Pesnik, novinar, književni prevodilac i radio i TV autor
Duška Vrhovac je rođena 24. marta 1947. godine u Banja Luci. Studirala i diplomirala na Odseku za svetsku književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Književne radove objavljuje od godine 1966. Profesionalni novinar od 1971. Godine 1975. zaposlila se u Televiziji Beograd, gde je, kao autor, urednik, scenarista, i voditelj, ostvarila niz značajnih i zapaženih dokumentarnih, aktuelnih i umetničkih emisija i serija.
Član Udruženja književnika Srbije, International Federation of Journalists i Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Objavila je dvocifren broj poetskih knjiga, knjige prevoda, radila na TV serijama. Poznata je i po dobrotvornom radu.
КОНТРАПУНКТ
-оцу Живку
То су те урођене слике, дакле.
Једну по једну стављала си на хартију,
речима их обликовала,
сенчила, подвлачила,
а једнако си могла угљем,
кистом,
прстом,
у мокру глину
или у песак,
да их утиснеш.
Твојој радости нема краја.
Песма је данас, коначно,
постала тотална уметност.
Можеш изаћи пред своје читаоце,
пред радозналу и увежбану публику,
са пратњом по жељи,
музичар или можда добар глумац,
и производити звуке,
махати рукама,
играти се прворазредне пантомиме,
плакати, викати, смејати се,
очајавати, претити,
заклињати се или преклињати,
громове дозивати,
и све то без иједне једине речи.
Или можеш једноставно спеловати,
слово по слово, неку реч
у коју си наумила све да сместиш
иако она још не постоји
и ти јој, природно,
не знаш сва значења.
У томе и јесте врхунац свега.
Ти ћеш је створити
па ћеш онда свима заинтересованима
објаснити на занимљив начин
шта је то писац хтео важно да каже.
Тумачи савремених уметничких кретања,
песничких посебно,
већ су рекли да је песма све,
перформанс, игра ради игре,
мултимедијалност веома пожељна.
Песма је већ и сам покушај
да човек о коме је већ све речено
и сам нешто каже, о себи, наравно.
Ово је идеално време за поезију, зар не?
Све лако можеш пренети на CD,
турити на интернет,
обратити се глобалном читаоцу,
мноштву које своје постојање
вреднује упражњавањем,
узимањем учешћа;
и стручној јавности,
огрезлој у удобној површности,
и сан о идеалном времену
и тоталној уметности
остварује се.
Немушти језик,
стваралац и публика једно,
сва изражајна средства превазиђена,
тумач и преводилац сувишни,
аутор се губи,
прелази у анонимност,
конзумент постаје стваралац.
И онако је све у његовим рукама.
Одбир и коначна оцена.
Ако и буде било неке расправе,
или дилеме, у медђвремену,
класични књижевни критичари
рећи ће да је то експеримент,
мање или више успео,
или мање или више неуспео,
или неће рећи ништа.
Пријатељ из детињства,
једини који ти је преостао,
казаће да си и даље супер,
први међу првима,
такав си и као мали био,
сушти таленат.
А твој син, најмлађи,
прогласиће твој труд
прилично неуспелом вежбом
из укључивања у глобалну комуникацију,
којој заиста ускоро неће бити потребни
никакви тумачи ни преводиоци.
Цела планета говориће
енглески за почетнике
који није тежак
и не превазилази прво лице једнине,
презент и инфинитиве,
и сви ће се одлично разумети.
Нијансе ионако одавно нису важне.
Нијансе компликују ствари.
Онда ћеш ти поново сести у своју собу
и будући да си своју стару писаћу машину,
„Оливети“, ону за фини „ручни рад“,
већ архивирао,
поклонио завичајном музеју,
као историјски важну, али сувишну ствар,
латићеш се оловке, коју је неко од деце
срећом ту заборавио,
и као први човек у Алтамирској пећини,
записаћеш оно што ти се управо сада јавља
као божанска, чиста инспирација.
Свет се не мења, мењаш се ти,
постао си оно што никада ниси намеравао,
и твоје песме ништа о теби неће доказати.
У овако глупом времену и то је нешто.