovog vrednog arheološkog nalazišta, koje svedoči o životu koji je ovde trajao oko dva milenijuma, Ministarstvo kulture je odobrilo vanredna novčana sredstva. Procenjuje se da će radovi potrajati još dve nedelje, ako vreme dozvoli.

- Nauci je pričinjena velika i nenadoknadiva šteta. Siguran sam da nezvani gosti, koji su krajem avgusta ovde boravili, nisu mogli da nađu bilo šta što bi im donelo bogatstvo, ali su prekopavajući i razorivši lokalitet, u dubini od tridesetak santimetara kulturnog sloja, uništili ono što smo pre dve godine konzervisali. Istovremeno, iznudili su naše novo, vanredno angažovanje na sređivanju lokaliteta i konzervaciju urađenog, rekao je za „Politiku” arheolog Dragan Jovanović iz Gradskog muzeja u Vršcu.

Gradski muzej u Vršcu podneo je prijavu protiv nepoznatih počinilaca štete, ali za sada nezvani „arheolozi” nisu pronađeni.

- Šteta bi, verovatno, bila znatno veća da posetu nisu primetili pripadnici Vojske Srbije, koji obezbeđuju obližnju bazu. Slična poseta nezvanih „arheologa”, zabeležena je i 2002. godine. Židovar je, inače, u naučnom smislu posebno zanimljiv, jer njegovih pet i po metara kulturnog sloja govori o hronologiji dešavanja i kulturama na ovom prostoru, na kome je život trajao u kontinuitetu sve do dolaska Rimljana, u prvom veku, objašnjava Dragan Jovanović, i naglašava da se, po značaju, ovaj lokalitet može porediti sa Vinčom.

Da podsetimo da je pre šest godina ovde otkrivena bogata ostava prepuna raskošnog nakita: fibule od srebra, masivni torkvesi od pletene srebrne niti, srebrne kutije i medaljoni s poludragim kamenjem, pa narukvice, perle od srebra i ćilibara, nakit od medveđih kljova, lepe glinene posude… Ukupno oko 200 predmeta, plemenite težine 2.296 grama. Židovarsko blago je bukvalno neprocenjivo. Istraživanju Židovara, značajnog nalazišta bronzanog i gvozdenog doba, veliki doprinos su dali Branko Gavela, Dragoslav Srejović, Miloš Jevtić i drugi.

Radovi na lokalitetu Židovar, s kraćim ili dužim prekidima, traju od 1948. godine. Dosadašnji rezultati promenili su pogled na istoriju i kulturu u Podunavlju.

I pored dobre zaštite, na lokalitet, s vremena na vreme, nasrću „zaljubljenici” u arheologiju, pa je neophodan odlučniji odgovor države.

- Očekujemo rigoroznije sankcionisanje kriminala u ovoj oblasti, i odgovorniji odnos društva prema kulturnim dobrima. Najčešće, kopači blaga nisu neobrazovani, a poseduju i detektore metala koji, na žalost, kod nas još nisu zabranjeni. Očekujemo pomoć države, kaže Jovanović, i podseća da je Židovar napadan kroz čitavu istoriju - od Kelta, Dačana, Skita… Sada se nad ovim lokalitetom, upravo zbog korišćenja najsavremenijih tehničkih sredstava, nadvila još veća opasnost.

Izvor: Politika Jovica Danilović

POLA VEKA “SLATKOG ŽIVOTA” FEDERIKA FELINIJA

Nebojša Đorđević    Film, Kultura

Vlasti Riminija, rodnog grada Federika Felinija obeležiće pola veka od pojave njegovog filma “Sladak život”, satiričnog pogleda na raskalašni život rimskog “džetset” društva. Jubilej filma, snimljenog 1959. i premijerno predstavljenog početkom 1960, biće obeležen 2009. i u Los Anđelesu, kao počast čoveku koji je često postavljao pitanje: “Zašto koristiti dve reči kada je njih deset dovoljno?”.

