TRAVA U SNU I NA JAVI – Milan Dedinac

Tri noći, tri puta opčinjen bejah od trave.

Mesto meseca i Sunca, druga sad gledah znamenja,

i saznadoh da sagreših sa svoje mahnite glave

što ljubljah dosada samo čari neba i kamenja,

 

A travu poznavao nisam. Tri dana, tri teške noći

rasla je meni kroz snove, na javi ta sita mora,

pa strepah već da mi lice, u zloslutnoj toj samoći,

ah, neće nikada više zracima umiti zora.

 

Tri noći, tri puna dana minuše bez svetla žarka,

i ja ga uzalud čekah da dom i mene pozlati.

Nada mnom cvetaše samo njegova utvarna varka:

suncokret, mesto Sunca, koji se u nebu klati.

 

Tri dana, tri teške noći prođe bez sunčeva zraka,

pa mene, zveri i šume obuze predsmrtna strava.

Ispod tog ogromnog cveta svud vlada svemoćno trava.

 

Do podne svakoga dana iz grdnog kratera cveta

bili su mlazevi trave s hukom iskonskih glečera,

od podne u mrak tog grotla sve trave ovog sveta

vraćale su se, sumorne, ko zraci Suncu s večera.

 

U snovima, do ponoći, iz zemlje sam kido travu,

i ne slutih da to čupah, iz nebesa, kišu crnu.

Ali kada na prag stupih da razvenčam san i javu,

mesto toga, preko mene, ponoć kišni plašt ogrnu.

 

Od ponoći, strasno žuđah da se spasem travnih čini,

al uzalud! Uzalud sam ja čupao svoje kose.

Od jave mi, i od snova, osvanuo trag jedini:

u ruci sam pritiskao pregršt trave, s kapljom rose.

 

GLOSA O TRAVI – Nebojša Đorđević

Nada mnom cvetanje, samo njegova utvarna varka
rasla je meni kroz snove ista mora,
tri noći, tri puna dana minuše bez svetla žarka
ja videh da celim svetom, svud vlada svemoćna trava.

Milan Dedinac

Projurile su daleke žetve, trunje nraka i gliba,
njihova tačnost puca iz rožnjače kao čaura jarka:
„crveno“ – kažem svom maku i zevnuh k`o riba –
nada mnom cvetanje, samo njegova utvarna varka.

Pa, kad zaplovim šareno dimnim korenom broda
paleći svetionike prepuklih pristaništa zamora:
tamo me ljube oktopodi, sve nakaze fluidnog svoda –
rasla je meni kroz snove ista mora.

Ugasiću sunce u belom ogrtaču od konoplje
i ljutom maglom ispuniće se zakorela barka:
neke crne spodobe ubiru spektar kroz snoplje –
tri noći, tri puna dana minuše bez svetla žarka.

Oko mene listovi, oko mene stabla,
neka sluz mučnine u šupljim venama spava:
ako se ikada probudi sunce biće ispisana tabla –
ja videh da celim svetom, svud vlada svemoćna trava.