Projekat književnog kluba KNJAŽEVAC

СРЕТЕН УГРИЧИЋ: СРПСКА ЛИТЕРАТУРА ЈЕ У РАВНИ СА СВЕТСКОМ

БЕ­О­ГРАД – На­ступ 40 срп­ских пи­са­ца на Сај­му књи­га у Лај­пци­гу, об­ја­ви­ли су не­мач­ки и дру­ги свет­ски ме­ди­ји, био је ви­ше не­го успе­шан. Име Сре­те­на Угри­чи­ћа, управ­ни­ка На­род­не би­бли­о­те­ке Ср­би­је – у јав­но­сти или хва­ље­ног или оспо­ра­ва­ног због лич­них ста­во­ва, ко­ји су по не­ки­ма су­прот­ни функ­ци­ји пр­вог чо­ве­ка кул­тур­не уста­но­ве од на­ци­о­нал­ног зна­ча­ја, а по дру­ги­ма, и по ње­му са­мом, из­раз пра­вог па­три­о­ти­зма – јед­но је од не­ко­ли­ко за­па­же­них име­на на ма­ни­фе­ста­ци­ји кул­ту­ре у Лај­пци­гу. У ин­тер­вјуу за „Прав­ду“ о Лај­пци­шком сај­му и свом ра­ду и На­род­ној би­бли­о­те­ци го­во­ри Сре­тен Угри­чић.

Ве­ру­је­те ли, по­сле сај­ма у Лај­пци­гу, да књи­га уоп­ште, па и срп­ска, има бу­дућ­ност?

– Про­шле го­ди­не, пр­ви пут у исто­ри­ји ци­ви­ли­за­ци­је, на ин­тер­нет адре­си ama­zon. com (нај­ве­ћа ин­тер­нет књи­жа­ра на све­ту), про­да­то је ви­ше елек­трон­ских из­да­ња књи­га не­го штам­па­них. То је сиг­нал да се де­си­ла про­ме­на, ко­ја ће у бли­жој или да­љој бу­дућ­но­сти да по­ста­не до­ми­нан­тан тренд. Јер, он је, за­сад, ак­ту­е­лан у раз­ви­је­ни­јим зе­мља­ма. У Ср­би­ји та ин­фра­струк­ту­ра још је у по­во­ју, јер под­ра­зу­ме­ва да сва­ка ку­ћа, као што има те­ле­фон, има ком­пју­тер и ин­тер­нет. Ди­ги­та­ли­за­ци­ја књи­гу ни­ка­ко не уда­ља­ва од чи­та­ла­ца већ, на­про­тив, по­ма­же да она бу­де још до­ступ­ни­ја, и да је чи­та још ви­ше љу­ди.

Мо­же ли на­ступ срп­ских књи­жев­ни­ка на про­те­клом сај­му да ути­че на про­ме­ну ими­џа и трет­ма­на срп­ске књи­жев­но­сти у све­ту, ко­ја од Ан­дри­ћа ни­је има­ла но­бе­лов­ца?

– Ово је, сва­ка­ко, од вре­ме­на ка­да је Иво Ан­дрић при­мио Но­бе­ло­ву на­гра­ду, нај­у­бе­дљи­ви­ји на­ступ срп­ске ли­те­ра­ту­ре на ме­ђу­на­род­ној кул­тур­ној сце­ни. Та­мо је пред­ста­вљен зна­ча­јан број но­вих име­на. То је има­ло сна­жан од­јек у не­мач­ким, швај­цар­ским и аустриј­ским ме­ди­ји­ма, на три ни­воа. Нај­пре, ра­ди се о ван­ред­но ус­пе­лој про­мо­ци­ји др­жа­ве Ср­би­је и на­шег на­ро­да у све­ту. За­тим о про­мо­ци­ји на­ше ли­те­ра­ту­ре, чи­јом су ра­зно­вр­сно­шћу по­е­ти­ка и ауто­ра као кре­а­тив­них лич­но­сти Нем­ци би­ли за­те­че­ни, и ре­а­го­ва­ли на њих по­зи­тив­но. И, као по­след­ње, има­ли смо по­себ­но за­па­же­не про­мо­ци­је по­је­ди­нач­них ауто­ра и по­је­ди­нач­них на­сло­ва, што је на­го­ве­сти­ло не­мач­кој пу­бли­ци да од нас мо­гу оче­ки­ва­ти но­ва име­на, у ран­гу са њи­ма већ по­зна­тим.