Proslava je u Riminiju počela prošle sedmice, međunarodnom konvencijom o “Slatkom životu”, uz govore filmskih kritičara, sociologa, psihoanalitičara, kompozitora, etimologa i jednog sveštenika. Učesnici su dva dana razmatrali sve aspekte 178-minutnog crno-belog filma koji je promenio filmsku istoriju. Felini, koji je umro 1993. u Rimu, važi za Boga među ljubiteljima filma, a njegov “Sladak život” postao je prava ikona. Zbog toga ne iznenađuje činjenica što je konvencija za neke predstavljala vrstu religioznog iskustva, priliku za razgovor o predmetu obožavanja s istomišljenicima, prenosi Beta.

Odvratan život

Kada je film “Sladak život” prvi put prikazan Vatikan je naveo da bi njegov naziv trebalo da bude “Odvratan život”, a jedna ljutita starija žena zaustavila je Felinija u Rimu i kazala mu da “veže kamen oko vrata i udavi se u najdubljem moru”. Ipak, skandal je podstakao uspeh filma izvan Italije. “Sladak život” imao je uticaj na brojne režisere, a i danas ostavlja trag na novim generacijama.

“Naša uloga je da sačuvamo i prenesemo istorijsko sećanje na Federika Felinija”, kazao je Vitorio Boarini, direktor fondacije koja nosi ime italijanskog režisera. Ta fondacija organizuje seminare i izložbe, objavljuje knjige, a četiri puta godišnje i “Felinijevske studije”, uz teme poput značaja vozova i mora u rediteljevom ekspresionizmu. “Felini je bio umetnik čiji su uticaj, kulturna i intelektualna snaga dopirali daleko izvan filma. Njegova kreativnost, njegovi crteži, njegovo pisanje, muzika koju je birao, uticali su na umetnost i društvo u celini”, kazao je Boarini. Prošle sedmice, u fondaciji je otvorena izložba pod nazivom “Knjige o mojoj kući”, koja obuhvata knjige što ih je Felini čuvao kod kuće i što su uticale na njega - od stripova i krimi romana do Frojda i Sokrata.

Film “Sladak život”, s Marčelom Mastrojanijem, Anitom Ekberg i Anuk Eme, smatran je skandaloznim u vreme kada se pojavio. Junak filma je novinar Marčelo, a njegov pomoćnik je fotograf koji se preziva Paparaco, što je danas skoro u svim jezicima naziv za agresivnog uličnog fotografa. “Izraz ’sladak život’ i reč paparaco postali su deo svakodnevnog jezika u Americi”, kazala je Elen Harington s Akademije za film, koja dodeljuje Oskare, i gde će od 24. januara do 19. aprila 2009. trajati izložba o Felinijevoj “Knjizi mojih snova”. “Film je istinski predvideo kulturu slavnih u Americi, koja je toliko prezisićena i preterana. Paparaci su svuda i moja mala deca već znaju tu reč pošto nam postojanje tih stvorenja na neki način ugrožava život u Los Anđelesu”, rekla je još Haringtonova.

Oskari

Felini je dobio pet Oskara. Oskara za najbolji strani film dobio je za filmove “Ulica” (1956), “Kabirijine noći” (1957), “Osam i po” (1963), “Amarkord” (1974). Za “Sladak život” nagrađen je gran prijem žirija festivala u Kanu 1960, a Oskara za životno delo dobio je 1993. Zlatni lav za životno delo festivala u Veneciji dodeljen mu je 1985.

Izvor: Građanski list

NEKO VARA OD SERDARA

Nebojša Đorđević    Kultura

TAJNE OSTROŠKOG BLAGA

Ostaje tajna ko je ukrao safir ispod grla Bogorodice

Marko Orlandić tvrdi da je 1976. godine, kad je prvi put vidio ikonu Bogorodice Filermoske, zapazio da na njoj stoji i najveći, najskupocjeniji dragulj.

