LJUBOMIR SIMOVIĆ - Izbor iz poezije

Nebojša Đorđević   Poezija

Ljubomir Simović, dramski pisac, pesnik i romansijer, redovni član SANU, rođen je 2. decembra 1935. godine u Užicu. Simović je napisao četiri drame: Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović i Boj na Kosovu. Drame su mu izvođene na mnogim našim scenama, kao i u inostranstvu. Najviše uspeha postiglo je Putujuće pozorište Šopalović, koje je postavljeno na scenama Poljske, Češke, Slovačke, Francuske, Švajcarske, Kanade i Belgije, kao i u jednom francuskom pozorištu u Maroku, u Kazablanki. Simovićeve drame su izvođene i u pozorištima Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije.
Po drami Boj na Kosovu snimljen je film.

Sterijina nagrada za najbolji dramski tekst dodeljena mu je tri puta: za Hasanaginicu (1975), za Putujuće pozorište Šopalović (1986) i za Čudo u Šarganu (1993). Kao predstave u celini, Simovićeve drame su dva puta pobedile na Sterijinom pozorju: Putujuće pozorište Šopalović, u izvođenju „Jugoslovenskog dramskog pozorišta”, u režiji Dejana Mijača, 1986, i Čudo u Šarganu, u izvođenju „Srpskog narodnog pozorišta” iz Novog Sada, u režiji Egona Savina, 1993. godine.

Pesničke knjige:

* Slovenske elegije ( 1958 ),
* Veseli grobovi (1961),
* Poslednja zemlja (1964),
* Šlemovi (1967),
* Uoči trećih petlova (1972),
* Subota (1976),
* Vidik na dve vode (1980),
* Um za morem (1982),
* Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj (1983),
* Istočnice (sa crtežima Marija Maskarelija, 1983),
* Gornji grad (1990, dva izdanja),
* Igla i konac (1992)
* Ljuska od jajeta ( 1998 ).

Izbor iz Simovićevog pesništva objavljen je u knjigama:

Izabrane pesme (1980), Hleb i so (1985, 1987), Istočnice i druge pesme (1994) i Učenje u mraku (1995).

 

PERSEPOLIS

U crveno ili belo obučeni,
plavetnim ili zlatnim ogrnuti,
uz stepenice se penjemo, sa muzikom,
da se Kralju kraljeva poklonimo,
da ga molimo za zaštitu i spas.

Nosimo drago kamenje, nosimo zlato,
nosimo začine, nosimo vunu i vino,
nosimo ovnove i lavove u naručju,
kao mravi u mravinjak,
unosimo blago u Kralja kraljeva.

Ali tu gde je, sevajući i sjajeći,
i štiteći nas pred bogovima i zverima,
sedeo Kralj, sada su ostala
samo njegova kamena stopala,
veća od nas.

 

BALADA O STOJKOVIĆIMA

Bije batinaš, bogme svojski raspalio,
puca nam koža, lete mrvice mesa;
bije sat, bije dva, bije tri,
otkud mu toliko štapova i besa?
Udara bogato, udara od sveg srca,
već mu se lice od napora krivi,
gubi dah, zastaje, prediše, više ne može,
ipada mrtav umoran,
a mi živi.

Poređaju nas vezane uza zid,
pucaju u nas, - prska nam lobajna,
prska cevanica, podlaktica, koska,
otežasmo od olova u telu.
Dođe i veče. Umorili se strelci.
Odvezuju nas, psuju nam Boga i majku.
Sa streljanja se vraćamo kući
ko s posla,
i dok se u kujni podgreva večera
žene nam krpe rupe u odelu.

Posle večere pregledam domazluk:
zakrpim krov, poduprem ogradu,
nakupim kišnicu u kace i aranije.
U to i spavanju vreme. Pre no zaspim
kažem ženi: vešaće me u pet,
gledaj da me probudiš nešto ranije.

Ujutru veŠala, nova novcata, čvrsta,
užad jaka, dželati obučeni,
- ruku na srce, ničemu zamerke nema.
Vešaju nas brzo, vešto i lako.
Visimo tako obešeni do mraka,
vreme je večeri, skidaju nas, - mi živi,
svi nas tuku i psuju; ali ako.

Sutradan zorom dovuku granja i drva,
naslažu lomaču, za nju nas gole vežu,
prinesu šibicu,
potpale,
i gori tako, gori nedelju dana,
cela varoš od pepela posivi.
Kada sve dogori, mi izadjemo iz dima,
kraljica pada u nesvest, a kralj
trlja oči i gleda nas zaprepašćen:
Sunce vam vaše, pa vi opet živi!

Rastržu nas konjima na repove, raspinju nas na točku,
seku nam glave, ruke i noge - strašno!
Streljane nes vešaju, poklane nas guše,
ne znamo zašto, a nije ni važno.

Sudijama je već svega dosta!
Smenjuju strelce, otpuštaju vojnike,
dželate vešaju - oni im kao krivi.
Pa opet na nas: te topuzinom, te topom,
te vešaj, te seci, te kolji!
A mi živi.

Nije tu nešto u redu, šapće narod,
to neko štiti sudije od greha!

A i nas hvata zebnja pred san:
nismo besmrtni, neće to dugo ovako,
doći će jednom i nama kraj,
nećemo izdržati,
i umrećemo
od smeha.

 

SUDNJI DAN

Izdajice nam sude za izdajstva,
ubice za ubistva.
Oni koji su pobegli pred jednoglavim
sude nam što bežimo pred troglavim.

Vezani nas vezuju, pretučeni tuku,
kuvaju nas oni koje peku,
na vešala nas osuđuju
sudije sa omčama o vratu.

Glave nam bacaju u torbe,
natiču na kolac, polažu na panj,
i dok nam pod nebom koje eksplodira
zemlja pod nogama nestaje
brže nego maslo u tiganju,

glava u torbi
smeje se glavi na kocu,
glava s koca
ruga se glavi na panju.





Postavite komentar