SRCE JOŠ GLASNO OTKUCAVA

Nebojša Đorđević   Knjige, Kultura, Vesti

U SVEČANOJ sali Udruženja književnika Srbije, je obeleženo četrdeset godina od zabrane knjige aforizama Milovana Vitezovića „Srce me je otkucalo”.

Pre tačno četiri decenije, 11. septembra 1969. godine, zabranjeni su satirična revija „Čivija”, glasilo tek pokrenutog istoimenog međunarodnog festivala humora, satire i karikature (koju je uredio tada mladi satiričar Milovan Vitezović, a grafički dizajnirao Slobodan Mašić) i istovremeno prva knjiga biblioteke „Čivija” - Vitezovićevi aforizmi „Srce me je otkucalo”, u isti mah njegova prva objavljena knjiga.

Posle ovih zabrana festival Čivija izgubio je svoj međunarodni i satirični značaj i sveo se uglavnom na humor i na jugoslovenski i lokalni prostor. Edicija satiričnih knjiga „Čivija” je ugašena, završila se na jedinoj - zabranjenoj.

- Pomalo zavidim sebi ondašnjem - kaže Vitezović za „Novosti”. - Onda sam se osećao uznesenim, skoro da sam se smatrao nacionalnom savešću.

* Kako je izgledalo samo suđenje? Jeste li se osećali usamljeno i beznadno?

- Kako je suđenje bilo ujutru, prvog dana početka festivala satire i karikature, tako se sudnica u Masarikovoj ulici prepunila svim „zainteresovanim”, koji su ovo suđenje primali tako kao da se sudi njima, a i sudilo se, i svim poštovaocima slobodne misli. Velika je to podrška bila, kad su se u prvom redu, takoreći, skoro na optuženičkoj klupi, našli Dušan Radović i Gustav Krklec. Iza njih su bili Slovenci Žarko Petan, Branko Šemen i Slavko Pregl. Uz sve naše karikaturiste bili su Adi Mulajbegović iz Sarajeva i Karolj Seleš iz Novog Sada. Branio sam što se nije moglo odbraniti, a osećao sam se kao da jesam odbranio.

* A reakcija javnosti?

- Takav je bio i odjek u javnosti. „Sila si ti, kad te dosad nisu uhapsili” - rekao mi je Meša Selimović u prisustvu Feliksa Pašića, kada se, posle nedelju dana pojavio u beogradskoj Slaviji, došavši iz Sarajeva (to mi je, kao podršku, ponavljao uvek kad je dolazio u Beograd, prestao je kad se u njega preselio). Brinuo sam se kako će sudsku odluku primiti Branko Ćopić, koji mi je za knjigu napisao preporučni predgovor, jer to je, u neku ruku, bila i njemu zabrana. Rekao je: „Ja sam ti uvijek govorio da ne treba pisati za novine, već samo za knjige. Oni knjige ne čitaju. Sad su, boga ti, i knjige počeli čitati. Dolazi zadnje vrijeme” - bilo je to vreme kada je završavao „Baštu sljezove boje” i za nju pisao pismo Ziji Dizdareviću.

* Kako vam se, posle toliko godina, čine ti zabranjeni aforizmi?

- Meni se knjižica učinila malom, mislim, obimom. Ali, i lekovi i otrovi, a satira je to oboje, nude se u malim pakovanjima. Knjiga se i danas čita za sat vremena, ali, čini mi se da se i danas po njoj može misliti godinama. Mene zabrana nije od njih odvojila, pisao sam nove i dopunjavao istu knjigu, trudeći se da je ponovo objavim. Mnogo mi je pomogao Miroslav Egerić, koji je naredne 1970. godine, za SKZ sastavio Antologiju savremene srpske satire, u koju me je uneo i pesmama i „zabranjenim” aforizmima.

DIJAGNOZA

* DA li su neki tada zabranjeni aforizmi aktuelni i danas?

- Svi koji su ušli u antologije, počev od Egerićeve, postali su danas već klasični srpski aforizmi, a time i aktuelni. Međutim, aktuelni su i ostali, naročito ako se čitaju kao prva dijagnoza jugoslovenske propasti.

ZABRANjENI AFORIZMI

Sledeći revolucionarne puteve zaustavili su se u prestonici!

Pustili su stomake za otadžbinu!

Opelješilo me društvo u partiji!

Hteo bih poljubiti domovinu, ali ne znam gde joj je glava!

Milicioneri su dobri sagovornici, uvek te do kraja saslušaju!

Narod se zabavlja vešanjem - vođinih slika!

Izvor: Večernje Novosti B, Đorđević



Postavite komentar