ŽIVOT JE NAJTEŽA DISCIPLINA

Aleksandra Radovanović   Pozorište, Vesti

Batine, koje je dobio na sceni nacionalnog teatra, pre gotovo četiri decenije, Predrag Ejdus nikada nije zaboravio: bio je to njegov debi u “trpnoj” ulozi stražara koji je zaspao na dužnosti (predstava “Knjažev sekretar”), a “izvršilac” je bio niko drugi do njegov idol Mija Aleksić. Prvi profesionalni pogled na pozornicu, jednog od naših najvećih glumaca, tako je bio iz nezavidnog, donjeg rakursa. Ali, kada se Ejdus jednom ispravio na sceni, više ništa nije moglo ni da ga pokosi ni da ga zaustavi! Iza njega se se ređale mnogobrojne pozorišne, filmske i TV uloge, stizala su najveća priznanja, a nisu ga mimoišle ni ozbiljne zdravstvene krize koje je savlađivao snagom duha i neponovljive energije…

Možda mu je sve ovo polazilo za rukom zato što je na vreme od starijih kolega dobio savet da je u životu kao i u poslu, najvažnije rasporediti sopstvene snage. Doduše, teško da bi ovu lekciju mogao da prosledi dalje, jer na njegov se primer nemoguće ugledati - Ejdus je i danas neprikosnoven rekorder u nekoliko disciplina. Tako je u jednom periodu imao čak sedamnaest naslova na svom repertoaru, uspevao da u istoj večeri igra u dve predstave, pa čak i u dva grada. Trenutno ga gledamo u petnaest predstava, sprema i jednu novu, a odnedavno je sasvim “premijerno” postao deda: njegova kći Vanja dobila je devojčicu Sanu.
- Tu ulogu tek treba da učim. Beskrajno sam srećan i sa strahopoštovanjem je još posmatram iz daljine. Ima tek dva meseca, čekam da malo poraste. Sana je veliko ispunjenje za Vanju, ali i za sve nas oko nje - kaže sa, valjda svojim najširim osmehom, ponosni deda.

U međuvremenu, Ejdus će ubeležiti treći Nušićev komad na aktuelnom repertoaru. Posle jedne melodrame u Jugoslovenskom dramskom (”Tako je moralo biti”), vodvilja u Narodnom (”Dr”) pred kraj godine gledaćemo ga i u Nušićevoj testamentarnoj drami iz 1937. godine, u “Pokojniku” (režija Egon Savin), takođe u nacionalnom teatru. Ali, naravno, evo još jednog kurioziteta - biće to treći “Pokojnik” i treći lik u istom naslovu u karijeri! U TV verziji pojavio se kao Pavle Marić, u pozorišnoj (osamdesetih godina, opet u Narodnom) postao je Milan Novaković, a sada ga očekujemo u ulozi Spasoja Blagojevića.

- Nušić je, naoko, izuzetno podatan pisac. Poznato je i da je namenski pisao uloge za određene glumce. Baš zato je i veoma opasan. Ako ga olako prihvatite, posvetite se nekim “fiokicama” i već viđenim rešenjima, dolazite u situaciju da budete ispod njegove slojevitosti i genijalnosti. U tom smislu je “pogan” autor, traži veliko iskustvo i poniranje u karaktere. Važno je naći sopstveni pristup i pobediti stereotipe. A to je najteži zadatak i za reditelje i za glumce, kada je o Nušiću reč.

Zato je, objašnjava Ejdus, dragoceno ponuditi ne samo savremeno čitanje klasika nego i pronaći elemente koji možda ranije nisu na pravi način otkriveni i tumačeni. Pri tom, naravno, ne “nadroditi Iroda” - ne tražiti ono što ne postoji.

