DRAGOMIR BRAJKOVIĆ - Izbor iz poezije

Nebojša Đorđević   Poezija

Dragomir Brajkoiić je rođen 1947. godine u selu Pisana Jela, kod Bijelog Polja. Objavio je knjige pesama: Veliko putovanje (1970), Proleće u Teheranu (1972), Krvava svadba u Brzavi (1976, 1987, 1990, 1992, 1990), Povratak u Crnu Goru (1981, 1985), Ledene gore, južna mora (1983), Kroz podvige - u čitanke (1983), Put u reči (1987,1992), Vatra u rukama (1992,1993), Slovo o postanju (izabrane i nove pesme, 1994) i Discorco sulla genesi (1996).

Objavio je i knjigu pesama za decu Dva detinjstva (1991, 1992).

Za knjigu Krvava svadba u Brzavi dobio je književne nagrade: “Milan Rakić”, “Isidora Sekulić”, “Risto Ratković” i “Trinaestojulsku”; za knjigu Vatra u rukama dodeljena mu je Oktobarska nagrada grada Beograda za 1991. godinu, a za knjigu Slovo o postanju (izabrane i nove pesme) dodeljene su mu nagrade: Grad pisaca Herceg Novi, “Spsti Sava” i “Vito Nikolić”.

Brajković je dobitnik nagrade Zlatni grumen na Borskim susretima književnika Balkana 1989. godine, Vukove nagrade za 1991. godinu i Pečat varoši sremskokarlovačke.

Autgor je knjige parodija Od versah meštri (1985,1992) za koju je dobio književnu nagradu “Branko Ćopić”, knjige putopisa Mnogolika Kina (1983), knjige ogleda o delu Vuka Karadžića Oko stožera (1989, 1991) i monografije Desanka Maksimović ili slovo o ljubavi (1995).

Priredio je i dve antologije naše savremene poezije za decu: Sve što raste (1984) i Važna pitanja (1988), a sa Milovanom Vitezovićem priredio je i propratio komentarima Čitanku Kosovskog boja (1989).

Pesme Dragomira Brajkovića prevođene su na ruski, nemački, švedski, slovenački, engleski, portugalski, rumunski, španski, slovački, makedonski, italijanski, francuski, kineski, turski, japanski i jermenski jezik a zastupljene su u više pregleda, panorama, antologija, čitanki i u školskoj lektiri.

KRVAVA SVADBA U BRZAVI

Ljubavi, probudi me u ponoć ljubavi!…
Ugušiće me more, sjećanja iz djetinjstva i muke
Izvadi mi sjekiru iz plećki, odveži mi ruke,
Skini mi krv sa očiju, krv viđenu na svadbi u Brzavi…

Ludo je kolo igralo oko manita svirača,
Ludo se tijela lomila: noga zemlju ne dodira!
Kolo momaka i udavača; kolo crnogorki i povezača,
Kolo rijetkih perlonki i još ređih šešira.

Pored zadružnog doma rakija na polić i kilo
Pored njih bjelokapi prodaju biskvite i šećerleme,
Prikani, kumovi, komšije lako nalaze teme,
Već nakresani počinju pjesmu: pominju drago i milo…

Predveče (ne zna se kako ni otkud) povadiše nože;
Braneći otetu odivu, grabeći tuđe zlato,
Do tada pitomi, prosto jagnjad, skočiše u vučje kože
I prosuše krv i mozak u izgaženo blato.

Ljubavi, probudi me ljubavi!…
Ugušiće me more, sjećanja iz djetinjstva i muke!
Strah me je! U noževe će olistati mi ruke
I odvešće me ponovo na krvavu svadbu u Brzavi.

 

NI MI, NI ONI

Imali smo dva sveta: jedan naš, drugi njihov.
Na jednoj strani mi, na drugoj oni.
Sad ležimo u zemlji pomešani -
Ni mržnji, ni ljubavi više nismo skloni
Ni mi, ni oni.

Imali smo gradove: mi naše, oni njihove.
Na zidinama mi, iza bedema oni.
Sad loze su i povijuše na zidinama,
I više ne pružamo ni ruke ni mačeve
Ni mi, ni oni.

Imali smo ljubavi tužne i različite.
Imali smo svoju zvezdu i pod njom mesta draga.
Sad duboko istu zemlju ljubimo
Na kojoj jedva ostavismo traga;
A na njoj besmo ljubavi i mržnji skloni
I mi, i oni…

Imali smo zemlju: mi našu, oni njihovu.
I nebo kojim tuga pluži
Sad zvezde smo koje niko ne razdruži.
A mesta naših ljubavi toliko nam draga
Rekoše: jedva ste ostavili traga!
A bili smo svim porocima skloni
I mi, i oni…

Imali smo to što drugi imati neće.
I što nam se više nikad neće dati.
Sad smo grob nas, grad fosforni, u nebo leče
I muklo teško saznaje zvoni
Da krvave tragove ostavismo žarko ljubeći
I mi, i oni.

NE KAO ROB PREPOKORNI

JA NE SLUŠAH

Ja ne slušah cara ni ćesara,
Niti služih kneza osiona.
Slušao sam kako raste trava;
Na ustanak kako zovu zvona.

Svi su znaci o životu mome
Viš Srbije po nebu vedrome…

Slutio sam kako diše raja
I iz gore ajduka priziva;
Slijep pjevač kraj vječna ognjišta
Oglasi se narodnim snovima.

Bjehu znaci o životu tome
Nad Srbijom po nebu vedrome…

Ja ne služih dvoru ni saraju
Nego srcu i narodnom sanku.
Nisam slušo tuđih gora žubor.
Služio sam gunju i opanku.

Svi su znaci o životu mome
Viš Srbije po nebu vedrome…

Tamo mjesec sjajni zvijezde kara,
Tamo Vožde s Bogom razgovara…
Tamo gleda sirotinja raja
Oće l’ muci, skoro biti kraja.

Ja sam hteo za svaku priliku
Da smo, barem, nekom na vidiku.

POHVALA VUKU

SLEPI PEVAČ I VUK

Vatra sa jedne strane,
Sa druge - voda!
U jezik, u jezik stane
Plameni san - sloboda!

Iza: četiri veka čame!
Ispred: nevidelica!
Kroz jezik još samo bleska
Sloboda - svetlica!

Četiri veka ropstva,
Da ne ostanu muk,
U pesmu buntarsku skupljaju
Slepi pevač i Vuk.

Da u prošlost sve ne ode,
Da ne mine.
Suvim zlatom da zazvone
Sve daljine.
Da otkriješ drevnu sliku
U pamćenju, u jeziku.

EPILOG

U vremenu odluka
I muka
Srbija je
Prizivala Vuka.

S njim spajala
Prošlo i buduće
I belom se danku radovala.
S njim selila ognjišta i kuće
S njim u sudnje doba propevala.

Sanjala je dugo iz prikrajka
Da pobegne dalje od opanka,
Pa da jezik, granu svoju rodnu,
Sa njim skloni u pesmu narodnu.

U vremenu odluka i muka
Naš se narod, oglasi kroz Vuka.

 



Postavite komentar