LUJ ARAGON - Izbor iz poezije

Nebojša Đorđević   Poezija

Луј Арагон (фр. Louis Aragon 3. октобар, 1897-24. децембар, 1982) је био француски историчар, писац и песник, члан академије наука.

Арагон се родио и умро у Паризу.

Био је присталица дадаизма од 1919. до 1924, постао оснивач покрета Надреализма 1924. заједно са Андре Бретоном и Филипе Супоом. Арагон се придружио Комунистичкој партији Француске заједно са још неколико надреалиста. Остаће њен члан до краја живота, при том пишући неколико политичких поема укључујући и једну посвећену Маурису Торезу, али био је јако велик критичар СССР-а, нарочито током 1950-их.

1939. се оженио Елзом Триолет (рођена 1896), снахом руског песника Владимира Мајаковског.

Током немачке окупације у Француској током Другог светског рата писао је за тајни лист Les Éditions de Minuit.

Важнија Арагонова поема је “Црвени постер,” у којој је почастио странце који су погинули ослобађајући Француску. То је учинио одговарајући нацистичкој пропагандној кампањи званој Црвени постер, која је требало да убеди француски народ и јавност да је покрет отпора фашизму у Француској био састављен од странаца, углавном Јевреја, који су служили интересима Британије и Советског Савеза.

Након смрти своје жене 16. јуна, 1970, Арагон је открио своју бисексуалност и појављивао се на геј парадама.

BEZIMENA

Poveriću ti jednu tajnu Vreme si ti
Vreme je žena Ono oseća
Potrebu da mu se udvara i da se klekne
Pred njegove noge као kad se haljina raširi
Vreme je kao kosa beskrajna
Očešljana
Ogledalo koje dah zamućije i dah razbistrava
Vreme si ti koje spava u zoru kada se budi
I kao nož si koji prolazi kroz moje grlo
Oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena
I najgore je što je želja beskrajna i neispunjena
Ta žeđ oka kad ti koračaš po odaji
Ja znam da ne treba razbijati čaroliju
Mnogo je gore nego da te osetim stranom
Da bežiš sa mislima izvan nas
I srcem već u nekom drugom veku
Bože moj kako su reči teške A ustvari jeste to
Moja ljubav iznad zadovoljstva
Moja ljubav van domašaja današnjeg udarca
Ti koja kucaš na moju slepoočnicu kao časovnik
I ako ti nedišeš gušim se
I po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom
Veliku tajnu hoću da ti kažem Svaka reč
Na mojoj usni sirotica je koja prosi
Jednu sitnicu za tvoje ruke stvarčicu koja tami pod tvojim pogledom
I zato ja kažem tako često da te volim
U nedostatku dovoljno jasnog kristala izraza kojiu bi ti stavila sebi oko vrata
Ne vređaj se zbog mog prostačkog govora
Prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri
Reći ću ti veliku tajnu Ja ne znam
Da govorim o vremenu koje na tebe liči
Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
Kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
Mašu rukom pošto su vozovi otišli
Šaka se smiruje tek pod novim teretom suza
Hoću da ti kažem veliku tajnu Bojim se za tebe
Bojim se onoga što te prati večerom ka prozorima
I gestove koje ti činiš od reči koje se ne izgovaraju
Bojim se vremena brzog i laganog bojim se za tebe
Hoću da ti kažem veliku tajnu Zatvori sva vrata
Lakše je umreti nego voleti
Zato ja sebe mučim životom
Ljubavi moja.


***

Došao sam tebi kao što reka ide moru
Žrtvovao sam jednim potezom i svoj tok i svoje planine
Napustio sam zbog tebe svoje prijatelje i svoje detinjstvo
Svaka kap vode moga života upila je so tvoje neizmernosti
Tvoje sunce uništilo je moju prošlost pretke
Ti vladaš nad mojom krvlju nad mojim snovima nad mojim ludilom
Dao sam ti sve svoje secanje kao jednu kovrdžu moje kose
Spavam samo u tvojim snegovima
Razvalio sam svoju postelju rasterao svoje dobre vile
Odrekao sam se vec davno svojih legendi
U kojima su Rembo Kras i Dikas
I Valmor koja place u ponoci
Konopac Nervalov prekinuo se
I metak koji je ubio Ljermontova prošao je kroz moje srce
Podeljeno tvojim koracima
Razvejano tvojim pokretima
Ko zaljubljeni vetar neke šume
Ja idem za prašinom koja se jutrom goni iz kuce
I koja se strpljivo vraca neprimetno u toku citavog dana
Bršljan koji raste a da niko ne primecuje
Dok ga ne sakate u njegovoj vernosti
Ja sam izlizani kamen silom tvoga stalnog šetanja
Stolica koja te ceka na tvome uobicajenom mestu
Okno sa koga tvoje celo gori gledajuci u prazno
Petparacki roman koji govori samo o tebi
Otvoreno pismo zaboravljeno pre no što je procitano
Prekinuta recenica na koju vracati se nema znacaja
Trepatanje soba kroz koje se prošlo
Parfem koji ostavljaš za sobom
A kad izadeš nesrecan sam kao i tvoje ogledalo

