Projekat književnog kluba KNJAŽEVAC

LICE I NALIČJE PORTRETA

Dorotea Golc: „A.D”, 2006.

Krems – Postoje portreti koji vekovima golicaju našu maštu i takvi koji će, bez sumnje, tek postati besmrtni. Kada je 1911. sa zida Luvra ukradena Da Vinčijeva Mona Liza, za njen nestanak su bili sumnjičeni i neki od najvećih slikara tog doba – Pablo Pikaso, Feliks Valoton i Kes van Dongen. Policija je, baš kao i deo javnosti, smatrala da ne postoji niko ko ne bi poželeo da bude u društvu čuvene dame misterioznog osmeha, te da bi i ugledni članovi društva bili spremni da za nju rizikuju svoju slobodu.

Od 15. veka u kome je nastao ovaj čuveni portret, u svetu slikarstva se puno toga promenilo. Do tada je pravo na „večnost“ pripadalo plemićima, božanstvima i svecima, najzaslužnijim ratnicima i visokim državnicima, što je teklo po narudžbi. Za svega nekoliko decenija, spektar portretisanih osoba se naglo proširio, prvi put prikazujući i lica ljudi iz, takoreći, manje privilegovanog života. Sa tehnološkim i ekonomskim napretkom, pravo na portret osvaja novi građanski sloj uglednih trgovaca, bankara, zanatlija, humanista i umetnika koji traže potvrdu svojih zasluga u adekvatnom likovnom prikazu stečenog statusa.

Portret kao jedan od najstarijih motiva u umetnosti tema je izložbe „Portret kroz istoriju“, smeštene u galeriji Kunsthale u Kremsu. Ova opsežna studija – koja broji 180 remek-dela „starih i novih klasika“ poput Pola Sezana, Alekseja fon Javlenskog, Pabla Pikasa, Eduara Vijara, Emila Noldea, Rembranta, Alberta Đakometija, Frensisa Bejkona, Albrehta Direra, Edvarda Munka, Oskara Kokoške i Gustava Klimta, ali i veličina novije umetnosti – od pop-art ikone Endija Vorhola, do Gerharda Rihtera, Džulijana Opija, Sindi Šerman, Vali Eksport i Elke Krištufek, pokazuje promenu umetničkog stava prema sopstvenom i tuđem liku.

Eksponati potiču iz 37 nacionalnih i internacionalnih kolekcija i muzeja i klasifikovani su prema temama: praslika i preslikavanje (dilema o sličnosti portreta i objekta), dekonstrukcija i deformacija, prisutnost i odsutnost, radiranje i prerušavanje, inscenacija i maskerada (menjanje sopstvenog lika), zvezde i heroji (u ogledalu javnosti), dokumentacija i inscenacija i simulacija i virtuelnost.

Jedan od najznačajnijih predstavnika italijanske renesanse, arhitekta i pisac Leon Batista Alberti 1435. razvija teoriju prema kojoj se koreni istorije portreta nalaze u mitu o Narcisu, mladiću koji se zaljubljuje u svoj odraz u vodi. Pet vekova kasnije, fotografija preuzima dokumentarnu ulogu nad likovnom prezentacijom, vršeći pritisak na dotada jedini metod portretisanja, ne umanjujući istinitost Albertijeve teorije. Potrajaće još nekoliko decenija do inventivnosti moderne koja dozvoljava individui da se izgubi u masi, a strukturalizam i ekspresionizam uvode potrebu za traženjem novih rešenja u percepciji slike i uloge individue u modernom društvu.

Preispitivanje seksualnosti i identiteta u vidu otpora prema klasičnim polnim ulogama u lokalnom miljeu dobija na zamahu šezdesetih godina prošlog veka, izbacujući na površinu vekovne tabu-teme kao što su homoseksualnost, feminizam, suočavanje sa sopstvenim agresijama i zločinom, mentalna oboljenja, prikrivene seksualne porive i otvorene blasfemične sentimente. Na polju slikarstva i fotografije dolazi do eksplozije ideja i motiva, a granice ukusa i neukusa počinju da blede. Samoinscenacija postaje bitna u žanru umetničkog portreta. Robert Mepltorp, Urs Liti, Jirgen Klauke, Vali Eksport i Sindi Šerman, a odnedavno i britanska umetnica Sara Lukas, režiraju sebe u različitim ulogama u seriji fotografskih autoportreta koji lebde između androgenih bića i izraženo seksualnih individua. U domenu slikarstva, Pablo Pikaso, Alberto Đakometi, Roj Lihtenštajn i Frensis Bejkon, da pomenemo samo neke od njih, karikiraju klasične telesne i karakterne odlike modela, postavljajući nove zadatke budućim generacijama slikara.

Današnji fenomen paparaca svoje korene vuče iz ere pop-arta u kojoj je komercijalni uspeh portreta filmskih, muzičkih i modnih zvezda dostigao svoju artističku kulminaciju. Vorholovi Bitlsi i, pre svega, portreti Majkla Džeksona, Mika Džegera, Liz Tejlor i Merilin Monro, dostigli su popularnost jedne Mona Lize, iako na njima nema puno od njenog mističnog vela nedodirljivosti. Besmrtna Đokonda je pretvorena u špilkartu na Dišanovoj kompoziciji „L.H.O.O.Q, obrijana“ (1965) i u iskarikiranu figuru na bezimenom kolažu austrijske umetničke grupe „Želitin“ (2008).

Kunsthale izlaže portret „hevi metal zvezde“ Albrehta Direra umetnice Dorotee Golc – on je prikazan kao opak momak desne šake zavučene pod levu mišku svoje kožne jakne. Ruho je novo, ali lice je verodostojna kopija Direrovog autoportreta iz 1500.

Izložba u Kunsthaleu u Kremsu traje do kraja oktobra.

Izvor: Politika Marina Bauer

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *