Milena Marković (Gornji Milanovac, 1959), diplomirani ekonomista. Pisanjem počela da se bavi u mladalačkim godinama. Prvu pesmu je objavila u časopisu „Venac“, 1976. godine. Objavljivala u „Dečjim novinama“, „Studentu“, „Braničevu“, „Književnim novinama“ i drugim književnim časopisima. Dobila je više nagrada na književnim konkursima. Zastupljena je u velikom broju zbornika i antologiji „Srpska poetska pletenica 2“ (Prometej, Novi Sad, 2008). Član je Udruženja književnika Srbije i Književnog društva „Zapis“ iz Gornjeg Milanovca.

Objabila je zbirke pesama: „Treperi daljina“ i „Besani kormilar“. U štampi je zbrika „Mesečeva dolina“. Član je Udruženja književnika Srbije i Književnog društva „Zapis“ iz Gornjeg Milanovca.

PREZREV

Čeketa vodenički točak

Sivom kolotečinom.

Pomeljarim gorko mlivo.

Usahlih želja – umukoh,

A rada sam bila pevati.

Kad potok utaji u ćutanju,

Ogrnem se tišinom:

Naiskap nakrenem život

Da napojim neizdrž

Ne bi li kanula pesma.

I kap po kap cedim sebe

Zastalu u prezrelom klasju,

Čudno mirnu u zrnevlju,

Što čeka neumit zalaska

Na ledenom dlanu žrvnja.

O, kako grči ovo mlivno

Dok pomeljarim pesmu

Što u žitu tek zrno je!

Samo pesnik da ne budem

Kad se ponovo rodim!

 

VINSKI SAN

Usnih: izgrev u podbrežju

Grli čokota zrelih vreže,

Magle jutra u nepovrat beže,

Plavo sunce čeka me u ozarju.

Sa usana mi piješ rajski miomir

Sokova uzavrelih, a tek će zrenje

Što pali vatru – to čudesno vrenje

Od koga tela gore na gled, na dodir.

U čaši nebesa zaiskrilo vino,

Ruke ti svici oko moje kože:

Bršljane u roju, pa se množe,

Grozd ljubavi u luku se svin’o.

Usnih: u meni sve penuša,

Pomešale se mirođija i duša.

 

PLAVOKRVOM

Sam da si ostao na Mlečnom putu

plavokrvo se razmećući međ’ sazvežđima

kuda bi te odveo brod kojim sanjaš,

kojim bi da gaziš dvesta na sat

neobuzdan u suprotnostima,

u okovima potrebe za plavim tragom,

za sjedinjavanjem odlutalih pogleda

koji ne traju duže od iskre dana,

od šake neba na oznojenom dlanu

i mirisa žene u tvojim nozdrvama,

žene koju ispijaš naiskap,

a ipak – ostaješ žedan,

ostaješ željan pod oklopom nadmoći

ključajući neprobojan i snažan

da se ne postidiš u nežnosti,

u mekoti pripadanja, ugrizu usana

oćutkujući vrisak mrava kože,

ludi vrisak koji bi srušio barijeru

nesnosnog lutanja civilizacijama,

ostavljenih iluzija u potpalublju

za drugo brodovlje i druge žene,

za snovlje što pesmu traži u vinu.

u pohotu svitanja što grli dan,

jecanju gitare negde u Andaluziji,

negde u sebi plavokrvi dečak pjani,

plavokrvi dečak hrli u krilo vetrenjača,

u neshvat iza zenica, iza nemira svetova,

iza polja makova što se suncu otvaraju

da prebrode dan, još jedan sudnji dan,

dok vetrovi seme ne razveju razmeđima.

LAKOREKOM

Proviruje dan iz obrisa jutra

licem u naličje stopljene sene,

miriše jastuk – ispovedni san

što varka je kao život sam,

kao usud pod koprenim velom

da mu ništa ne možeš,

lakoreki dečače,

već da ga melješ u sitno mlivo,

u nežnu svilu dodira

pred kojom bi da puziš

i padaš ničice u raskoš,

da tvoji prsti miluju strune

dok gitara glas ište

i ruka sama nađe ishodište,

nađe smiru za vatre plam,

za reč u grlu zastalu,

ne bi li je pustio kao pticu u let,

u beskrajno rojilište nesani

što medi i čemeri nepoznan duše,

nepoznan svetova kojima brodiš

tražeši note u šapatu vena,

u vrisku noći, žaru svitanja.

