ANA AHMATOVA, (1899-1966) pravo ime Ana Andrejevna Gorenko, ruska pesnikinja. U književnosti pre Revolucije nosilac akmeizma. Izrazito lirski talenat. Poezija joj je zasnovana na jedinstvu naivnosti i iskusnosti, čuvstvenosti, snažnih osećaja i patetike u suzdržanim i konciznim oblicima. Procvat njene lirike pada u vreme Revolucije, a posle nastaje zastoj sve do njenog novog uspona, pedeserih godina.

Zbirke pjesama: Veče; Belo jato; Trputac; Anno Domini MCMXXI; Iva; Poema bez heroja (1940-62).

DOBRO JE OVDE

Dobro je ovde: njihanje i šum
Jutra nas grle rukama studenim
U belom plamenu povija se grm
Ruža bleštavih, ali ledenih
Na paradnim, svečanim snegovima
trag skija klizi kao sjećanje moje –
Nekad, u davnim vremenima
Prošli smo tim putem nas dvoje

LJUBOMORAN,NEMIRAN…

Ljubomoran, nemiran, ali ne od onih grubih
Voleo me je kao svoje kosti
Ali moju belu pticu ubi
Da ne peva o prošlosti
O zalasku uđe u moju sobicu:
“Voli me, smej se, piši stihove!“
A ja zakopah veselu pticu
Iza starog bunara, pokraj jove
Obećala sam da neću plakati
Ali srce pretvorih u stenu
I, čini mi se da su moji sati
Ispunjeni pesmom ubijene ptice

ZEMLJA NE MORA BITI ROĐENA

Zemlja ne mora biti rođena
Ali se uvek voli
Makar u moru nežno-ledena
Bila voda i to bez soli
Na dnu pesak kao kreda
A vazduh pijan kao od vina
I borova četa bleda
Na zalasku gola, nevina
Zalazak u naletu etera
Takav je da ne shvatiš
Jeli kraj dana ili svijeta
Ili o novoj tajni razmišljaš

MJESTO MUDROSTI ISKUSTVO

Mesto mudrosti iskustvo.Ta hrana
u bezukusnom stanju.
Mladost je bila k’o molitva nedeljnog dana,
i zar da ne mislim na nju?

Koliko sam pustih puteva prošla
s tim što mi ne beše mio.
Koliko se molila u crkvi za onog
što je u me zaljubljen bio.

Sad sam zaboravljiva kao niko na svijetu.
Tiho prolaze sati.
Nepoljubljene usne, nenasmejane oči
ko će mi više dati!