ЛЕПОТА МАЈКЕ ХРАБРОСТ
( Душан Мијајловић Адски : « Трошење Страха», Свен, Ниш, 2009.)
Лепота се не састоји у камену, него у форми коју уметност даје камену.
Тамо где свеопшти стваралац није оживео неку масу до потпуне осећајности, где је потенцијалност остала непокренута, где се на слици налази неко мртво, необрађено место, или на кипу нека неизразита површина, или у музичком комаду неки неповезан висећи или монотон низ нота, тамо се налази и непријатељ лепоте. Тамо је присутна ружноћа и метафизичко небиће. Тако можемо дефинисати разлику између ружних и лепих лица. Лица чине лепим живот душе која сија кроз телесне делове а додатно је обасјава светлост разума. Правилне црте не очаравају нас тако као што нас очарава свежина израза. Пошто једно исто лице са сталном симетријом, каткад изгледа лепо а каткад не, можемо ли сумњати у то да је лепота нешто више од симетрије?
Машта уметника али и не само машта, већ и његов стварносни уплив у уздигнућа и потонућа реалног живота на реалном месту у реалном простору своју функционалну манифестацију не остварује тако што ће му полазна основа бити нека «табула раза» већ је та полазна основа традиција која му пружа његова средина. Уметник прераста традицију своје средине, ствара нешто ново што не постоји у традицији и што образује једну нову традицију. Али чак и ако се побуни против традиције у њој учествује том својом побуном.
Лепота лица које је потрошило страх и побуна против традиције да страх паралише и онемоћава два су потпорна зида најновије књиге Душана Мијајловића Адског «Трошење Страха».
Душан Мијајловић Адски, бескомпромисан, луцидан и истрајан у намери да људима и појавама уђе под кожу, разоткрије грехове и разнолике људске слабости са новом књигом прича „Трошење Страха“, поетиком која је сасвим у складу са уверењем да је борба родитељ и господар свему и да од једних прави Богове а о других људе, дозвољава нам да страху погледамо очи. Дозвољава нам да га савладамо а да премиса људске црте у којој је и страх један од незаобилазних гостију, остане видљива у облику притајене опомене.
У причама Сасвим обичан дан и Свет је ипак шарена лажа Адски у крупни кадар нарације ставља мртваца а потом и пса да би се у поентираним завршницама главни наративни ток изместио у визуру реализма и, јединог могућег, логичног завршетка. Аутентичност у овим причама доводи Адског у јаку и нераскидиву везу са ствараоцима «превратничких « књига у српској књижевности друге половине двадесетог века. Миодрага Булатовића са књигом «Ђаволи Долазе» , с краја педесетих година прошлог века у којој је обасјао реалитет полусвета у идеалној бајци самоуправног социјализма, Небојшу Јеврића са књигом «Адамова Глава» с почетка осамдесетих и првим озбиљним приближавањем нарко света и језика и Душана Мијајловића Адског повезује, заправо, један парадокс. И Булатовић и Јеврић су по први пут на озбиљан и темељан начин проговорили о одређеним појавностима, док је појава коју третира Адски толико укорењена у свет који нас окружује да се поставља питање: колико је страх и занимљив као тема за озбиљну литературу? Али… Страх у причама Душана Мијајловића Адског има ону димензију која читаоцима поништава дилему између страха и разлога за страх и већ у том добуком проницању доводи нас до закључка да људи могу бити и оно од чега се највише плаше а то су у, горепоменутим причама, мртвац и пас.
У причи Једино смрт за узврат не тражи ништа сви они облици страха присутни и разарајући у свакодневном животу уоквирују се аналитичким уситњавањем страха од неиспуњених нада на делове, монолошке и ауто-дијалошке комаде уроњене у међусобну расправу из које се ослобађа мисао о блискости ћутања, реторике и логике.
Човече, умрећеш и ти. Мислиш, тада ће твоја улица занемети од туге, осушиће се неко стабло у дрвореду, олуја ће почупати све прозоре на солитеру…Ништа од тога! Можда ће једино тог дана нека од комшиница преварити свог можа, или ће неки лопов опљачкати банку преко пута твог стана. Тог дана, у инат теби, неће умрети нико од твојих непријатеља!