Ре­кли сте да су ра­ни­јих го­ди­на пре­вла­да­ва­ле пред­ра­су­де пре­ма срп­ској књи­жев­но­сти. О ко­јој вр­сти пред­ра­су­да је реч?

– У пи­та­њу су пред­ра­су­де ко­је су про­из­и­ла­зи­ле из оп­штег ста­ва пре­ма Ср­би­ји, про­у­зро­ко­ва­ног до­га­ђа­њи­ма то­ком рас­па­да Ју­го­сла­ви­је. О све­му што је до­ла­зи­ло из Ср­би­је го­во­ри­ло се не­га­тив­но, и ни­је по­сто­јао на­чин да се про­би­је ме­диј­ска ба­ри­је­ра пре­ма дру­га­чи­јем ми­шље­њу. Што се са­ме књи­жев­но­сти ти­че, она је сма­тра­на ста­ро­мод­ном, па­три­јар­хал­ном и кон­зер­ва­тив­ном, ре­а­ли­стич­ном, на­ци­о­на­ли­стич­ки и тра­ди­ци­о­на­ли­стич­ки ка­но­ни­зо­ва­ном. А ми смо у Лај­пци­гу по­ка­за­ли ли­те­ра­ту­ру ко­ја је по по­е­тич­кој ра­зно­вр­сно­сти и сна­зи у ран­гу са нај­ра­зви­је­ни­јим ли­те­ра­ту­ра­ма Евро­пе и све­та.

У јав­но­сти је би­ла при­сут­на ди­ле­ма да ли се из­бо­ру пи­са­ца за Лај­пциг при­сту­пи­ло ели­ти­стич­ки, по ме­ри са­мих уче­сни­ка и ор­га­ни­за­то­ра.

– Не по­сто­ји ни­ка­ква на­ме­ра да се срп­ска књи­жев­ност ре­ду­ку­је. Ово­го­ди­шњи на­ступ у Лај­пци­гу део је тро­го­ди­шњег про­јек­та и пред­ста­вља са­мо по­че­так на­шег ду­го­роч­ни­јег при­су­ства на свет­ској књи­жев­ној сце­ни. Ми смо де­ли­мич­но ува­жи­ли до­бро­на­мер­не су­ге­сти­је не­мач­ких из­да­ва­ча да тр­жи­ште пре­фе­ри­ра пи­сце сред­ње и мла­ђе ге­не­ра­ци­је. Већ до­го­ди­не, на са­јам ће ићи и афо­ри­сти­ча­ри, пи­сци деч­је ли­те­ра­ту­ре, и дру­ги.

Да ли се ин­си­сти­ра­њем на ур­ба­ном кон­цеп­ту, ко­ји је пре­вла­дао ове го­ди­не, от­кла­ња на­ци­о­нал­но у сми­слу по­ти­ра­ња срп­ског иден­ти­те­та?

– По­ен­та ово­го­ди­шњег на­шег на­сту­па би­ла је, за­и­ста, на нај­ши­рој мо­гу­ћој по­е­тич­кој ле­пе­зи. Са тог ста­но­ви­шта, не при­ста­јем на би­ло ка­кву иде­о­ло­шку или по­ли­тич­ку де­ба­ту. Не за­бо­ра­ви­те да је са на­ма на­сту­пао и Ми­ло­ван Да­ној­лић, на­ци­о­на­ли­ста, али и Дра­га­на Мла­де­но­вић, ко­ја у сво­јој по­е­зи­ји рас­крин­ка­ва су­гра­ђа­не ко­ји скри­ва­ју рат­не зло­чин­це. Пре­ма то­ме, и оно и ово пред­ста­вља Ср­би­ју.