- Naš “Pokojnik” biće ozbiljna društvena drama, što ne znači da se nećemo pozabaviti svim onim što je u ovom delu komično. Zapanjujuće je koliko je savremen, kao da je pisan naših godina. Bavi se prvobitnom akumulacijom kapitala - društvenim slojem koji je iznikao iz blata, “noubadi” ličnostima. Najgori ljudi i kategorije uspeli su munjevitom brzinom na društvenoj lestvici. Postali su nekakva elita koja nedvosmisleno preuzima konce, predstavljaju se kao nosioci progresa u koruptivnom okruženju. A u takvoj sredini i mi danas živimo, na svim nivoima…

U svim glumačkim (kao i životnim) zadacima, ipak, nije lako “rasporediti” snage. Za to su potrebni energija i iskustvo, ali pre svega osećanje mere: da bi se proniklo duboko, odvojilo bitno od nebitnog, a onda poentiralo u pravom deliću snage - objašnjava majstor svog zanata i dodaje:

- Osećaj mere u pozorištu i životu, nije ista stvar. Mnogo je velikih umetnika koji nisu umeli da pronađu ni sebe, ni meru. Pregoreli su. Umetnost “življenja” na sceni je drugačija disciplina. Ipak, u mnogim okolnostima sam učio iz literature - o prijateljstvu, ljubavi, etici. Ponekad život koriguje umetnost, a ponekad obrnuto. Bilo je i situacija kada sam idući za nekom svojom opsesijom, podsvesnim karakterom, verovanjem u čudo - neuko preterivao. Ali, učio sam se na sopstvenim greškama. Postepeno sam rastao i kao čovek, i kao glumac.

Bez obzira na godine i profesionalno iskustvo, lepota i vrhunsko umeće u stanju su da uvek iznova dotaknu istinskog umetnika. Bilo da je reč o majstorstvu kolege ili prvim, obećavajućim koracima studenata. Zato je pozorište pribežište u svim vremenima:

- Danas smo, nažalost, okruženi nekim iskeženim licima, pohlepama, lažnim vrednostima, neverovatnom glupošću i terorom mediokriteta. Čovek se ponekad oseća očajno i izgubljeno u takvom svetu. Kako sebe sačuvati? Jedan od mogućih odgovora je bekstvo u umetnost. Pozorište je uvek azil, sklonište duha. Tu smo se lečili i krepili, prepoznavali i spasavali.

Kažu da nikada pekar ne otkriva tajne zanata drugom pekaru, ali se one i u mešenju hleba i u “mešenju” uloge usput odgonetaju i pomalo kradu od onih s više iskustva. Ipak:

- Nikada ništa nisam krao od kolega, ali jesam od života. Suština našeg poziva je posmatranje, dokolica, uočavanje osobenosti nekog trenutka, situacije, karaktera. Posmatranje kolega s kojima sam igrao ili kojima sam se divio, navodilo me je samo na razmišljanje o tehnologiji i metodologiji. Ali, imitacija nije gluma. Dobar glumac ume da uoči i izdvoji suštinu… Trudim se da se ne ponavljam, da što više iznenađujem sebe. A to nije uvek jednostavno, pogotovo u ovim godinama. Junak iz jednog romana kaže da (iako je na umoru i fizički hendikepiran) i dalje vežba - u svojim mislima. Ja sam živ i mobilan. Stalno učim i otkrivam nove stvari. Jer, dok god imate veru i radost za ono što radite, imate i energiju. A to je dovoljan pokretač za sve u životu.

PUNOM NOGOM

Već devetnaest godina, bez pauze, naš sagovornik igra Kir Janju u istoimenoj predstavi na matičnoj sceni, u režiji Egona Savina. U čemu je tajna dugovečnosti baš ove predstave?

- Njena struktura izdržala je probu vremena. Treba imati i sreće, ali sreća prati jake. Naša snaga je u energiji, volji i želji. Održavamo istu temperaturu od prvog izvođenja. Za to nije potrebna samo publika nego i sadejstvo sa kolegama. Nema dekoncentrisane glume, niti igranja preko volje. Dve decenije smo stariji, telo čini svoje. Ali, ne damo da se vidi. Igramo i dalje “punom nogom”!

Izvor: Večernje novosti Vukica Strugar



Postavite komentar