PROPEVALO JE NAŠE JEZIČKO I KULTURNO PAMĆENJE

Nebojša Đorđević   Knjige, Kultura, Poezija

Ljubomir Simović je pesnik koji je na bitan način obeležio drugu polovinu prošlog veka i početak ovog veka u srpskoj poeziji - ističe Aleksandar Jovanović

U Institutu za književnost i umetnost u Beogradu, predstavljen je zbornik radova „Pesničke vertikale Ljubomira Simovića”. U Trebinju, na Blagovesti 2010. godine održan je naučni skup o delu Ljubomira Simovića. U zborniku, čiji su izdavači Institut za književnost i umetnost iz Beograda, Učiteljski fakultet iz Beograda i Dučićeve večeri poezije iz Trebinja, objavljena su 23 rada. O zborniku su govorili Aleksandar Jovanović, Jovan Delić, Petar Pijanović, Jelena Novaković, Dragan Hamović, Predrag Petrović i Ljubomir Simović.

Trinaesti naučni skup u ciklusu poetičkih istraživanja „Poetika srpske književnosti”, a peti u okviru projekta „Poetika srpske poezije druge polovine 20. veka”, ističe Aleksandar Jovanović, bio je posvećen poeziji i poetici Ljubomira Simovića, pesnika koji je na bitan način obeležio drugu polovinu prošlog veka i početak ovog veka u srpskoj poeziji. Između njegove prve zbirke „Slovenske elegije” (1958) i najnovije „Planeta Dunav” (2009), prošlo je pola veka. Širok je tematsko-motivski i formalni raspon Simovićevih stihova. U njegovoj poeziji propevalo je naše jezičko i kulturno pamćenje, drevni jezik našeg predanja, ali joj nije strano - još od „Uma za morem” (1982), pa do pritiska stvarnosti u poslednje dve decenije u „Ljusci u jajetu” (1998) i „Tački” (2004) - ni suočavanje sa neposrednim društvenim zbivanjima. Ukrštanje retorskog zamaha, crnohumornog tona i pevanja o najvišim nacionalnim vrednostima, postalo je pesnikov zaštitni znak u kojem su ispevane, nije preterano reći, njegove najlepše pesme.

Lako je uočiti snažno prisustvo usmenosti i usmene književnosti, naglašava Jovan Delić, u pesništvu Ljubomira Simovića, kako na nivou stiha (na primer upotreba asimetričnog „epskog”, i znatno ređe simetričnog „lirskog” deseterca), tako i na nivou žanra (poslovica, izreka, bajalica, basna, brojanica, zapevka, zdravica i odgovor na zdravicu). Iz tog naglašenog prisustva folklorne tradicije mogao bi se izvesti zaključak o novoj folklorizaciji srpskog pesništva, pa bi se slična tendencija mogla uočiti i u pesništvu Matije Bećkovića, Rajka Petrova Noga ili Đorđa Sladoja.

Svojim poetičkim razmatranjima, smatra Petar Pijanović, Simović daje živost i uverljivost i time što često navodi zanimljive i slikovite primere iz našeg kulturnog života i svog ličnog iskustva. Toga tipa je i anegdota o jednoj radijskoj emisiji čiji je glavni junak politički revnostan, odveć „budući šef”, u tragikomičnoj ulozi. Iako je on relikt „vunenih vremena”, Ljubomir Simović posredno sugeriše da izmenjene kulturne prilike i istinska demokratizacija kulture mogu da budu brana od sličnih pojava i „likova”.

Stvaralaštvo Ljubomira Simovića, kaže Jelena Novaković, našlo je mesta i na francuskom kulturnom prostoru. Prevodi pesama nisu brojni, oni nisu objavljivani u knjigama, nego samo kao pojedinačna ostvarenja, zajedno sa pesmama drugih srpskih ili evropskih pesnika, u okviru nekog tematskog časopisa. U Francuskoj Simović je mnogo poznatiji kao dramski pisac.

Samosvesni poetički um, koji retorički organizovanim jezikom proizvodi osobeno saznanje o svetu, a ono uključuje i naglašen moralni i ideološki stav, kaže Predrag Petrović, izrazito je prisutan u poeziji Ljubomira Simovića. U savremenoj srpskoj književnosti Simovićevo pesništvo potvrđuje izuzetne mogućnosti retoričkog oblikovanja jezičkog izraza, a upravo zahvaljujući tome ono dobija značenjsku punoću i postiže umetnički efekat.

Motivi pogibija i raznih muka i postradanja, primećuje Dragan Hamović, biće uprizoreni u mnoštvu ratnih Simovićevih pesničkih sižea, bilo da tematizuje internacionalne ili, još izrazitije, ovdašnje, zavičajne užičke i srbijanske slike i priče iz razdoblja velike ljudske pometnje.

Ljubomir Simović kaže da bi mu bilo mnogo lakše da govori o zbornicima nekog drugog pesnika. Drago mu je što ne živimo u svetu koji je postao gluv za pesničku reč. Novica Petković, osnivač ovog projekta, bio bi zadovoljan danas kada bi video ovu kolekciju knjiga koju su sačinili njegovi nastavljači, njegovi najbolji učenici. Odnos prema kulturi, smatra Simović, danas je mnogo gori nego pre pedeset godina, kada je on ulazio u srpsku književnost. Tada je bilo dovoljno da objaviš jednu knjigu i da za tebe zna cela Jugoslavija. Danas, možeš da objaviš i dvadeset knjiga i nikom ništa. U Beogradu, već godinama, ne radi Narodna biblioteka Srbije, Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti. To, jasno, pokazuje kakav je odnos države prema kulturi. Ali, to ne znači da od stvaralaštva treba odustati. On bi, veli, pisao pesme, eseje i drame i kada bi znao da to niko neće čitati.

A što se zbornika tiče, bio je iznenađen nekim analizama, jer su književni kritičari, u njegovom delu, otktrili i ono što on nije primetio. Značenje jedne pesme, dakle, nije za sva vremena. Ono se menja, u zavisnosti od okolnosti i vremena u kojem se čita. Svako novo čitanje može biti - nov doživljaj.

U pripremi je zbornik radova sa naučnog skupa „O pesmama i poetici Matije Bećkovića”, a krajem godine, u Šapcu, biće održan naučni skup o poetici Oskara Daviča.

„Ha­sa­na­gi­ni­ca” na tur­skom

Iz­da­vač­ka ku­ća „Mi­tos Boyut” iz Is­tan­bu­la ob­ja­vi­la je dra­mu Lju­bo­mi­ra Si­mo­vi­ća „Ha­sa­na­gi­ni­ca” na tur­skom, u pre­vo­du Bil­ge Emin. U pri­pre­mi je po­zo­ri­šna pred­sta­va „Ha­sa­na­gi­ni­ca”, re­di­telj je Ra­him Bur­han, a pre­mi­je­ra se oče­ku­je na je­sen. Ovo je dru­gi pre­vod „Ha­sa­na­gi­ni­ce” na tur­ski, pr­vi je ura­dio Su­ad En­glu, a pred­sta­va je, se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka, igra­na na sce­ni Tur­ske dra­me, u Sko­plju.

Izvor: Politika Z. Radisavljević Foto T. Janjić



Postavite komentar