ČITANJE JE ŽIVLJENJE JOŠ JEDNOG ŽIVOTA

Nebojša Đorđević    Knjige, Vesti

INTERVJU: LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ, PRIZNATI SRPSKI SAVREMENI PESNIK

Kroz čitanje sam proživeo stotine života, osim ovog svog jednog, bednog ili bogatog

LJubivoje Ršumović, koji važi za jednog od najistaknutijih savremenih pesnika, nedavno je obeležio pola veka svog književnog stvaralaštva. „Buklend” je upravo objavio i njegovu knjigu bajki za decu „Tajna ledene pećine”, koja je svetlo dana čekala bezmalo pet decenija, jer je pisac rukopis „zaturio” među svojim zapisima i beleškama.

Kako kao neko ko je čitav svoj radni vek, čitavih pet decenija koje ste nedavno obeležili, posvetio knjizi i propagiranju čitanja kod najmlađih vidite poziciju knjige danas u svetu i kod nas?

- Trenutno postoji kriza čitanja u celom svetu. Elektronski mediji, kompjuteri, ostala čuda potiskuju kod mladih ljudi čitanje ne kao zabavu, naravno, nego kao običaj. Naravno, ja nisam protiv novotarija, i verujem da niti kompjuteri niti igrice mogu pobediti knjigu, ali, naravno, u datom trenutku se treba boriti protiv zanemarivanja čitanja. Ja mislim da će se mnogi složiti sa mnom da je čitanje zapravo življenje još jednog paralelnog života. Ja mogu da se pohvalim da sam kroz čitanje proživeo stotine života osim ovog mog jednog bednog ili bogatog. U svakom slučaju, proživeo sam mnogo života u knjigama koje su drugi pisci napisali. To je jedno bogatstvo koje, u krajnjoj liniji, nije samo moje, ja sam danas bogatiji za sve te živote koje sam proživeo i mogu to bogatstvo da delim sa decom sa kojom radim ili sa decom za koju radim. Mogu to bogatstvo da podelim i sa svojim unucima pričajući im o doživljajima Nele i Staše iz knjige „Kroz pustinju i prašumu”, u kojoj sam i ja svojevremeno učestvovao.

Koje poteze na tom planu treba činiti i na kome je najpre da ih čini?

- Mladi ljudi najpre treba da se fasciniraju knjigom kao predmetom. Zadivio me je potez Ministarstva kulture Švedske i fondacija koje dodeljuje jednu od najvećih nagrada u Evropi, da je za promociju čitanja nagradu dobila jedna mala biblioteka u Venecueli koja je smislila način da mladim ljudima pa i starim nekako doturi svake nedelje nove knjige na lamama. Kada stignu nove knjige, ljudi dođu i vrate one knjige koje su pročitali, uzmu nove i tako iz nedelje u nedelju. Nagrada čiji je iznos veoma visok dospela je, po meni, u prave ruke. Na izdavačima je i na bibliotekama da se dovijaju. U toj ulozi, u toj misiji su i sajmovi knjiga, naravno, zatim mi pisci koji pričamo o svojim iskustvima i svojim delima i na kraju sve to moraju da podrže i pripomognu mediji, štampa, televizija. Mislim da ništa neće i ne može da uništi knjigu.

Nedavno vam je objavljena nova knjiga bajki za decu „Tajna ledene pećine”. Postoji malo neobična priča o tom rukopisu…
- Knjiga “Tajna ledene pećine” je jedna bajka koju sam ja napisao pre 30 godina i onda potpuno zaboravio na nju. Prošle jeseni kada sam renovirao stan sve svoje papire sam spakovao da bih ih odneo u neke magacine i sasvim slučajno sam otkrio rukopis kojega čak nisam ni mogao da se setim. Bila je to „Tajna ledene pećine”. Prvo sam proverio da li LJubivoje Ršumović iz 2008. može da potpiše ono što je napisao šezdeset i neke. Kada sam shvatio da može, dao sam je „Bukledndu”, koji je to objavio. Ovih dana pojavila se i moja knjiga povodom 50 godina mog književnog rada koju je izdala izdavačka kuća „Prvo slovo” iz Beograda i knjiga”Tri čvora na trepavici”, koju je izdao moj sin Branko Ršumović da časti svog ćaleta. To je jedna moja autobiografska knjiga koja govori o mom detinjstvu kroz razne priče i anegdote.

Kako je LJubivoje Ršumović postao pisac?

- To se dogodilo tako što sam se ja zaista prvo fascinirao knjigom kao predmetom. Moj deda Stevan Simović je imao knjigu „Narodni lekar” u kojoj me je fascinirala slika trudne žene. Podigne se jedan list, vidi se stomak, podigne se drugi list, vidi se beba, zatim bebini organi. Bila je to za mene zapravo knjiga slikovnica. Inače, ja sam naučio da čitam još pre nego što sam pošao u školu. Počeo sam da čitam pesme od Zmaja Jove koje mi je majka čitala i recitovala, a negde u trećem razredu sam napisao svoju prvu pesmu. Pisao sam pesme koje su imale pre svega za cilj da nasmeju moje drugare. Moja učiteljica je tu videla moj talenat za pisanje, nije me grdila, nije me kaznila za te moje male bezobrazluke, nego me je podučila da ako želim da pišem da se ugledam na Zmaja, koji, kako je ona rekla, nigde ne upotrebljava te reči. Rekla mi je, pošto živim na divnoj zlatnoj planini, da napišem jednu pesmu o Zlatiboru. Ja sam to i učinio, a učiteljica je tu pesmu odmah poslala u novine. Posle nekoliko dana stigla je i moja prva književna nagrada, paketić u kome je bila jedna obična olovka sa gumicom, koja dotle nije postojala na Zlatiboru.

OLOVKA DUŠKA RADOVIĆA

- Mnogo godina kasnije, pričajući Dušku Radoviću za taj događaj, on mi je rekao da je upravo on bio taj ko je tu olovku spakovao i poslao je tom đačetu sa Zlatibora, jer je u to vreme radio u tim novinama i izborio se da svoj toj deci koja šalju radove pošalju po jedan takav poklon. Što bi Crnjanski rekao, komendijant slučaj, moj veliki prijatelj i kolega Duško Radović doprineo je mojoj odluci da postanem pisac, jer posle te nagrade nije bilo šanse da odustanem.

Izvor: Glas javnosti

TRINAESTI, DVOSTRUKI ALBUM PRLJAVOG KAZALIŠTA

Nebojša Đorđević    Muzika, Vesti


Premda bez rizika, Kazalište u prvom dijelu ‘Tajnog imena’ zvuči uvjerljivo, no druga polovica albuma pomalo je konfuzna zbog ‘kalemljenja’ tri obrade

Prije pet godina Houra je na “Radio Dubravi” pokušao Prljavce zaokrenuti od uloge narodnjačkog rock benda na rubu patetičnog nacionalizma ka novovalnom ishodištu, dok je “Moj dom je Hrvatska” prije tri godine bio dobrodošao, ali ipak zakasnjeli pokušaj kritike društvenih anomalija kao posljedica olovnih 90-ih u kojima Kazalište nije bilo protiv hadezeovskog establišmenta poput Hladnog piva, a poslije i T.B.F.-a i Ede Maajke.

Sitni dileri i kladioničari

“Redizajn” Kazališta uvelike je bio narušen turnejom sa Škorom koji s Thompsonom simbolizira mrak 90-ih od kojega Hrvatska mora pobjeći što brže i što dalje. Parni valjak kao “vječiti rival” Kazališta za tron najvećega hrvatskog rock benda u međuvremenu je “umirovljen”, a najpopularniji hrvatski bend postalo je Hladno pivo koje je na Jarunu prodalo više od 20.000 ulaznica za 100 kuna.

Kazalište, premda više nema artističku “težinu” kao u doba novog vala, tron najvećeg hrvatskog rock benda, ako ga je uopće izgubilo od Hladnog piva, pokušat će vratiti turnejom od osamdesetak nastupa, uključujući i koncert na stadionu NK Zagreb - za ulaznice ili besplatno, ostaje nam vidjeti.

