ŽIVOTNI put Olivere Lazarević (1373-1444), najmlađe kćeri kneza Lazara i kneginje Milice godinama je bio prekriven velom tajne. U literaturi se spominjala tek u malim odeljcima u radovima koji se bave srednjovekovnom epohom ili porodicom Lazarević. Prvi put kod nas biće objavljena monografija o ovoj ženi, koja je bila žrtva za spas svog naroda i otadžbine posle Kosovske bitke, u kojoj su sabrana maltene sva dosadašnja znanja o njoj.

Izdavač Fond „Princeza Olivera“ je sa mnogo entuzijazma i ljubavi pristupio realizaciji ovog projekta. Do kraja nedelje kao proizvod pojaviće se lepo urađena i opremljena knjiga „Princeza Olivera: Zaborovljena srpska kneginja“, čiji je autor Nikola Giljen, a koautori Olivera Šaranović i Sonja Jovićević Jov. Baršunaste korice i kutija, obložene svilenkastim platnom na kome je prenet motiv bogate plastične dekoracije Moravske škole stvaraju poseban utisak i naprosto teraju čitaoca da „zaroni“ u srpsku srednjovekovnu istoriju.

Paralelno sa izdanjem na našem jeziku, štampanom u 1.000 primeraka, biće objavljeno po 500 primeraka na ruskom i engleskom.

– Monografija je nastala kao deo i delo misije Fonda „Princeza Olivera“, usmerene ka očuvanju našeg duhovnog identiteta – kaže Sonja Jovićević. – Njome smo pokušali da od zaborava spasimo delić srpske istorije, da otrgnemo od vremena Oliverin životni put i njen san.Princeza Olivera je u mladosti provela dvanaest godina u haremu turskog sultana Bajazita Prvog, kao zalog miru između Srbije i Osmanskog carstva, a jedno vreme i u zarobljeništvu mongolskog kana Tamerlana, kao zarobljenica posle Angorske bitke, koja se dogodila 1402. godine.

– Olivera je data za ženu Bajazitu, čoveku druge vere, koji je napao njenu zemlju i pogubio njenog oca. Prema predanju, put iz rodnog Kruševca ka Drenopolju srpski narod je Oliveri posuo ružama – objašnjava Nikola Giljen. – Među stotinama žena u haremu Olivera je postala jedna od četiri sultanove žene – kadune. Vremenom se između njih dvoje, ipak, rodila ljubav. U zapisima istoričara Vladimira Ćorovića navodi se da je Olivera bila vanredno lepa i imala je veliki uticaj na strastima odanog Bajazita, a njegov kolega Stojan Novaković piše da je uspela da i u sultanskom haremu održi prvo mesto i da zadobije i održi ljubav besnog Bajazita. Svoje mesto u haremu i sultanovom srcu često je koristila da pomogne svom napaćenom narodu. Zahvaljujući svom uticaju na Bajazita, Srbija je u to vreme imala daleko povoljniji položaj nego druge balkanske vazalne države, a sami Lazarevići preimućstvo nad ostalom srpskom vlastelom.

Autori monografije ističu da su za osvetljavanje ovog perioda Oliverinog života koristili materijal iz naših i dubrovačkog arhiva, ali su im turski izvori, nažalost, bili nedostupni.

– Za sve vreme boravka u haremu Olivera je ostala u pravoslavnoj veri, što je, naravno, uticalo da se u turskim izvorima spominje kao negativna ličnost – kaže Jovićevićka. – Turski hroničari je ne zovu po imenu, nego „kaurka devojka“ i okrivljuju je da je navela Bajazita da pije vino, preko koga je došla do njegovog srca i političkog uticaja.

Nasuprot tome, žrtvu princeze Olivere srpski narod je još za njenog života veoma cenio. Smatrana je žrtvom biblijskog karaktera, kako navode autori, bogougodnom i hristolikom, prinetom iz slobode, ljubavi i poslušanja prema svom rodu i otačinstvu.Despina Olivera se vratila u Srbiju 1403. godine i živela na dvoru svog brata Stefana u tada novoj srpskoj prestonici – Beogradu. Hroničari beleže da mu je bila „verni pratilac, drug i savetnik, podstrekač i tešitelj“. Posle Bajazita nije se udavala i imala potomaka. Od 1430. sa prekidima, živela je najverovatnije kod svog sestrića despota Đurđa Brankovića u Smederevu, a često je putovala kod sestre Jelene Balšić u Dubrovnik, Zetu i Hercegovinu. Kako navode autori monografije naročito je toplo bila primana u Dubrovniku, jer je „Domina Despina“ (kako su je Dubrovčani zvali) bila „časna gospođa od krvi Svetloga Despota i od njegovoga Dvora“. Poslednji put se spominje u istorijskim dokumentima iz 1443. godine. Smatra se da je umrla posle 1444. godine i ne zna se gde je sahranjena.

DESPINA

OLIVERA se rodila između 1373. i 1376. godine u Kruševcu, gde je na dvoru svojih roditelja živela sve do 1390. Njeno pravo ime bilo je Olivera, ali je poznata pod imenom Despina, kako su je zvali Dubrovčani i njena starija sestra Jelena Balšić – kaže Giljen. – Po majci Milici, Olivera vodi poreklo od loze Nemanjića. Po već utvrđenoj tradiciji, nasleđenoj od Vizantije i Nemanjića, sve kćeri kneza Lazara, pa tako i Olivera bile su odgojene u ambiciozne, pametne, obrazovane, samosvesne i energične žene, prave vladarke, nalik svojoj majci Milici.

ILUSTRACIJE

U ovoj bogato ilustrovanoj monografiji prvi put su objavljene reprodukcije fresaka koje se nalaze u oltaru Saborne crkve i jedan vitraž iz hrama Svetog Đorđa. Takođe, prvi put su publikovani faksimili nekih dokumenata u kojima se spominje Olivera iz Dubrovačkog arhiva.

Izvor: Večernje novosti D. Matović