Projekat književnog kluba KNJAŽEVAC

HORHE LUIS BORHES – Izbor iz poezije

Horge Luis Borges (bôr′hĕs) (Buenos Aires, 24. kolovoza 1899. – Ženeva, 14. lipnja, 1986.) argentinski pisac i jedan od najslavnijih pisaca dvadesetog veka. Najpoznatiji je po kratkim pričama, ali bio je i pesnik i esejist. U njegovoj kući govorili su i španski i engleski, tako je od najranijih dana detinjstva Borges bio bilingvist, te je naučio čitati engleski prije španskog. Odrastao je u prigradskoj četvrti Palermo, u velikoj kući s još većombibliotekom.

Njegovo puno ime glasi: Jorge Francisco Isidoro Luis Borges Acevedo, ali sledeći argentinske običaje nikada nije koristio svoje puno ime. 1914. porodica se seli u Ženevu, gdje otac Borges odlazi kod specijaliste za oči, dok su Jorge i njegova sestra Norah (rođena 1902.) pohađali tamošnju školu. Tamo je Borges naučio francuski, koji je navodno teško svladavao, te je zbog toga naučio nemački i dobio diplomu na ženevskom sveučilištu 1918.

Poslije završetka Prvog svjetskog rata, porodica Borges provodi tri godine u Luganu, Barceloni, Mallorci, Sevilli i Madridu. U Španjolskoj Borges postaje član književne avangarde. Njegova prva pesma, »Himna moru«, napisana je u stilu Walta Whitmana i objavljena u časopisu Grecia

1921. Borges se s porodicom vraća u Buenos Aires, gde donosi doktrinu ultraizma i započinje svoju karijeru pišući pesme i eseje koje objavljuje u literarnim časopisima. Njegova prva kolekcije pjesama Fervor de Buenos Aires objavljena je 1923.., Borges počinje raditi u Miguel Cané, ogranku Opštinske biblioteke Buenos Aires kao prvi asistent. Kada 1946. Juan Perón dolazi na vlast, Borges biva otpušten.

Kad je ostao bez posla, njegova je vizija počela bledeti, i bez mogućnosti da uzdržava sebe kao pisac, Borges započinje novu karijeru predavača. Bez obzira na određeni stepen političkog progonstva, bio je proporcionalno uspješan, te postaje javna ličnost, dobivši položaje predsednika (1950 – 1953.) Argentinskog društva pisaca i profesora engleske i američke književnosti (1950 – 1955.) u Argentinskom udruženju engleske kulture. Njegova kratka priča »Emma Zunz« postaje film (pod imenom Días de odio, na engleski preveden kao Days of Wrath) snimljen 1954., a režirao ga je argentinski redatelj Leopoldo Torre Nilsson. Oko tog vremena Borges takođe počinje s pisanjem scenarija.

1955., na inicijativu Ocampa, nova protivperonistička vojna vlada, postavlja ga na čelno mjesto Nacionalne biblioteke. Do tog vremena, već je potpuno oslijepio, kao i njegov prethodnik u Nacionalnoj biblioteci. Poznata je misao: * Bog mu je dao 800 000 knjiga – i tamu.“

Borgesova međunarodna slava datira iz ranih šezdesetih gotina dvadesetog veka. 1961. prima Formentor Prize, koju deli sa Samuelom Beckettom. Beckett je bio dobro poznat i cenjen u engleskom govornom području, gde je Borges u to vrijeme bio nepoznat i nepreveden, no tada ljudi postaju znatiželjni, ko je ta osoba koja je podijelila nagradu s Beckettom. Njegovi su radovi prvi put prevedeni na engleski 1962., što su popratila predavanja po Europi.

1967. Borges započinje petogodišnju saradnju s američkim prevodiocem Normanom Thomasom di Giovannijem, zahvaljujući kojemu postaje poznatiji unutar engleskog govornog područja. Takođe nastavlja izdavati knjige, među kojima su El libro de los seres imaginarios (»Knjiga izmišljenih stvorenja«, 1967.), El informe de Brodie (»Brodijev izvještaj«, 1970.), and El libro de arena (»Knjiga od pijeska«, 1975.). Mnoga su od njegovih predavanja sakupljena u zbirke kao Siete noches (»Sedam noći«) i Nueve ensayos dantescos.