Bend u toj “operaciji” zacijelo računa i na solidnu prođu komercijalnog te, s izuzetkom poletne i žustre naslovne pjesme, nostalgičnog i apolitičnog albuma. Houra još zna zabiti gol kad se bavi ostarjelim sitnim dilerima (”Male stvari”) i maloljetnim kladioničarima zakačenima za lake droge i teške narodnjake (”El klinjo”), energična svirka benda i zarazni refren potonju će pretvoriti u hit, a nije neuvjerljiv ni kad se prisjeća 80-ih (”Da mogu ispočetka”), kao balader umoran od puta (”Ovog jutra”) i avantura (”Šetač snovima”) ili kad kontrapunktira nevini i potrošeni svijet (”Dobro došla, draga kćeri”). Ipak, najzanimljivija pjesma na novom albumu Kazališta je “Ples s vragom”.

Zagledavši se u vlastito zrcalo i životni put od maloljetnog punkera i buntovnika do katoličkog tradicionalista koji je nacionalizam zamišljao poput romantičara 19. stoljeća, a realnost je bila mnogo tvrđa, Houra je postavio dobro pitanje sebi i svima koji su u toj tranziciji išli niz dlaku.

Glazbeno i produkcijski, Kazalište na nenacifranoj, živahnoj snimci pulsira u rasponu od 80’s hard-rocka The Culta i američkog arena-rocka Van Halena do rješenja U2 i Big Country.

Bez većih iznenađenja

Većih iznenađenja ili želje za jačim stilskim i sadržajnim pomakom nema mnogo, 80-e su ionako opet u modi, a stremljenje ka “modernijim rješenjima” donosi “koda” s tri, uvjetno rečeno, rap-rock obrade (”Sretno dijete”, “Sve je lako kad si mlad” i “Kao”), no nju je trebalo posve odvojiti od novih pjesama ili sačuvati kao temelj za neku drugu “građevinu” jer nelogično izvedena podjela 17 pjesama na dva diska drugu polovinu “Tajnog imena” čini konfuznom i blijeđom, iako je posrijedi tečno odsviran album za najširu hrvatsku publiku koja srednjom strujom smatra baš zvuk i stil Kazališta, Valjka i Gibonnija, premda su se u taj mainstream prije nekoliko godina infiltrirali Hladno pivo, TBF i Edo Maajka.

Izvor: Jutarnji hr Aleksandar Dragaš, Foto: Biljana Gaurina/CROPIX

“GOLDENEYE” NAJBOLJA BOND PESMA

Mirjana Stanojevi?    Film

Pesma “GoldenEye” iz istoimenog filma o tajnom agentu 007, koju izvodi Tina Turner, izabrana je za najbolju pesmu iz serijala filmova o Džemsu Bondu, u anketi emisije Neviđeno Radija B92 i Kontra magazina.

Pesma, koju su napisali članovi sastava “U2″, Bono i Edž, ubedljivo se našla na prvom mestu liste, dok su na drugom mestu “Duran Duran” sa pesmom ‘A View To A Kill’.

Širli Besi (Shirley Bassey) je na trećem mestu sa pesmom ‘Diamonds Are Forever’ dok je među prvih deset i nova pesma ‘Another Way To Die’ napisana za film ‘Zrno utehe’.

Anketu su zajednički sproveli tim emisije ‘Neviđeno’ koja se emituje na Radiju B92 i Kontra magazin od 22. oktobra do 3. novembra.

“Zrno utehe” je 22. avantura Džemsa Bonda. Danijel Krejg reprizira svoju ulogu čuvenog agenta 007 u najdužoj franšizi u istoriji igranog filma.

Film je režirao Mark Foster prema scenariju Nil Purvisa, Roberta Vejda i Pola Hagisa. Uloga Bond devojke ovaj put poverena je Olgi Kurilenko dok svoje uloge repriziraju Džudi Denč i Džefri Vrajt. U ostalim ulogama nalaze se i Džema Aterton, Metju Amalrik, Džesper Kristensen i Zoakin Kosio.

