Mirjana Cvetković, rođena je u Beogradu 1946. god. Sada živi u Smederevu. Počela je relativno kasno da piše poeziju, za vreme bombardovanja 1999. god.
Ima objavljenu knjigu ljubavne lirike ZVUCI IZ NEDARA. Sada piše uglavnom poeziju za decu, mada joj ni druge teme nisu strane. Objavljuje na fejsbooku, u elektronskim glasilima i na forumima na Netu.
U pripremi je knjiga poezije za decu.
ISPOVEST
Žališ li život, Pesnikinjo?
Ne brini, putuj nesputano,
Kamenom suzom će ti odar zasuti.
Ne cvilim, ne tužim!
Al kad se osvrnem
Ni traga nema!
Vetar razvej’o!
Žališ li ljubav, Poeteso?
Ljubih, ne naljubih se!
Sa izvora nektar srkala,
Ko čemer gorki na srce sipala.
Žališ li pesmu ispevanu?
Zaboravih reči,
Pobegoše, pobegulje!
U drugom oku mesto nađoše!
Čemu ti život uzaludni?
Živeh, ne živeh,
Ljubih, ne ljubih,
Davah, razdavah!
Ni sebe mi ostalo nije!
Imaš li greha, grešnice?
A ko ga nema, Savesti?
I dete na sisi majčinoj
Dok toči život iz grudi joj
Grešno zagrize dojkinju.
Ja uzeh tuđe!
Tri put platila.
Posegnug rukom!
Plamen opeče.
Zamrzeh silno!
Eto nesreće!
Gresi se sami
po sebi tovare,
pa kamen Sizifov
kamičak postade.
Šta onda hoćeš,
Dušo zabludela?
Hoćeš li oproštaj?
Ne želiš molitvu!
Hoćeš li prezir?
Već si prezrena!
Hoćeš li život?
O kakvom sanjariš?
Ništa od toga!
A šta bih nevoljna?
Trenutak želim,
Čas otpočinka.
Kada se jutro
Od noći rastaje,
Kada cvet prvu
Laticu otvara,
Kad se kroz tamu
Zraka probija!
Da neke grudi
Kraj mene uzdišu.
Hoću da rosa
Usne ovlaži,
Da čujem lepet
Krila leptira,
Da dah mi s drugim
Dahom udahne!
Ja ljubav molim!
Pa makar presvisla!
AKO UMEŠ
Ako umeš, Čarobnjače
dodirni tananu, uspavanu
strunu u mojim grudima.
Možda čuješ pesmu sirena
zamrlu, kao i strune što su.
Ako znaš, Čarobnjače,
Odškrini vrata mojih zamandaljenih
snova. Pohodi me nepozvan!
Možda pronadješ sebe u njima!
Ako znaš, Pesniče!
Ispevaj baladu o ljubavi,
probudi čula uspavana
da gore vatrama nebeskim.
Prikupi zvezde, Madjioničaru!
U oči moje ih smesti,
a onu suzu samotnicu
zaostalu,neprepoznatu,
izbriši dodirom usana.
Ako spaziš svoj odraz
u životnom zdencu
na mirnoj površini,
uzburkaj vodu!
napij se blagotvorne,
tebi je darujem!
Opsenaru reči,
Dodira,
Osmeha,
Sećanja!
Ako to ne znaš, Čarobnjače!
U tihom mimohodu prodji!
Ne okrzni pogledom
Onu koja je bila ŽENA!
Zadrži dah!
Utišaj srce!
Produži korak i
nestani u magli!
Stopi se sa njom,Magu tišine!
Ti koji si
nekada bio
ĆOVEK!
IGRA
Nasloni dlan na moj dlan!
Prostruji želja, drhtavo telo,
ruke pričaju umesto usana,
dodirnu prsti,
vrelina kože,
damari biju,
bubnjevi moćni.
Priljubi usne na usne!
Latice cvetne, nežnost na nežnost,
reci, oh, reci ćutanjem silnim
sve što imamo tu je uz nas!
Grudi uz grudi, to što bi hteo,
zar ne osećaš, zajedno dišu?
Svaka kap krvi vrije i besni
tvoje i moje u istom ritmu.
Igraju bedra svemoćni ples!
Nema muzike, besvesni ritam.
tonemo,
letimo,
jednim dahom
čas po čas, tren po tren!
Tu si!
Krik!
Tišina!
Zagrli umorno telo!
Otpočini, slušaj lepotu!
Ne govori, ćuti,
Nije ni potrebno!
Samo si tu!
To je dovoljno!