Milena Milikić, rođena je 1987. god. u Prijepolju. Student je Pravnog fakulteta u Beogradu. Zbirka poezije POVRATAK LJUBAVI je njena prva knjiga, a u izdanju Književne omladine Srbije.
Umeti voleti, čekati, odoleti, strepeti i nositi se sa iskušenjima kao što to čini Milena u svojim pesmama, znači, pronaći tajnu s kojom čemo živeti – kazivati je drugima, a da pri tom ne znaju da im se otkriva tajna, već ih ostaviti u iščekivanju saznanja. To je divna igra mlade pesnikinje koja svoju tananu dušu izražava kroz stihove. Ona nas svojom pesničkom čarolijom vodi do praga lepih svetova koja su u nama. Potrebno ih je oživeti, a ne ostaviti da spavaju.
LJUBAV JE SAMO REČ
( smeh, sreća, ljubav, reč )
Kažeš samouvereno da zaljubljen si,
da želiš da me držiš za ruku,
pokloniš mi sitnice,
poneku ružu, i da osmeh vratiš mi na lice.
Plaši me osećaj spokoja, ali verujem u tebe.
( negiranje stvarnosti, ruka u ruci, ljubav, reč )
Kažeš već dugo da voliš me,
sasvim si siguran da ja sam
jedina i najbolja.
Moliš me da se ne plašim, i ja pristajem.
Ostavljam iza sebe priče da sve lepo ne traje.
Pružam ti ruke i šapućem: volim te.
( daljina, suze, ljubav, reč )
Kažeš da odlažiš na samo par meseci,
i da kada se vratiš, opet ćemo biti par.
Molim se da ljubav potraje
ne slušajući glasove iz srca koji mi govore
da će neko od nas dvoje prestati da voli,
i da će opet puno, previše da boli.
Znam da će previše boleti.
( susreti, grč na licu kao osmeh, prijateljstvo-ljubav, reč )
Kažeš, kraj!
Nisi želeo, ali ona je ista kao ja.
Vrištim u sebi moleći da shvatiš da njeno srce nije moje,
da suze nisu iste, i da će samo mene boleti.
Ti si, već tada, prestao voleti.
( tuga, plač, bol, ljubav-smrt…bez reči )
I prvi put ništa rekao nisi.
A i zašto bi…
Ljubav je samo reč…
LICE BEZ MASKE
Plašim se.
Nikog nema da me razuveri da nisam sama u ovoj prostoriji!
Bojim se da je ovo, ipak, samo san,
i da će za par sati svanuti novi dan
koji će doneti osmeh na moje umorno lice.
Strah me je.
Kada pogledam u ogledalo, to lice više nije moje.
Taj osmeh je bol.
Pogledom u ništa, u prazninu.
Drhtim od straha pri pomisli da se niko ne krije iza zavese.
A meni je tako potrebno…
Pa, neka je tamo bilo ko!
,,Čudoviste“, u redu je. Izađi, vidim te!
Nije mene strah od tebe,
već od samoće, priviđenja,
realnosti da tamo nikog nema, i da si ti moja sena.
Tvoje lice, koliko god bilo ružno, lice je.
Ljudi ti nisi pružili priliku da se nasmeješ, zar ne?
Povredili su te. Naterali te da pokažeš samo ono najgore iz sebe?
Poznajem te. Prošla sam isto što i ti.
Odbacili su me jer nisam igrala njihove igre,
niti se smejala njihovim šalama.
I nikada, nikada nisam pristala da sa maskom izađem van.
Ti ražumeš o čemu ti šapćem, zar ne?
Odbačen si jer nisi imao dovoljno skupa odela,
jer nisi odlazio sa njima na kulturna opela
gde se svaki dan, svaki sat slavi smrt svakoga ko nije isti,
ko skine masku i počne da misli.
Zato si odbačen!
Izađi da upoznaš novo čudovište.
Izađi da ubiješ u meni strah od ljudi,
i pokažeš mi da nisu svi isti,
mali i bedni, licemerni i smešni.
Izađi, jer želim da upoznam čoveka,
sa licem čudovišta!
STRANAC
Čekajte…
Ne idite tako brzo od mene!
Ličite mi na čoveka kog sam volela.
Smejete se?
Pa dobro, smešno je, priznajem.
Tek sam Vas srela, a kao da Vas već dugo poznajem.
Imao je potpuno iste oči kao Vi,
i smejao se kao Vi.
Zaista, čak je imao i kapu kao Vašu.
Zašto sklanjate pogled?
Bojite se žene koja Vam je tek tako prišla na ulici i priča.
Nema potrebe, samo mik ličite na nekog kog sam volela.
Volela bih da znam Vaše ime, Vaše navike, koju boju volite…
Ne, nemojte da me sklanjate u stranu uz izgovor da žurite,
znam da je kasno, ali, gde bih ja otišla sad?
Samo mi kažite nešto o Vama i ja ću Vas pustiti,
baš kao što sam i njega pustila.
Idete…
Kažite mi, makar, koliko ćesto ovom ulicom prolazite?
Znate, ja bih Vas i sutra ovde čekala.
Nemojte se smejati, čekaću Vas.
I njega sam čekala.
Ličite mi na čoveka kog sam volela,
i imate nešto zajedničko:
I on je ubrzavao korak od mene
uvek kada sam mu pričala o ljubavi.