MAK DIZDAR - IZBOR IZ POEZIJE

Nebojša Đorđević   Vesti

Мехмедалија „Мак” Диздар (Столац, 17. октобар 1917 - Сарајево, 16. јул 1971) је знаменити југословенски и босански песник, књижевник и новинар.

Био је близак комунистичким идејама и подржавао је партизански покрет за време Другог светског рата. После рата је постао истакнута личност у босанско-херцеговачком културном животу, радећи као уредник у дневном листу „Ослобођење”. Био је и председник Удружења књижевника БиХ.

Мак Диздар се у својој поезији инспирисао богумилском културом Босне пре турског освајања, културом исламских мистика и традицијом босанског народног језика од 15. века наовамо. Средњевековни стећци су важан мотив у његовим песмама, и за њега представљају метафорични пут између гроба и звезда.

Објавио је следеће песничке збирке:

* Пливачица (поема), 1953.
* Окрутности круга, 1960.
* Кољена за Мадону, 1963.
* Камени спавач, 1966-1971.
* Модра ријека (поема), 1971.

U njegovoj poeziji transmutacija starog bosanskog jezika iz povelja, starih spisa, sa stećaka, u moderni pjesnički iskaz urađena je bez nacionalne mitologije, bez patetike i glorifikovanja te prošlosti. Uspešan spoj tog arhaičnog bosanskog jezika i modernog poetskog iskaza rezultirao je izuzetnim psničkim tvorevinama čiji jezik ne samo da stvara atmosferu tih minulih vremena nego iskazuje „najhumanija shvatanja i osećanja univerzuma - čoveka u svijetu”.

Taj pesnički jezički postupak, mada originalan, nije jednostran niti jednostavan, kako se na prvi pogled čini. Jer, pjesnik nije te srednjovjekovne riječi samo puko reprodukovao i pozajmljivao iz starog bosanskog jezika, nego ih je kreativno preobražavao i uključivao sasvim uspješno u poetski savremeni jezički sistem.

DAŽD

Trebalo bi opet naučiti
da slušamo kako dažd pada pada

Trebalo bi se odkameniti
i poći bez osvrtanja kroz kapiju grada

Trebalo bi ponovo pronaći
izgubljene staze od one plave trave

Trebalo bi u obilju bilja
zagrliti panične makove i mrave

Trebalo bi se iznova umiti
i sniti u jasnim kapima ozorne rose

Trebalo bi onesvijestiti se
u tamnim vlasima neke travne kose

Trebalo bi načas stati
sa suncem svojim i sjenkom svojom stasati

Trebalo bi se konačno sastati
sa već davno odbjeglim vlastitim srcem

Trebalo bi se odkameniti
i proći bez osvrtanja kroz kamenu kapiju ovog kamenog grada

Trebalo bi htjeti
i svu noć bdjeti slušajuć kako dažd pravedni pada pada pada

DAN ODMORA SEDMI

U početku ti stvori nebo i zemlju A zemlja bješe bez obličja i pusta
I bješe tama nad bezdanom
I ti reče Da bude svjetlost I bi svjetlost
I vidje ti da je svjetlost dobra I rastavi od nje tamu
I svjetlost nazva dan a tamu nazva noć
I bi veče I bi jutro Dan prvi
Potom stvori nebo I namjesti prestolje svoje na njemu
I bi veče I bi jutro Dan drugi
I stvori zatim suho i nazva ga zemlja a zborište voda nazva more
I reče da je dobro Pa zemlja pusti travu i bilje što ponese sjeme
I drvo poče da rađa plodovima
I vidje ti da je dobro I stvori sunce i mjesec i zvijezde
Da vidjela bude danju i noću
I bi jutro četvrti dan I ti stvori ribe u moru i ptice na nebu
A peti dan stvori na zemlji sitne i krupne životinje i zvijeri
I ti vidje da je to dobro I reče
Da načinimo čovjeka po obličju svojem kao što smo i mi
Čovjeka koji će biti gospodar od riba morskih od ptica
nebeskih i od stoke i cijele zemlje i svijeh životinja
što miču se po zemlji
I stvori ti čovjeka po obličju svojem Stvori muško i žensko
Stvori ih i blagoslovi i reče
Rađajte se i množite se
Tada ti pogleda sa svojih visina na ono sve što si stvorio
Pogleda zadovoljno Lijevom se rukom pogladi po bradi
a desnom po trbuhu I reče
Gle
Ovo je dobro veoma
I bi Dan šesti
A ja pogledah okolo po zemlji
I vidjeh gdje voda zemlju proždire
Gdje sunce vodu pije vidjeh
Gdje zemlja vatru bljuje
Vidjeh zvijer na zvijer da ide
I čovjek čovjeku krv da proliva
Ja vidjeh zločin na sve strane
Ja vidjeh zločin koji ti stvori
Jer okusih plod od drveta znanja
Ja vidjeh jer oči mi se otvoriše
Pa zavriskah
Nije to dobro Nije to dobro Nije
Ova tvoja zemlja
Dobra je samo za tvoje kamenje
To bijaše dan sedmi Dan odmora

RAZMIRJE

U davno u slavno u bana Stipana Drugog
Vukcu se rodi sin Vučihna
Tad vrati se s grčkih strana
S deset uboja s deset rana -
On zgibe tako u službi vjernoj
Za svoga gospodina

U vrijeme bana i kralja Tvrtka
Vučihna Vučić rodi sina Vuka
U vjernoj službi za svog gospodina
Ubi ga tagda negdje na razmirju
Ungarska carska ruka

I Vukić njegov rodi sina Vukajla
Poželiv zdravlja i snage da bude
Hude ga tad turačke sablje pogube
Za smjernu i vjernu službu
Za svoga gospodina
U vrijeme kraljice naše
Jelene Grube

U jednom zapisu dijaka kralja Ostoje
Ovakvi dani ovakve noći ovakvi
Konci života i smrti stoje:
Kada jedinac poraste
I za mač stasa
Ljeta tisuć četiri sta petnadeset godina
Pogubi ih vlastita družina oba
I baci kao dva psa
Za zdravlje i slavlje
Za svoga gospodina

A potom potomstvo ovo
Prema predanju starom ide ovako:
Po smrti Vukas svojoj rodi sina Vukana
I Vukan onda jedne godi rodi Vukomana
Vukoman poslije -
I sve tako redom
Do današnjeg
Dana

Sve za vjernu za službu
Za svoga gospodina

 

 



Postavite komentar