NEPOZNATA ULICA

Golubijom polutamom
nazivali su Jevreji početak večeri,
kada senka još ne uspori korake,
a spuštanje noći se opaža
kao prijatna padina.
U tom času kad svetlost
ima finoću peska,
put me je vodio nepoznatom ulicom
otvorenom u plemenitoj širini terase
čiji su gipsani venci i zidovi imali
nežne boje kao samo nebo
koje je pozadinu činilo uzbudljivom
Sve – osrednjost kuća,
skromnost stubića i zvekira,
možda nada da će se pojaviti neka devojka na balkonu –
nadimalo mi je željno srce
kao bistra suza.
Možda je ovaj trenutak srebrnog sutona
preneo svoju nežnost na ovu ulicu
učinivši je stvarnom kao stih
zaboravljen i ponovo nađen.
Tek kasnije sam shvatio
da je ta ulica tuđa,
da je svaka kuća veliki svećnjak
u kome životi ljudi gore
kao usamljne sveće,
da svaki naš nepromišljeni korak
prolazi golgotama.

TRUKO

Četrdeset karata pomeralo je život
Amajlije od obojenog kartona
pomažu nam da zaboravimo svoju sudbinu
a veseli pronalazak
naseljava ukradeno vreme
kitnjastim dosetkama
domaće mitologije.
Na granicama stola
život drugih ljudi se zaustavlja.
Unutra je čudna zemlja:
pustolovine ponude i potražnje,
shaga asa pika
kao svemoćni don Huana Manuela
i sedmica herc koja zvoni nadom.
Divlja sporost
obuzdava reči
a kako se mogućnosti u igri
ponavljaju i ponavljaju,
noćašnji igrači
skupljaju nekadašnje štihove:
pokret malo, vrlo malo vaskrsava
pokolenja predaka
što zaveštaše Buenos Ajresu
iste stihove i iste vragolije.

SVANUĆE

U dubokoj opštoj noći,
koju jedva opovrgavaju svetiljke,
zalutali nalet vetra
uvredio je ćutljive ulice
kao uzdrhtalo predosećanje
groznog svanuća koje tumara
zapuštenim predgrađima sveta.
Radoznalo zagledan u tamu
i prestrašen pretnjom svitanja,
doživeo sam strahovitu pretpostavku
šopenhauera i Berklija,
koji tvrde da je svet
delatnost duha,
san duša,
bez osnove, namere i prostornosti.
A kako ideje
nisu večne kao mermer,
već besmrtne kao šuma ili reka,
ranije učenje
dobilo je u zoru drugi oblik,
a praznoverje tog trenutka,
kad se svetlost poput ladoleža
puže po zidovima tame,
prevarilo mirazom
i nacrtalo ovaj kapričo:
Ako stvari nemaju materijalnost
i ako je mnogoljudni Buenos Ajres
samo san
koji sanjaju duše u zajedničkoj opčinjenosti,
i na trenutak
kada je njegovo biće u velikoj opasnosti,
a to je drhtavi trenutak svanuća,
kad malo njih sanja svet
i samo nekoliko noćnika čuvaju,
pepeljastu i tek skiciranu,
sliku ulica
koju će kasnije sa drugima dovršiti.
Čas kada upornom snu o životu
preti opasnost da se razbije,
čas kada bi Bogu bilo lako
da uništi svoje delo!

Ali opet se svet spasao.
Svetlost prosijava izmišljajući prljave boje
i sa izvesnom grižom savesti
što sam saučestvovao u uskrsnuću dana
hitam kući,
bezbojnoj i ledenoj, obasjanoj belom svetlošću,
dok jedna ptica zaustavlja tišinu
i dok istrošena noć
ostaje u očima slepih.

IVANJSKA NOĆ

Neumoljivi u blistanju zalazak
na oštrici mača razdaljine je slomio.
Blaga kao vrbik je noć.
Crveni pucketaju
kovitlaci uspalmtelih lomača;
žrtvovano drvo
gubi krv u visokim plamsajima,
živa zastava i ludo komešanje.
Tama je krotka kao daljina;
danas se i ulice sećaju
da su nekada bile polljane.
Čitave bogovetne noći samoća prebira
brojanicu od rasutih zvezda.

EVERENES

Svaka stvar postoji osim zaborava.
Jer Bog – koji cuva u secanju strašnom
mesece što behu, i one sutrašnje,
što brine za metal – i zguru spasava.
Sve se vec desilo. Bezbrojni odrazi
tvog lika ostaše u ogledalima
od zore do casa kad sunce zalazi.
Ostace još mnogi. Dok vremena ima.
Sve što oko nas je sastavni je deo
kristala secanja, koje svet je ceo;
mracni su njegovi hodnici beskrajni.
Vrata se zatvore kuda god da krociš;
tek kad sunce zade, s one strane noci
arhetip te ceka i predeo sjajni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *