Anđela Cvetković, rođena u Pirotu 1997 godine. Učenica je osnovne škole ‘’Despot Stefan Lazarević“ u Babušnici, gde i živi. Aktivan je član pesničke škole, i dobitnica ponosni vlasnik brojnih nagrada i pohvala za svoje stihove i eseje.
Uživa u pisanju, pri čemu svaka napisana reč za nju znači početak novog života.

‘’Sunce na licu“ ( 2011. ) je njena prva objavljena zbirka pesama i eseja u izdanju Književne omladine Srbije.

DUBINE

Zovu me dubine…
Beskrajne dubine najvećih mora na ovom svetu.
Tamo negde… na njihovom dnu…
Ostali smo ti i ja, zagrljeni,
satkani od ljubavi i nežnosti.

Ne treba biti na površini – tamo još ima ljudi.
Lepše je biti na dnu.
Tonuti do dna od silne blizine i lepote.
Jedino tamo moguće je smejati se od srca,
istinski uživati u svakom trenutku.
Jer, čim izađeš na površinu – nema više čari.
Onda zavlada bol.
Bol od ljudi i njihovih prokletih reči.

Kažu da je od Boga dar voleti, i znati sačuvati ljubav.
Zašto su onda svi, kada rešiš da izađeš na površinu, tako zli?
Tako surovi i bez trunke razumevanja?!

Zovu me dubine…
A mnogi kažu da je za mene površina.
Površina…
Tako surova i hladna…
Tako ohola…
Ne!
Ne želim na površinu.
Želim da se vratim na ono isto dno.
Samo moje dno,
koje me prati i brani od površine.
Želim moje dno!
Tamo je lepo.
Tamo smo samo ti i ja…

Ne zelim na površinu.
Dubine me i dalje zovu…
Žele da padnem u njihov zagrljaj…
Da se smejem i plačem od srca.
Da volim i želim istinski.

Ti…
Ti si moje divno dno.
Moj divan san.
Tako divno želim da ti padnem u zagrljaj.
Tako neopisivo mi nedostaješ.
Mnostvo lepih reči iz pocepanih džepova moga srca,
kriju se u dubinama.
U tim snovima…
Snovima gde ti i ja, zagrljeni, sanjamo…

Zovu me dubine…
zove me moj san…

&&&

Dopusti mi da poletim!
Daj mi svoja krila, anđele!
Da sletim na njene grudi,
da me čvrsto zagli
i uhvati za ruku.

Bićemo jednake i u želji,
grehu i nevinosti.
Dopusti mi da poletim!
Prestignuću ptice i avione!
Gledaću drveće i ljude!
Svi će biti toliko mali,
da ih na kraju uopšte neću videti.

Videću samo nebo.
I videću samo nju!
Uhvatićemo se za ruke, i leteti.
Leteti daleko.
Nećemo ništa videti.
Samo mi dopusti svemoćni anđele
da poletim,
i ponovo je ugledam!

KO SAM JA?

Nežna princeza ili zla kraljica?
Lažna ili iskrena?
Grešna ili nevina?
Krhka kao latica ruže, ili jaka kao stena?
Naivna kao dete, ili mudra kao starica?
Siromah sa parama, ili bogataš bez duše?
Eh, kad bih mogla sebe poznati…
Ili se, avaj, bar ponovo roditi…