Premijera “Zrna utehe” zatvoriće ovogodišnju Sinemaniju, a zbog velikog interesovanja naše publike zakazane su čak tri projekcije u najvećoj bioskopskoj dvorani na Balkanu - od 17.30, 20 i 22.30 sati.

Domaći distributer “Tak” najavio je da će Bond biti na redovnom bioskopskom repertoaru već od sutra, 6. novembra.

Preslušajte listu najboljih Bond pesama na B92.fm

1. Tina Turner - GoldenEye
2. Duran Duran - A View To A Kill
3. Shirley Bassey - Diamonds Are Forever
4. Garbage - The World Is Not Enough
5. Sheryl Crow - Tomorrow Never Dies
6. Madonna - Die Another Day
7. Paul McCartney & Wings- Live & Let Die
8. Alicia Keys & Jack White - Another Way To Die
9. Louis Armstrong - We Have All The Time In The World
10. Shirley Bassey - Goldfinger
11. Gladys Knight - Licence To Kill
12. Sheena Easton - For Your Eyes Only
13. A-Ha - The Living Daylights
14. Tom Jones - Thunderball
15. Nancy Sinatra - You Only Live Twice
16. Lulu - The Man With The Golden Gun

Izvor: B92

PREMINUO MAJKL KRAJTON, AUTOR BLOKBASTERA “JURASSIC PARK”

Nebojša Đorđević    Vesti

Majkl Krajton, autor poznatih istorijskih i praistorijskih naučnih fantazija kao što su “Jurassic Park,” “Timeline” i “The Andromeda Strain,” umro je u Los Anđelesu, saopštila je njegova porodica, a prenosi AP.

Krajton, po profesiji lekar, umro je juče u 67. godini od posledica raka, izjavila je njegova porodica.

“Kroz svoje knjige Majkl je služio kao inspiracija mnogim učenicima i studentima svih starosnih doba, izazivao naučnike u mnogim poljima i rasvetlio misterije sveta na način koji smo svi mogli da razumemo”, navela je njegova porodica u saopštenju za medije.

Krajtonove naučnofantastične knjige prodate su u više od 150 miliona primeraka, prenosi BBC. On je takođe tvorac popularne američke televizijske serije “Urgentni centar”.

Izvor: Blic Online

I FAŠISTI SU DOBRODOŠLI

Nebojša Đorđević    Vesti

Pomiriteljska tribina u biskopu REX

Demokrate spremne na dijalog: Obraz pre dolaska u REX, PHOTO: FoNet/ALEKSANDAR LEVAJKOVIĆ

Od samog početka ova čudovišna predstava sa nacistima u glavnoj ulozi - zasnovana je na pogrešnim premisama. Tobože, srpsko društvo je već dovoljno zrelo da sebi može da dopusti demokratski luksuz prijateljskog ćaskanja između svih zaraćenih strana: žrtava i dželata, čuvara logora i logoraša, ubica i ubijenih, levih i desnih ekstremista, demokrata i socijalista, vuka i jagnjeta, Stanlija i Olija, života i smrti, a naročito smrti.

Sumanuta ideja da treba čuti i drugu stranu, naročito ako je ta strana fašistička, realizovala se u celosti u nedelju uveče u bioskopu REX, mestu koje je poznato po promociji ekstremnih antifašističkih vrednosti. Ali, kako je Deklaracija o pomirenju ušla u sve pore javnog života (i zapušila ih), ni REX nije ostao imun na nove trendove miroljubive koegzistencije: tako su za istim stolom sedeli Miloš Teodorović (novinar), Milan St. Protić (istoričar), Simon Simonović (Evropa nema alternativu), Mladen Obradović (Obraz) i Miša Vacić (1389), uz voditeljku Antonelu Rihu (B92) i masovno prisustvo policajaca, što u uniformi, što u civilu, pomešanih sa publikom podeljenom u dva tabora - naše i njihove. Povod ovog peace hepeninga bila je projekcija filma „Vrela krv” (autor Lazar Lalić), koji se bavi usponom desnog ekstremizma u Srbiji posle 2000. godine.

Od samog početka ova čudovišna predstava sa nacistima u glavnoj ulozi - zasnovana je na pogrešnim premisama. Tobože, srpsko društvo je već dovoljno zrelo da sebi može da dopusti demokratski luksuz prijateljskog ćaskanja između svih zaraćenih strana: žrtava i dželata, čuvara logora i logoraša, ubica i ubijenih, levih i desnih ekstremista, demokrata i socijalista, vuka i jagnjeta, Stanlija i Olija, života i smrti, a naročito smrti. Tako je programska koordinatorka kulturnog centra REX Dušica Parezanović u svom lutanju pronašla mentalnu koordinatu u sledećem objašnjenju: „Da bismo mogli da se borimo protiv ovakvih organizacija, moramo da čujemo i njihovo mišljenje”. Ali, dobrodušna Dušica imala je i aneks na svoje objašnjenje: „Pozivanje desnih ekstremista ne znači želju da se s njima stupi u dijalog”.

Ko sledi logiku Dušice P. lako će doći do sledećih zaključaka: ako s nekim razgovarate, ne znači da ste s njim u dijalogu, naprotiv, što više s nekim razgovarate, manje ste u dijalogu; ako ste s nekim u neprestanom dijalogu, to znači da dijaloga uopšte nema, niti je potreban; vrhunac dijaloga je, podrazumeva se, ćutanje obe strane (klasičan primer: pismo Vojislava Koštunice Aci Tomiću, gde se kaže da se njih dvojica najbolje razumeju ćuteći).

PHOTO: BETA/MARKO RUPENA-.-Poziv na tribinu: Primalni krik

Koliko god koordinatorka Dušica, na prvi pogled, bila sklona dijaloškom dijalogu bez dijaloga, ipak je kontaktirala policiju (da se pobrine o kvalitetu dijaloga) i agenciju „Progard” (da se pobrine o kvantitetu dijaloga). Za svaki slučaj, potencijalnoj publici je poslato standardno obaveštenje, uobičajeno za mirne demokratske skupove: „Pozivamo vas da dođete sa vašim prijateljima ili sami u prostor bioskopa REX i na projekciju što ranije (do 18:30 bi bilo poželjno), kako bi svi mi mogli da zauzmemo što više mesta i na taj način onemogućimo veće prisustvo članova Obraza, 1389 i drugih ekstremističkih organizacija”.

Pa, je li to lepo? Pozoveš desne ekstremiste da čuješ njihovo mišljenje, bez želje da s njima stupiš u dijalog, a onda kurvinski, mučki apeluješ na svoje pristalice da dođu što ranije, zauzmu sva mesta i tako zajebu naivne članove Obraza i drugih fašističkih a nevladinih organizacija!

Da pokušamo da raspletemo ovo dijaloško klupko: ako su Miša Vacić (1389) i Mladen Obradović (Obraz) fašisti, članovi „ekstremističkih organizacija” (D. Parezanović, koordinatorka), zašto ih uopšte pozivati da učestvuju na tribini, gde se unapred zna raspored snaga (policija, „Progard” i svesni građani pristigli do pola sedam); ako pak Miša Vacić (1389) i Mladen Obradović (Obraz) nisu fašisti, jer „moramo da čujemo njihovo mišljenje” (Dušica P, koordinatorka), čemu policija, čemu „Progard”, čemu otimanje stolica do pola sedam?

Možda je pravu meru pomirenja pronašao Veran Matić, vlasnik RTV B92, koji se na dobro obezbeđenoj tribini slobodno javio iz publike i lihtovski otkrio suštinu: „Naše društvo ima dosta različitosti i to treba prihvatiti”.

Rizikujući da se ne složimo sa drugom Matićem, usuđujemo se da kažemo kako je davanje legitimiteta najgorim fašističkim udruženjima koja javno podržavaju zločince, etnička čišćenja, genocid, šire mržnju svih oblika, potpuno suprotno demokratskoj praksi u civilizovanim zemljama. Da je sreće i poštovanja zakona, članovi takvih organizacija, uključujući Vacića i Obradovića, bili bi odavno iza rešetaka.

Sa fašistima nema dijaloga!

Izvor: e - novine Petar Luković & Tomislav Marković PHOTO: FoNet/ALEKSANDAR LEVAJKOVIĆ