Krajem februara 2008. godine, u trenutku kad je rukopis ove knjige bio gotovo pripremljen za štampu, podgorički dnevnik „Vijesti” je započeo seriju napisa o tri najveće hrišćanske svetinje sa težištem na pitanju pljačke dragulja s ikone Bogorodice Filermoske. Marko Orlandić, koji je sredinom 70-ih prošlog vijeka bio predsjednik crnogorske vlade (ondašnjeg Izvršnog vijeća), tvrdi da je tek 1976. godine od tadašnjeg ministra policije Vučića Čagorovića saznao da se u trezoru policije čuvaju neke svete dragocjenosti, da ih je tada prvi put vidio u Čagorovićevom kabinetu i zapazio da „na lijevoj strani ikone” nedostaje jedan dragulj, a da je najveći, centralni safir u đerdanu pod grlom Bogorodice bio na mjestu.

Polemika i činjenice

Kad sam se i sam uključio u raspravu, posebno sam ukazao na tvrdnju Orlandića i istakao da to znači da se krug odgovornih za pljačku ikone drastično sužava, odnosno da je krađa počinjena u policiji od 1976. do 18. januara 1978. godine. Pri tom sam, pored ostalog, još jednom podsjetio na zapisnik komisije Ministarstva prosvete Crne Gore od 17. marta 1953, iz kojeg se nepobitno vidi da je taj safir u tom trenutku bio na ikoni.

Uslijedile su žestoke reakcije na moj zaključak. Prvi se oglasio Momir Pejanović, šef crnogorske SDB te 1978. godine, koji je ustvrdio da „nema valjanog dokaza na osnovu kojeg bi se moglo zaključiti kada su centralni i mali dragulji sa ikone Bogorodice Filermose nestali, i prilikom nestanka kod koga su se nalazili”. Čak i ne spominjući ime Marka Orlandića, Pejanović „moralno i materijalno tvrdi da je to čista izmišljotina”, da je glavni dragulj na ikoni nedostajao i 1969, kada je od svog prethodnika preuzeo ključeve od sefa u kojem su čuvane dragocjenosti. On oštricu reakcije usmjerava na mene, obećavajući da će mi „pružiti priliku da tu svoju tvrdnju dokaže kod nadležnih organa…”

Nađena presuda

Ako nije bilo bogzna kakvih pomaka u traganju za draguljima, ovaj serijal je, izgleda, uticao da na svijetlo dana konačno ispliva presuda Leontiju Mitroviću i ostalima, za kojom sam više od decenije tragao. Krajem aprila 2008. iz Agencije za nacionalnu bezbjednost Crne Gore dobio sam obavještenje da je presuda Okružnog suda u Cetinju Leontiju Mitroviću i ostalima br. L 11/53 od 7. septembra 1953. slučajno pronađena u arhivi SDB. Poslije je, na moje veoma pozitivno iznenađenje, sve išlo lako - dobio sam, konačno, i fotokopiju tog toliko traženog dokumenta. Prava iznenađenja sam, međutim, doživio kad sam pročitao presudu koju je sudija Petar Leković sročio na 20 strana jer se u njoj bukvalno nijednom riječju ne spominju tri svetinje, a i sva priča o krijumčarenju zlatnika je svedena na siću. Uz to, presudom je obuhvaćeno samo šest optuženih, bez ikakvog objašnjenja su izostali četvrtooptuženi Đorđije-Đole Đurović i sedmooptuženi Ristan Vulić. Tom prvostepenom presudom Leontije Mitrović je osuđen na godinu i po zatvora, Petar Kopricvica na dvije i po godine, Ilija Kavaja na tri i po godine, Rade Vojinović na godinu i po, Blažo Jokanović na dvije godine, a Đuro Ivanović na sedam mjeseci zatvora. Đurović i Vulić se u ovom procesu pojavljuju kao svjedoci, a njima je, izgleda, naknadno suđeno.