Ка­кав је при­јем до­жи­ве­ла про­мо­ци­ја „Не­ви­дљи­вог стри­па“ у ор­га­ни­за­ци­ји На­род­не би­бли­о­те­ке?

– По­ред три­би­на на ко­ји­ма су по­је­ди­нач­но уче­ство­ва­ли пи­сци, у пра­те­ће са­др­жа­је спа­да­ле су и из­ло­жбе ко­је смо ор­га­ни­зо­ва­ли овом при­ли­ком. Јед­на од њих би­ла је по­све­ће­на Иви Ан­дри­ћу, дру­га Фе­лик­су Ка­ни­цу, не­мач­ком ли­то­гра­фу и пи­сцу пу­то­пи­са о Ср­би­ји, а тре­ћа ал­тер­на­тив­ном срп­ском стри­пу. Она је из­у­зет­но до­бро при­мље­на код пу­бли­ке, јер је јав­но­сти да­та на увид екс­клу­зив­на гра­ђа под на­зи­вом „Не­ви­дљи­ви стрип“. Та гра­ђа до­сад ни­је би­ла до­ступ­на по­што­ва­о­ци­ма стри­па због ма­лих ти­ра­жа у ко­ји­ма је он штам­пан, а вр­хун­ског је умет­нич­ког и кул­тур­ног ква­ли­те­та. На­род­на би­бли­о­те­ка Ср­би­је при­ку­пи­ла је сву ту гра­ђу, на че­му се по­себ­но ан­га­жо­ва­ла Алек­сан­дра Се­ку­лић, а ре­зул­тат тог чи­ње­ња је да смо већ на сај­му по­зва­ни да бу­де­мо го­сти ве­ли­ке свет­ске из­ло­жбе ал­тер­на­тив­ног стри­па, ко­ја ће до­го­ди­не би­ти ор­га­ни­зо­ва­на у Бер­ли­ну.

Ка­кав зна­чај, по­сле то­ли­ко го­ди­на од на­ци­стич­ке кра­ђе књи­га у из­да­њу Ге­це Ко­на, има њи­хо­во вра­ћа­ње На­род­ној би­бли­о­те­ци?

– Це­ним да је то до­га­ђај од зна­ча­ја за це­ло­куп­ну Евро­пу, због исто­ри­ја­та ових 796 књи­га, ко­је су, уства­ри, при­ча о 70 про­те­клих го­ди­на исто­ри­је Ста­рог кон­ти­нен­та. Ове књи­ге на­ста­ле су у из­да­вач­кој ку­ћи Ге­це Ко­на из­ме­ђу два ра­та, ко­ја је би­ла нај­ве­ћа и има­ла је чу­ве­не еди­ци­је као што су „Ко­смос“, „Ка­ри­ја­ти­де“, „Пле­ја­де“ и дру­ге, а њи­хо­ви ауто­ри би­ли су вр­хун­ски ин­те­лек­ту­ал­ци кла­сич­не европ­ске про­све­ти­тељ­ске и мо­дер­не ми­сли, али и срп­ски кла­си­ци. Из Бе­ча, где су на­ци­сти има­ли ди­стри­бу­тив­ни цен­тар, оне су по зах­те­ву Не­ма­ца сти­гле у Лај­пциг, али ни­ка­да до чи­та­ла­ца, јер су оста­ле у мра­ку по­дру­ма. Сам чин вра­ћа­ња го­во­ри о јед­ном ве­о­ма ва­жном, ду­го­трај­ном а јав­но не­ек­спо­ни­ра­ном про­це­су – са­зре­ва­њу раз­у­ме­ва­ња и од­го­вор­но­сти, пам­ће­ња и са­о­се­ћа­ња. Го­спо­дин Ул­рих Јо­ха­нес Шнај­дер би­ће пр­ви Не­мац ко­ји ће 6. апри­ла ове го­ди­не ста­ти на зга­ри­ште бом­бар­до­ва­не На­род­не би­бли­о­те­ке, што по­шту­јем као гест нај­ви­ше људ­ске вред­но­сти.

Извор: Правда

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *