NOVI SUSRET SA STARIM LJUBAVIMA

Nebojša Đorđević   Knjige, Vesti

Objavljena pre nekoliko meseci u Parizu nova knjiga jednog od najvećih pisaca današnjice Milana Kundere (1929), pre nekoliko dana pojavila se kod „Arhipelaga”, što predstavlja prvo svetsko izdanje izvan francuskog jezika. Svoje delo sam autor je ovako definisao: „Susret mojih razmišljanja i mojih sećanja; mojih starih (egzistencionalnih i estetičkih) tema i mojih starih ljubavi”.

Knjigu čine kratki eseji, memoari, zapisi i predstavlja uzbudljivu sintezu jednog plodnog bogatog i mnogim iskušenjima ispunjenog života. Pišući o svojim poimanjima književnosti i umetnosti, društva i politike, Kundera svedoči i o vlastitom životu, o umetnosti kao načinu da se prevladaju iskušenja ovog sveta, o slikarstvu i muzici o velikim umetnicima s kojima je bio prijatelj.“Susret, po mišljenju urednika Gojka Božovića predstavlja nesvakidašnje svođenje računa sa sopstvenim računom pisac preisputuje svoje iskustvo, ali i teme mnogih svojih ranijih knjiga, kako proznih tako i esejističkih, između ostalog on piše o Karlosu Poentesu, Gabrijelu Garsiju Markesu, Jozefu Šporeckom, Frensisu Bejkonu, o velikim delima Rablea, Anatolija Fransa, Malapartea, Dostojevskog o životu i operama kompozitora Janačeka, o filmovima Felinija… Na izazovan način Kundera svedoči i o novim okolnostima u kojima su književnost i umetnost

izgubili svoje nekadašnje mesto i ulogu a za naše čitaoce posebno zanimljiv tekst u kojem govori o Danilu Kišu sa kojim se viđao u Parizu.

- Od svih velikih pisaca njegove generacije, francuskih ili stranih koji su osamdesetih godina živeli u Parizu Kiš je bio najneprimetniji - piše Kundera. - Boginja zvana Aktuelnost nije imala nikakav razlog da uspravi svoje zrake na njega. „Ja nisam disident” pisao je. Isto tako, nije bio ni emigrant. Slobodno je putovao između Beograda i Pariza. Bio je samo „pisac bastard” iz potonulog sveta srednje Evrope”. U tom svetu, iako potonulom, za Danilovog života (umro je 1989), zgusnula se sva evropska drama. Jugoslavija: dug krvavi (i pobednički) rat protiv nacista; holokaust u kojem je ubijeno najviše Jevreja iz srednje Evrope (među kojima je bio i njegov otac); komunistička revolucija kojoj je odmah usledio dramatičan (takođe pobednički) razlaz sa Staljinom i staljinizmom. Mada je bio do te mere obeležen ovom istorijskom dramom, nikad nije žrtvovao svoje romane politici. Na taj način, uspeo je da dosegne ono najbolnije: sudbine onih od rođenja zaboravljenih; tragedije lišene glasnih žica.

Rođen u Brnu Kundera je 1975. emigrirao iz Čehoslovačke i otada živi u Parizu. Veliku popularnost širom sveta pa i kod nas stekao je romanima „Šala”, „Život je drugde”, „Oproštajni valcer”, „Knjiga smeha i zaborava”, „Nepodnošljiva lakoća postojanja”, knjigom pripovedaka „Smešne ljubavi”, dramom „Žak i njegov gospodar”.

PLAČEVNI MORALIZAM

U tekstu o Veri Linhartovoj, veoma uglednoj češkoj pesnikinji, koja je kao i on 1968. napustila zemlju i otišla u Pariz Milan Kundera beleži:

U drugoj polovini prošlog veka svi su postali izuzetno osetljivi na sudbine ljudi proteranih iz svoje zemlje. Ta saosećajnost zamaglila je problem egzila plačevnim moralizmom i bacila u zasenak konkretnu prirodu života prognanog, koji je prema Linhartovoj često umeo da preobrazi svoje izgnanstvo u oslobađajući odlazak „negde drugde, obavezno u nepoznato, a otvoreno za sve mogućnosti”. Očigledno, ona je hiljadu puta u pravu! Da nije, kako bi smo razumeli naizgled šokantnu činjenicu da posle sloma komunizma gotovo ni jedan od značajnih umetnika koji su emigrirali nije požurio da se vrati u zemlju?

Izvor: Večernje novosti



Postavite komentar