AMERIČKI “PRIJATELJ” SA JUGA

Ivan Manojlović   Film, Vesti

66. Venecijanski festival

Dolazak venecuelanskog predsednika Čavesa, kao glavnog junaka novog Stonovog filma, podigao Lido na noge. - Plusevi za „Lurd”, „Ljubav u vreme rata” i „Libanon”, a minusi za Vernera Hercoga i njegova dva bleda filma.

Glavna atrakcija na Lidu: Venecuelanski predsednik Ugo Čaves i Oliver Ston na crvenom tepihu

Venecija, Lido - Festival je ušao u svoju drugu polovinu, a u glavnom programu do sada su i dalje najbolja dva angažovana i autorski hrabra američka dokumentarca - „Kapitalizam: ljubavna priča” Majkla Mora i „Južno od granice” Olivera Stona.

I dok Morov film svedoči o kolapsu jednog ekonomsko-političkog sistema, Stonov film (van konkurencije) nudi uzbudljivu mogućnost da se čuje i vidi drugačija strana jedne od američkih oficijelnih priča, u kojoj su lideri zemalja Južne Amerike demonizovani i imaju tretman neprijatelja SAD.

Ston koji je i do sada snimao važne dokumentarce o latinoameričkim problemima i poziciji tamošnjih lidera (setite se samo njegovih filmova o Fidelu Kastru), sada kreće na dugačak i zanimljiv put, uz lične susrete sa liderima sedam zemalja ovog kontinenta.

Preko puta njega, u ležernim, ali suštinskim razgovorima, vidimo: predsednika Venecuele Uga Čavesa kojem američki mediji pripisuju ulogu najvećeg demona i predvodnika „antiameričkih snaga s juga”, zatim i bolivijskog predsednika Eva Moralesa, brazilskog - Lula de Silvu, argentinsku predsednicu Kristinu Kričner i njenog supruga i bivšeg predsednika Nestora, paragvajskog lidera Fernanda Lugu, predsednika Ekvadora Rafaela Koreu i kubanskog lidera Raula Kastra.

Ston filmom „Južno od granice” otvara veliku i važnu priču i duboko istražuje način na koji su lideri ovih zemalja, a naročito Ugo Čaves, prikazani u američkim medijima čije se storije svakodnevno serviraju američkoj naciji.

Ston jasno i glasno poziva svoje zemljake, poučene iskustvom Iraka, da se zapitaju nad ulogom medija u demonizovanju stranih lidera i njihovom olakom proglašavanju za neprijatelje američke nacije. Ujedno svedoči kako posledice tako stvorenih medijskih slika, mogu da budu veoma brutalne.

Da bi sve vezano za svetsku premijeru ovog filma na Lidu poprimilo formu prvoklasnog medijskog događaja, potrudio se Oliver Ston. On je kao svog najvažnijeg gosta, doveo i najvažniju ličnost iz svog filma - venecuelanskog predsednika Uga Čavesa lično.

Pojava latinoameričkog šarmera, koji se na crvenom tepihu a i kasnije u Palati Grande, ponašao spontano kao da je kod svoje kuće (davao je autograme, fotografisao se sa obožavaocima i nasmejano rukovao sa svima redom), izazvalo je bure oduševljenja okupljene mase, ali i totalnu zbunjenost i uzdržanost italijanskih novinara (naročito izveštača Berluskonijevog RAI), koji su sa Lida slali kontroverzne izveštaje.

Kako bilo, tek Čavesov dolazak bacio je u senku dolazak američke zvezde Mata Dejmona i reditelja Stivena Soderberga - protagonistu i reditelja zabavnog filma „Doušnik” (van konkurencije), rađenog prema istinitim događajima vezanim za vrhunsku prevaru države i FBI koju je tokom devedesetih izveo jedan od direktora kompanije za preradu kukuruza u SAD. Čavesu je pošlo za rukom i da na trenutak ućutka glasna i dosadna nagađanja o tome hoće li, kada će i sa kim će, u Veneciju konačno stići i Džordž Kluni.