***

Evo trideset leta kako pratim senku za tvojim nogama
Verno sam crno pseto koje se vrti oko tvojih peta
Sakriva se u podne za tvoje uspravno telo
I izlazi da igra sa kosim suncem po poljima
Svetlosnom žicom iz lampe odeva te i raste ukoliko su niske
Kako ti voliš da citaš vecerom u odaji prema svome raspoloženju
Samo tada uzdižem se do plafona
I gubim se u ponavljanju tvoje ruke koja okrece strane
Evo trideset godina kako je moja misao senka tvoje misli
Uzalud sam govorio i ponavljao veruje se
Ne znam kakvoj cudnoj otmenosti sa moje strane
Sve što je crno nije senka govore mi
Uzima se i ostavlja od onog što sam govorio
I da mi dozvole da te volim oni su podmetnuli
Stvarnost tela jednu statuu
Simbol ukrašen kamenom Otadžbinu
A kada stavljaju nož za secenje hartije
U nešno pazuho mojih knjiga
Ne shvataju ni najmanje zašto ja vicem
Oni ne vide da ja krvarim tvojom krvlju
I pitam se šta li za njih moje pevanje znaci
Ako za svaku rec koja se lomi u mom glasu
Oni ne znaju da je to harmonija tvoga grla
Ako ne vide oko moga duha tvoje ruke
Bar jednom cu ovde da govorim iz svoje duše
Covek je izgubljena igra karata
Crveno i crno kraljevih slugu i kraljica
Ali izmedu letecih boja ima vazduha a i prsti su tu koji bacaju
Telo moje sacinjeno je od dve nepoznate koje nisam birao
I vidim sa užasom da se pojavljuju na mojim rukama bakarne pene godina
Koje ce obeležiti ruke mog oca o kome necu pricati ništa
Og koga nemam ništa drugo do nacin kako da obaram glavu
Zato što nije cuo dobro na desno uvo i evo gde i ja takode
Od svoje majke imam oblik ušiju
I nacin rastanja kose
Ali duša u svemu tome ali duša
Beše to jedna duša neugladena smucana još bezoblicna
Duša slepa koja cuje samo zlo kad se govori o svetlosti
Duša iskrsla niko na zna odakle
Iz nekog pretka u nesreci vremena
Iz nekog ujaka besmislenog i ludog koji nije živeo
Ili samo iz one strašne sramote moje majke kada sam došao na svet
Jedva duša tek nagoveštaj duše rdavo uoblicena cekinjava duša
Kakva se gubi bez žaljenja na bojnom polju ili sudarima na železnicama
Jedna sirota duša koja nije znala šta da cini sa samom sobom
Nošena strujom današnjeg vremena
Nikako ne od vrste Hamleta jedva kosa Ofelije
Bosa u moru bez pisma u njoj
Loptica na japanskom bilijaru koju dokoni gost preganja u nekoj kafanici
I ti padac u ”nulu” ili ‘’stotinu”
Što je u stvari jedno isto
Duša u garderobi gde pijani gost ne može više da nade svoju numeru
Duša za jedno vece karnevala a sutra ce se baciti maska
Duša rasparena sa kojom se ne može izaci medu svet
I teška da nosi otrov i mora neprestano da se zaustavlja
Nikada nisam razumeo zadto si povela brigu o mojoj duši
Lopatama se mogu zgrtati takve kao što je moja
Ali šta kaže onaj koji prvi put vidi radanje drugog
Cudom hirurgije
Šta je rekla moja duša kada si je ti izvadila iz njene košuljice
Kad sam ja saznao u tvojim rukama da sam ljudsko bice
Kad sam presta da se pretvaram i da se ismevam što sam postao takav na dodir tvoje ruke
Uzmite te knjige moje duše otvorite ih svuda gde bilo
Slomite ih da bi im bolje razumeli
Miris i tajnu
Pokidajte grubim prstima strane
Izgužvajte ih iscepajte ih
I iz svih cete zadržati samo jedno
Jedan jedini šapat jedan jedini pripev
Jedan pogled koji ništa ne sputava
Jedno dugo hvala koje se promrljava
Tu srecu kao neku dolinu
Dete - Boga moje obožavanje
Beskrajno Ave u molitvama
Moju beskonacnu nesanicu
Moje cvetanje moje prosijavanje
O svesti moja o ludosti moja
Moj mesecu maju melodijo moja
Moj raju moj požaru
Moja vasiono Elza živote moj




Postavite komentar