„Исаило“ колоритна и упечатљива прича о страху од звери у човеку у први план ставља сељака и један начин живота и човека из велеграда, зета, дошљака, промишљеног, тајанственог, за рад и прилагођавање сеоском начину живота незаинтересованом.
Исаило, сеоски видар, травар али и опскурни сарадник магије, врачарења и гатања понире у танчине Маркове личности, једини он наслућује да је рођен да буде убица, што се на крају испоставља као тачно јер способност да предосећа и увиђа да је то човек који пресуђује по кратком поступку плаћа сопственим животом.
Страх од отуђења и дехуманизације је присутна у свим причама у књизи Душана Мијајловића Адског Трошење Страха и представља везивно ткиво али и, истовремено, показује да та врста страха може бити добро исклесан мотив за стварање или, бар, допринос некој од лепих уметности. У случају Душана Мијајловића Адског прича је та уметност којој је аутор подарио импулсе и укус а то без паралелног кретања и саживљавања са моралним начелом не би било могуће. Укус за лепу уметност приче Адски промовише на несвојствен начин: сугестиван, продоран и едукативан, на најбољи начин доказујући да љубав према уметности штити младог човека од коцке, средовечног од амбиције а старца од тврдичлука.
Приповедање Душана Мијајловића Адског и потресно и опомињуће своје исходиште проналази у ослонцу какав је Цицерон и његовом учењу да у уметниковом духу постоји готово идеална слика и да је његов задатак да само пренесе ту слику у неку материју.
У књизи прича Трошење Страха Душан Мијајловић Адски на психолошки утемељен и литерарним даром и искуством заоружен начин увире у световне, божанске и сидбинске аспекте наде. Дисциплиновано и методично, до у танчине разлаже тај мирисни букет опстојања у уверењу да се ватрама духовног индентитета не сме прилазити брзоплето и неопрезно. Пишући о свим важнијим аспектима наде у одсудним тренуцима, у тренуцима када живот копни и када је већ сав оденут у смртно рухо и када нема више снаге ни да се кисело подсмехне прoницљивошћу Габријела Лауба који каже: Волите живот као жену. Леп је иако је глуп, Адски се понаша као вајар који клеше скулптуру животиње. У потпуности поштује њену анатомију.
Живот је увек кратак, ако не верујете, питајте стогодишњаке. Такође, нема тог сажаљења које није лицемерно. Због тога, оболелом, осама више прија. Кад би се мисли, оваплоћене у самоћи аутоматски записивале, то би биле најмудрије мисли. Ја сам, размишљајући, закључила да је грех у животу осећати се лоше.
Приче које се намећу непогрешивом употребом језика, јасноћом, економичношћу, прикладношћу и отменим опхођењем према импулсима и болним тачкама текстуалности, издвајају се самосвојно и упечатљиво. У збирци прича Трошење Страха то су , понајпре, приче:
Сасвим обичан дан, Свет је ипак шарена лажа, Тајанствена шљива џанарика, Једино смрт за узврат не тражи ништа, Исаило, Бела врана, Гром који ћути, На путу истине, Најава дуге патње, Последњи дани наде, (не)докучива тајна Селетових, Шта рећи!? , Све док ме мрак не покрије, Чуда ипак (не)постоје…
Успешност и значај књиге Душана Мијајловића Адског „Трошење Страха“ не објашњава се уским везама између чула писца и спољашњег света, него струјањем стваралачке енергије која је у писца утекла право из дубоких идеја и разлога које спољашњи свет неуспешно копира. Безмало, два миленијума.
Прочитајте књигу. Поразите заблуде. Очистите лице. Потрошићете страх.
Чедомир ЉУБИЧИЋ
Душан Мијајловић Адски пише прозу, поезију, приче и пeсме за децу, хаику поезију, сатиру, књижевне приказе и новинске текстове. На разнин књижевним конкурсима, награђиван је преко 80 пута, највише за кратку причу и приповетку.
Објавио је збирку песама: „Несаницом до истине“, збирке награђених прича „Калигула на кестеновом листу“ и „Трошење сна“, збирку хаику поезије „Крчаг за росу“, неколико жанровских новела и преко 1.000 жанровских прича. Заступлјен је у „Антологији нишких приповедача“…