Pevaj, kad ti je već dano da pevaš,

kad već jesi drugačiji od ostalih

u večnim bežanjima i skrivanjima,

u želji da jednom nađeš njen lik,

ruku da te vodi u vis neslućeni –

da odrasteš, lakoreki dečače,

i prepoznaš muziku večnosti –

samo da glasneš, otreperiš,

da se prepustiš njoj – struni, ženi,

ne znajući kuda će te odvesti.

Život je i ludost i hrabrost, moj dečače!

Moraš konačno zavoleti sećanja

kako bi nastavio da traješ

osmišljavajući besmisao,

da sačuvaš trag reči, odjek zvukova,

jer, tek kad te sasvim nestane

može ti biti svejedno,

sasvim svejedno, da li si ikad postojao.

 

VIDALICA

Na razboju zore

Pređom osvita

Samotne reči tkam.

Rosa mi suzu iznedri,

Okapa ruj u planini,

Svirala kapljom zaplaka

Iz grla bolno zaječa –

Ovako više ne mogu.

Treperi pesma u meni,

U šušnju breze

Tiši tužni pev.

Samo da odani

I žuta zvezda ugreje,

Omedi saće nedara,

Pčele da se zaroje,

U bruju srce ozdravi –

Izlaz da nađem prebolna.

Povazdan cvatu neveni

U kosi polja zlaćana,

Leče mi rane vidari.

Prkos se grud’ma raširi

Zloslut da ode netragom.

Zaklasavaju nam pšenice,

Na usnama uzrila kupina,

Oči vida trava Vidova –

Već si međ’ mojim bulkama.

REČ

Što ne otkrih samo jednu

ispod plašta neverice

da zauzdam nerazumlje?

Zašto grcam neshvat zori

da izgorčim radosnicu

na utuku tuđe slasti?

Kamo, reči, samotnice

da te ulud ne prosipam

u kukolju bežitnome?

Nemušt zbore međ’ ljudima

gasne biser nevidištem –

nemi pesma u povoju.

U molitvi izgoreću,

rodi mi se, svevišnjice,

reči moćna – povesnice!

 

RAZDVOJ

Usud ne zaobilazi

pero zlatokrilo

ptice nebesnice.

Reka zavisti

bujicom nadire

da potopi nebo.

Lepet krila

guši krik

za izgubljenim.

U MEĐUVREMENU

Halo, da, ja sam.

Ne mogu da verujem

da li si to ti il’ privid sećanja?!

Ne, nisam zaboravila

koji je danas dan,

samo ne slavim više nedozov.

Da, dobro sam! Zašto pitaš?

Možda ti vetar otvara kapiju!

Više ti ne pišem

i ne šetam alejom kestenova.

-Moj pas je davno otišao

a ja i dalje volim žute ruže,

miris pečenog kestenja na korzou

i bolujem magle i jesenje kiše;

neprimetnim osmehom jutra

pozdravljam očaj prolaznika.

Da li imam vremena da se vidimo?

Pa kad za tebe nisam imala vremena?!

Večeras, na trgu, u osam?

Kako na kojem trgu,

k’o nekad, na našem trgu!

Da li je ovo stan Jovanović?

Ne!

Izvinite!

 

ONA DRUGA JA

Zovem zaborav da mi vrati

nezrelo, prerano odbačeno.

Mami me nered fioka

u kojima ništa nije suvišno.

Listam požutele papire

tragove da nađem.

Sa starih razglednica

smeše mi se datumi,

da znam ko me to pozdravlja.

Iznenadi me pesma

nevina i nezavršena, sa tri tačke

da me podseti

da za nju nisam imala vremena.

Mirise detinjstva mi vraćaju

rani dečji crteži

i korpa sa voćem od plastelina –

na njima su moji negdašnji otisci.

Kako je čudno

čitati pisma umrlih

kad znaš da ne moraš odgovoriti;

sačuvati svežanj ključeva

koji otvaraju brave

iza kojih sam nekad živela

u nadi da će mi se sva vrata otvoriti.

Volim taj nered koji sažima

čitav jedan život,

i namerno ga čuvam k’o svetinju

u koju pobožno ulazim

kad poželim da budem ona druga ja.