ВЛАДИМИР С. ПУТНИК - ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ

Nebojša Đorđević   Poezija

Владимир С. ПУТНИК, рођен je у Београду, 20. августа, 1960. године, Oд своје осамнаесте године живи у Сокобањи. Пише родољубиву, духовну, љубавну поезију, песме за компоновање и песме за децу, са којима се радо дружи и помаже им да се у најлепшем светлу представе јавности и љубитељима поезије у Србији.

Један је од оснивача Књижевног клуба “Соколово перо” и Удружења уметника “Врело” из Сокобање, а члан је СКОР -а, и књижевних клубова “Карађорђевић” из Београда, “Душан Матић” из Ћуприје и Удружења књижевника “Бранко Миљковић”.

Добитник је многих награда, признања и похвала за поезију, али и за иконописање, од којих је најзначајнија награда музеја Српске православне Цркве - трећа награда, за икону Српских новомученика Јасеновачких, 1991. године.

Бави се новинарством, био је дописник регионалног недељника “Тимок”, из Зајечара , а тренутно ради као новинар на интернету, на сајтовима: www.sokobanja.com, www.sokobanja.net, а текстове објаљује и на домену www.kul-tim.net

Необичан у домету свог суда и несвакидашњег доживљаја света, песник, Владимир С. Путник, нијансира лични тон у осећању и модификацији језика. У том смислу и истражује духовност , уткива метафоричну нит, ненаметљиво проденуту кроз битисање, антропоцентрично и лично, извлачећи суштину, кроз неспоразуме, овостраног и оностраног, космополитског и омеђеног, живог и неживог.

Специфичан по начину мишљења и изражавању, интуитивно коинцидира са трансформацијама и преломима у сложеним савременим поетским токовима.

ЦРНА ХРОНИКА

Јутарњу кафу с уживањем испијам, полако,
упоредо с димом омиљене марке цигарете;
и питам се, (листајући новине, тек онако),
шта се јуче, у теби, догодило Свете?
Политичари на првим странама, насмејани,
презирући једни друге улагују се народу;
обећања празна казују, вешто нашминкани,
а само на себе мисле, зло наносе роду.
Обимна Црна хроника на страницама новина
гане ме, ружну ми успомену пробуди.
Увек се двоумим: да ли је мана ил’ врлина,
писати хладно о трагедијама обичних људи?
Са Запада су, редовно, узнемирујуће вести;
(криминал је темељ западне цивилизације),
малолетни ученик побио другове, из обести,
дрогиране силеџије постају идоли генерације.
Безумно ратовање у тридесетак земаља
свакодневно однесе многе људске животе.
Непогоде и болести нова начинише гробља,
пустош је на планети, некад рајске лепоте.
У рушевинама града на хиљаде страдалника,
осакаћених и рањених препуна је болница.
На улицама градова међ’ грађанима паника,
где ли их вреба следећи бомбаш-самоубица?
И као да је мало несрећа и пошасти,
лични окршаји нам закуцаше на врата.
Читам, у породицама без морала и части,
син заклао оца - брат убио брата.
Заборавим на кафу, охладила се у шољи
и цигарету гасим, нагорелу до пола.
Све је мање наде да људи буду бољи,
а све више страдања, крви и бола.

ПОХВАЛА УМЕТНИКУ

Застани, човече, пред овом дивном сликом,
с поштовањем осмотри уметниково дело.
Колико је, само, трагао за подесним ликом,
уградио у њега знање и биће цело.

Погледај спектар топлих, пастелних боја,
замисли речи, или пак, нешто више.
Слика ће говорити из свакога слоја,
како се четкицом - поезија пише.

Не помисли у срцу: то може свако;
да сви су рођени за песника ил’ сликара.
Отворити душу, веруј није лако,
а уметник је у својим делима отвара.

Човече, кад ступиш пред слику нему,
немој је летимице погледом прећи.
Без речи ти може причати о којечему
и о теби самом доста тога рећи.

Признање одај дужно ствараоцу, вештом,
свака је слика ил’ песма, њему драго чедо.
Многи су испратили са презривим смешком,
уморно му тело, испијено лице, бледо.

Застани, човече, за трен и мало дуже
и похвалу уметнику за његов труд изреци.
О, коју ће радост те речи да му пруже,
док броди по немирној, уметничкој реци.

Застани, човече, пред овом дивном сликом,
поздрави је, као борац заставу ратну.
Она је сведок, али не казује ником,
за битку кичице на ланеном платну.

СРПСКИ СВЕТИТЕЉ

На двору Стефана Немање, велика радост,
гласници проносе вест, као стреле лете;
остарелим Немањи и Ани, да улепша старост,
Милостиви Господ је подарио, још једно, дете.
Благословио је Бог најмлађег сина, жупановог,
подаривши му непролазност душе у српском роду.
На крштењу прими Растко дарове Духа Светог,
кад су га помазаног уљем, погружавали у воду.

Расло је мило дете учећи се науци, Христовој,
Окружен љубављу свих, на двору, рашком;
кад одлучи младић, угађајући души, својој,
да се посвети Христу и животу монашком.
Ка далекој Светој Гори лагане ноге га носе,
да се у молитви, строгим постом подвизава,
родитељима шаље писмо и прамен одсечене косе
и велико дело за Србе припрема монах, Сава.

Минула су лета, туга за мезимцем је прошла,
Немања, стари, прелепу Студеницу подиже.
Напушта Србију, због жеље која је надошла
и сину свом, у Ватопед, монах Симеон стиже.
Обрадова се Сава, у грудима срце бије,
у загрљај старом оцу млади калуђер паде.
Атонске манастире обилазе монаси из Србије
и велика блага, сваком, нонах Симеон даде.

Усрдно Симеон и Сава Хиландар граде, свети,
истинито прибежиште отачаства, њиховога.
Повељом Симеон, Богородици манастир посвети,
за спасење рода и свих који љубе Бога.
Богоугодно дело учинише српски задужбинари,
јер Хиландар поста расадник просвете, наше;
кад испусти душу Симеон, Немања, стари,
преподобном оцу Сава, житије описаше.
Преносећи мошти светог, Симеона Мироточивог,
следбеник Христов, Сава, долази у Студеницу.
Да положи темеље Цркве и живота духовног,
учећи Србе да верују у Пресвету Тројицу.
Из свете Жиче је Србија на Небеса вазнета,
архиепископа Саве то је непроцењиво дело.
Нека памте нараштаји, док је века и света,
Црква и Држава су једно, нераздељиво тело.

Јеванђелском науком украси Сава српски род,
живом речју проповедајући, неуморни учитељ.
Омиле Господу његов труд, јер донесе плод
и славом се овенча највећи, српски светитељ.
Прошли су векови, а српска најмудрија глава,
пред Творцем молитвено над Србима бдије.
У свакој школи се прославља Свети Сава,
његов је пепео развејан широм Србије.

Духа љубави је пуно српско национално биће,
то је пут разума, спасоносни - пут прави.
Зато негујмо успомене на свете Немањиће,
благодаримо с љубављу, путовођи Сави.
Благослови нас и опомени, светитељу Саво,
да се не одричемо вере и бића, народног!
Ти си круну и власт за Вишњи живот дао,
да би Српство било у двору, Цара Небеског.

ПЕСМА ЋЕЛЕ-КУЛИ

Хеј, лобање, свете, у малтер узидане,
пеку ли вас још, незацељене ране?
Реците, нама, након много лета,
како се брани отаџбина, света.

Хеј, свете мошти, јунака српских,
посечене од руку поганих, турских,
кажите овом, незахвалном роду,
како се гине за Крст и слободу!

Хеј, јунаци, српски, верни Богу,
у срцима вашим, ви неговасте слогу.
Узвикните нама, Богу завапите:
“Устајте, Срби, светиње браните”!

Хеј, кости неме, песмама опеване,
бранитељи Србије небеске, славне,
улијте храброст у душе нам млаке,
да опет од Срба - створимо јунаке.



Jedan komentar na “ВЛАДИМИР С. ПУТНИК - ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ”

  1. Zorica Josic Kaže:

    samo mogu reci da je Vladimir izuzetna licnost i fenomenalan pesnik, pesme su sve extra………..

Postavite komentar