ADAM PUSLOJIĆ (1943). Pesnik, prevodilac. Član Udruženja književnika Srbije, membru de onoare al Academiei Române (din 1995).

Knjige poezije: Postoji zemlja (1967), Padam ka nebu ( 1970), Idem smrti na podšišivanje (1972), Negleduš (1973), Religija psa (1974),Bekstvo u daktilografski vez (1977), Plesme (1977), Prelom (1979), Darodavac ( 1980), Okovana usta (1982), Kapija na istoku (1987), Pandemonijum (1989), Muzej Crne Krajine (1989), Pesme iz senke (1992), Sarindar (1997)…….

PISMO DESETO

Prebrojao nas anđeo :

dvoje

Zmija nas je izbrojala :

troje

Dvaput nas je anđeo

brojao : dvoje

Triput nas je zmija

izbrojala : troje

Kazala je :

anđeo moj ne laže

Kazao je :

u pravu je zmija moja

A kao anđeo

plakala je zmija njena:

Anđele brate

tako smo sami

u pustom raju

 

ŠTAP

Svoj starački štap danas
deljem od tankog pruta vrbe
i besmisla. Kud si krenuo,
u ovim tvojim godinama?
Misli na um i kosti.
Saberi se, praktičan budi.
Samo savršeno budan
palacaj svojim jezikom. Znam
da su u pravu oni koji me
sada posmatraju. Vreme je
za blistavi kraj dana
i svetkovine. Pauk talasa
svoju mrežu! Muva tu ipak
nedostaje, izvesno vreme.

VRISAK

Oteo se Munku, kao slika
u vidu krika i sad nastoji,
pokušava a još ne uspeva,
da mi se vrati u usta.
KAŽEM MU DA TO NISU
TA USTA. Ali, ne haje.
Krik je uveren da je vrisak,
jer nije ličan, no sveopšti.
Tako je bitniji u svojim
sopstvenim očima, veći je
za bezbroj ličnosti i za
neograničenu upotrebu i trajanje
a može stati i u usta
vazduha, tmine i beskraja.
Krik je tren, vrisak je večnost.

ŽIV SAM I MRTAV

Tek retkim klipanima je dato
da se čude, na vreme sasvim
i makar nakratko, koliko dah
jedan zna trajati tek
a da se konac i Veliko klupko
ne zamrse sasvim, sasvim…
To je moj život, ovaj danas.
Ja sam taj i takav besmrtnik
i luda na kraljevskoj poljani
i u svečanoj dvorani Krajine
i sveg malenog carstva Srbije.
Svakako zemlje i zacelo nebeske!
Ko o tome ima i drugačije uverenje,
stav i mišljenje, imaće posla
sa mnom, jednako živim i mrtvim!

25. 9. 2006.

PSEĆA LJUBAV

U dvorištu robne kuće, umesto
negdašnjih pasa, znam da čekaju me
moje još nerumene jabuke i kruške.
Psi mi, eto, odoše na grane!
Visoko, jedva da se dohvate
rukom ili zagrljajem. Ali,
jabuke i kruške, ove sadanje,
sve imaju poznate one mirise
Vuleta i Žućke, kao i njihovih
tako brojnih okota, sinova
i kćeri im, unuka i praunučadi.
Veliko beše moje pleme pseće!
Beše golo bogatstvo. Vernost
i radost, obilje u nemaštini,
haos u vremenu, pseća ljubav!