Juče se više diskutovalo o tome da li je slučajnost ili ne, činjenica da su Ston i Čaves na premijeru došli odeveni u crna odela, bele košulje i dve istovetne crvene kravate.

Inače, u trci za „Zlatnog lava”, do sada se izdvojilo iznenađujuće malo učesnika. U blagoj prednosti je film „Lurd” mlade austrijske rediteljke Džesike Hosner. Hosnerova kroz priču o devojci Ani, koja je vezana za invalidska kolica, nije velika vernica i na hodočašća, pa i onaj u francuski Lurd, odlazi više da bi razbila dosadu, kazuje mnogo toga na račun katoličke filozofije i „ekonomije” čuda.

Fino izveden, čvrsto skrojen mali film, sa sjajnim elementima humora.

Solidno se kotira i „Ljubav u vreme rata”, novi film provokativnog i kontroverznog, nezavisnog američkog reditelja Toda Solonca. „Ljubav u vreme rata” je svojevrstan nastavak Soloncovog filma „Sreća”, jer se autor vraća istim likovima (tumače ih drugi glumci) ali radnju izmešta deset godina kasnije. Prati sudbine tri jevrejske sestre (aluzija na Čehova) i muža jednog od njih koji je pedofil, ponovo plete priču sa elementima bizarnosti i crnog humora i još jednom dokazuje da je vrstan dramatičar apsurda.

Dobre ocene zavredeo je i izraelski film „Libanon” Samuela Maoza, uzbudljiva ratna priča ispričana iz vizure posade jednog tenka, koji se našao u akciji tokom rata u Libanu 1982. godine.

Maozov film je klaustrofobičan jer se glavni deo radnje događa unutar malog tenkovskog prostora. Scene krvavog i razarajućeg rata vide se kroz nišansku tenkovsku spravu i stoga su one uzbudljivije i mučnije.

I za golobrade vojnike u tenku zarobljene u prostoru i vremenu surovog libanskog građanskog rata, i za same gledaoce koji ovaj film gledaju ne pomerajući se u sedištu.

Na venecijanskom Lidu sa najviše nervoze priča se o Verneru (Stipetiću) Hercogu, zbog činjenice što se na ovogodišnjoj Mostri pojavio sa čak tri filma - dva dugometražna u glavnoj konkurenciji i jedan kratki u programu kratkog igranog filma. Kako je to moguće? E, to pitajte festivalskog čelnika Marka Milera. Hercog bi vam sigurno odgovorio samo to da je ove godine bio vredan.

Dakle, prvo je viđen unapred najavljeni Hercogov rimejk Ferarinog filma „Loš poručnik” (radnje izmeštene u Nju Orleans posle „Katarine”, te otuda dodatak u naslovu „vrata za poziv: Nju Orleans”), predvidljivi, umarajući iako modernistički krimić (sa Nikolasom Kejdžom umesto Harvija Kajtela).

Onda se u istom danu, kao „Film iznenađenja”, pojavila i Hercogova verzija Medeje „Sine, sine, šta si to uradio”, antički mit sa modernim ludilom (glavni junak je ubio svoju majku). Treći Hercogov film je kratkometražni, nemi film „Boemi”. Sva tri su ostavila bled utisak i dobila veoma loše ocene.

Berluskonijeva televizijska tiranija

U paralelnim programima ovogodišnje Venecije, uz Paskaljevićev film, velike simpatije osvojio je i dokumentarac „Videokratija” Erika Gandinija, Italijana koji od svoje dvadesete godine živi i radi u Švedskoj. Tu je, kaže, konačno progledao i shvatio da televizijski program može da egzistira i bez poluobnaženih lepotica i bez američkih filmova.

Gandinijeva „Videokratija” je uzbudljiv i temeljan film koji analizira 30 godina Berluskonijeve televizije, koji rasvetljava kulturološke, medijske i socijalne posledice televizijske tiranije u Italiji, zahvaljujući kojoj se društvo ne deli na levicu i desnicu, već na ono što jeste i ono što nije TV-u.

Izvor: Politika Dubravka Lakić



Postavite komentar