KNJIŽEVNOST PRATI ŽIVOT

Aleksandra Radovanović   Kultura, Vesti

NTERVJU - PISAC DANILO NIKOLIĆ O NAGRADI “VELJKO PETROVIĆ”

Priznanja me do sada nisu interesovala, ali na ovu nagradu bih obratio više pažnje da sam znao da je ona za pripovedački rad, jer sam isključivo pripovedač

Književniku Danilu Nikoliću upravo je uručena nagrada”Veljko Petrović”. Budući da se priznanje dodeljuje za pripovedački rad, a Nikolić slovi za istinskog majstora pripovedanja, nagrada je otišla u prave ruke. Uz to, piscu je ovo priznanje važno i iz emotivnih razloga. Naime, za Veljka Petrovića veže ga višegodišnje poznanstvo i prijateljovanje, koje je između dvojice književnika trajalo sve do Petrovićeve smrti.

Koliko vam znači ova nagrada? Šta za vas predstavlja priznanje?

- Mene nisu do sada nešto interesovale nagrade, i iskreno i ne znam koje sve književne nagrade kod nas postoje osim Andrićeve i Ninove. Na ovu nagradu bih više obratio pažnju da sam znao da je ona za pripovedački rad, jer ja sam isključivo pripovedač. Ta nagrada me je obradovala iz jednog posebnog razloga.

Kog?

- Pre mnogo godina, krajem pedesetih, šezdesetih godina prošlog veka bio sam član jedne redakcije jednog obimnog programa koji se zvao Radio Univerzitet. Urednik programa je bio Pavle Maletin, koji je za svoj program vezao imena kao što su Milutin Milanković, Isidora Sekulić, Veljko Petrović, a od mlađih Lazar Trifunović, Radovan Samardžić i Dejan Medaković. Moja uloga je bila da njihove tekstove prilagodim radijskom izrazu. Tako sam i otišao kod Veljka Petrovića. Dočekao me je jedan visok, naočit, dostojanstven čovek, prosed, jedna impozantna figura sa jednim divnim osmehom. Kad je prišao i moju drhtavu ruku uzeo sa obe svoje, svi moji strahovi su nestali. U trenu kada me je pitao da li želim da s njim popijem jednu kafu, ja više nisam bio s njim u Beogradu, već u starom Somboru, Vršcu, manastirima Fruške gore, u Zagrebu, u Metohiji, Dečanima, sa freskama. Eto zašto je meni ta nagrada toliko draga. Inače, Veljko Petrović je prema meni imao nekakvu vrstu očinske naklonosti. Posećivao sam ga često u njegovim poznim godinama, kada je bio bolestan.

Slovite za pisca koji je pobornik starog načina pisanja. Ne verujete puno kompjuterima..

- Ne može se, bez obzira kom pravcu ili žanru pripadate, bez nečeg što se zove doživljaj ili događaj. Ne možete vi sedeći pred kompjuterom napisati nešto, jer književnost je ono što prati život. Kada se piše rukom, kada se piše polako, misli drugačije teku.

Kako ocenjujete književnu kritiku na ovim prostorima?

- Danas su mnogi opterećeni, jer su završili opštu književnost sa teorijom književnosti, čitali su mnogo, a onda su mnogo opterećeni time kao što su i kritičari opterećeni. O meni su najbolje pisali pisci. Ne mislim pozitivno, nego najbolje kao uočavanje. Govorili su i meni da sam ja o drugima dobro pisao.

Prateći tokove u jugoslovenskoj književnosti uočili ste ono što je bilo lako uočiti, da je srpskim piscima ponajveća mana to što su “srpski”…

- Moj otac i generacija oko njega znali su napamet “Srpsku trilogiju” Stevana Jakovljevića. Ja sam upoznao njegovu sestru Mirjanu, Mir-Jam i poslednjih nekoliko godina i uživam u njenom posmrtnom trijumfu. Čitao sam njenog “Ranjenog orla” u “Beogradskim ilustracijama”, koje je redovno kupovala moja sestra iz Peći sa svojih petnaest godina. Nije to neka literatura, ali ti likovi, ta atmosfera koju je ona opisivala, to je bilo fascinantno. A onda, odjedared je samo nestala, sklonjena, zabranjena i njeno ime ni da se spomene. Sećam se vremena kada smo mi na radiju govorili “veliki hrvatski pisac Miroslav Krleža”, a kada smo govorili o Crnjanskom, onda je to bio “naš veliki pisac”. To protiv srpstva traje do ovog časa. Ne kažem ja da mi nismo za mnogo štošta krivi. Ali baš tamo gde nismo, za to smo proganjani i okrivljeni. Pa ovde za vreme rata niko nikoga nije progonio. I dan-danas primamo rado strance, ljudi nam dolaze, valjda će se te rane smiriti. Jedan veliki list na naslovnoj strani donosi fotografiju sa tekstom: dva stuba i veš, a dole piše “Veš braće Bitići”. Takvih slučajeva ima hiljade. A niko ne govori o strašnim zločinima u Bratuncu. Pa Srebrenica i sve te manipulacije oko tog slučaja. Ne odobravam zločin. Ali, osveta je slepa. Međutim, bilo je i onih koji su videli svoju zaklanu decu, žene, roditelje i ubijali su sve redom. Ja nisam u životu mrava zgazio, nisam ni kokoš zaklao, ali da mi neko ubije ćerku i unuku, poludeo bih sigurno. Niko o tome više ne priča, ali pisci bi morali da progovore.

Izvor: Glas javnosti



Postavite komentar