I Pejanovićev tadašnji zamjenik, Vladimir Keković, koji je prvi potpisao zapisnik o primopredaji svetinja, u svom reagovanju tvrdi da je „opisano činjenično stanje relikvija u vrijeme primopredaje nesporno i čisto kao suza”, odnosno da u svemu postoji samo misterija „šta je bilo prije i poslije toga i kako su nestali dragulji”, ali da on o tome „nema nikakvih relevantnih saznanja”. Izbjegao je da objasni kako i zašto u tom zapisniku „čistom kao suza” nije konstatovana nesporna i toliko očigledna činjenica da na ikoni nedostaje glavni dragulj, već mi i on obećava „viđenje na sudu”.

Kad sam potom još jednom objasnio na čemu temeljim svoj „smjeli” zaključak, Pejanović je ostao pri svojoj goloj tvrdnji da je naslijedio ikonu bez dragulja, ali više ne spominje sud, a Keković je umjesto odgovora na moje ponovljeno pitanje oko zapisnika obznanio da je podnio tužbu protiv mene i da traži 15.000 eura nadoknade za pretrpljene duševne bolove.

Ponovo se oglasio i Marko Orlandić. Ni njemu se nije svidjela moja „građanska hrabrost i smjelost”, i ustvrdio je da sam se „poslužio zaista prljavim metodama”, da je „notorna neistina” to što sam kazao kako mi je odavno poznato da se on zalagao za objedinjavanje ove tri svete relikvije i njihovo čuvanje pod svodom crkve, kako je to bilo od iskona.

Obećanje imenjaku

Kad sam mu odgovorio da ja nijesam ništa izmislio, da sam samo prenio u više navrata ponovljeno kazivanje igumana Marka Kalanja o njegovim susretima s Orlandićem krajem 80-ih godina prošlog vijeka u Cetinjskom manastiru, on je ostao pri svome i ustvrdio da je iguman Kalanj „očigledno u velikoj zabuni” i mora da ga je „zamijenio sa nekim drugim”, da poznih 80-ih godina prošlog vijeka nijednom nije posjetio Cetinjski manastir - konačno da se on, ne samo u „poznim osamdesetim godinama”, nego i nešto ranije, nalazio „u samom epicentru borbe da se SFRJ i svi njeni narodi odbrane od tragedije koju je donosila sumanuta ideja velike Srbije”, čemu je, kako veli, „nemali doprinos dala i SPC i njena Mitropolija u Crnoj Gori, kojoj, koliko znam, iguman Kalanj pripada…”

- Star sam i bolestan i nemam snage da se dopisujem preko novina - ponovio mi je iguman Marko Kalanj kad sam mu se ponovo obratio - ali sve što sam rekao o susretima sa Markom Orlandićem istina je i na to ću se zakleti i pred ćivotom svetog Vasilija Ostroškog pred kojim sam se zakleo kad sam obukao monašku rizu. Marko Orlandić sada može tvrditi da se on i ne zove Marko, ali ga ja u to neću razuvjeravati, to je njegovo pravo. On sigurno zna, htio to sad ili ne da prizna, da smo se mi odranije dobro znali i da se nijesmo prvi put sreli te, mislim 1988, godine u Cetinjskom manastiru. Ja sam tom prilikom upravo od njega prvi put, nakon više od 10 godina traganja, saznao da se ikona Bogorodice nalazi u Cetinjskim muzejima i odmah sjutradan otišao kod tadašnjeg direktora te ustanove Jakova Mrvaljevića da je tražim i vidim. Potvrdio je da je tu, ali mi je nije htio pokazati. Kad je Orlandić nešto kasnije ponovo došao u manastir, ja sam mu se opet požalio da ne možemo da dođemo do ikona. On mi je tada doslovce rekao: „Imenjače, dajem ti časnu riječ, ja ću se lično založiti da se ta ikona pripoji i čuva zajedno sa ovim svetinjama…”

Iz cijele ove „polemike” je očigledno da „neko vara od serdara”, a vrijeme će, valjda, pokazati ko je vjera, a ko je nevjera…

Izvor: Blic Online Budo Simonović