Projekat književnog kluba KNJAŽEVAC

МАРИНА ЖИНИЋ ИЛИЋ – из необјављене збирке „РАЗДРАГОРИ“

Марина Жинић Илић је рођена у Метлићу код Шапца. Магистар економских наука. Прву песму објавила у деветој години. Пише поезију, прозу, афоризме, рецензије, слика. До сада је објавила 13 књига, од којих пет са благословом духовника: Епископа нишког, Г. Иринеја, Епископа Јегарског, Г. Порфирија, Епископа сремског, Г. Василија, Монаха Василија из Хиландара .

Присутна у антологијама – зборницима: Бисери детињства, Песме о мајци, Жубори са Моравице, Шумадијске метафоре, Осам векова Хиландара, Док возови пролазе, Музичко-поетска плетеница 2 и многе др.

Учествовала на манифестацијама: Невендани широм Војводине, Булка, Матерња мелодија и образовање, Јефиминији дани, Карловачке Божићне свечаности , Бранково коло, Змајеве дечје игре, Чегарске ватре, Рудничка врела, Гарави сокак , Милици у походе, Међународни фестивал поезије у Новом Саду, Дани културе у Овчар Бањи и безброј других.

Награде: Златни песнички прстен 1998; Најбоља религиозна песма 2000; Песнички крчаг 2000; Књижевна награда „Момчило Настасијевић“ 2006; Победник 14. Светосавског конкурса Народне библиотеке „ Његош“ у Књажевцу 2008 и остале.

Сликарство: На сликарско – песничкој колонији у Чуругу 2004. године у Марини се пробудио сликар, па је почела да илуструје своје књиге и интензивније слика, не занемаривши своју стару љубав – писање. У децембру 2008. имала је самосталну изложбу слика у Београду, учествовала на престижној међународној изложби слика Жене сликари, Мајданпек 2009. Излагала је више пута на колективним изложбама. Члан је ДКВ, УКС, иницијатор и један од оснивача Удружења уметника Железница Србије. Живи и ствара у Новом Саду.

СТРАЖИЛОВО

Померали смо облаке у сипкој тишини
Плавичастим окцем небесне лепоте
У надојену јесен уснама шапата
С пупољком у срцу, препуном милоте.

Јабуке из груди опијаше зрењем
Кроз моју си косу прошетао снове
Од воска и сунца млазило је вече
Клизила је свила низ наше брегове.

Зиркао је дан у бојама вина
Наднесен над дугом милог Стражилова
Плели смо кораке од чежње и жита
Загледали у румен ражи и топола.

Рукама нежности брао си ђурђевке
Сребриле су оком месечеве струне
Са фреске свитац молио је с нама
На титрају наде звезде се окруне.

Слатке слутње сласт у грудени коре
Шетала је ватром мравуљке у крви
Прожелом задовољства пили смо дубине
Слушајући како камен ћутња мрви.

Над рибизлом дојке сејали смо жеље
Гозбили птице млечом нашег јутра
Загледали како ветар бере трешње
Свијајући срећу за љубавно сутра.

Померали смо облаке појањем грлица
Мрешкао се поглед звуцима и несном
Падасмо на груди заљубљених трава
Залутали у љубави, будили се песмом.

ПЕВАЊЕ О СРЕЋИ

Залуд је певаш. Она већ зашла у нечије трепавице
чежњом. Слетела на усне медно, заиграла у срцу коло
заносом. Сви је хоће одмах и целу. Она само понекад,
понеког, понегде. Бере и разбере, смрси и размрси
часе космоса баш у теби.

Сви је хоће у стас, и глас. Она с птицама по који пут
у кас, у вис, у смирај, тишину. Дође и нечујем оде. Сви је
желе самоћом, пуноћом, наискап. Она кап по кап у сен,
у трен. Улије се у нечије очи и постане суза вечности.

Сви је броје и мере по свом. Она откуцава као слуга,
попут дуга, лепотом се измерити не да. Само се чека,
ћути и слути, недостаје и траје. Тек кад од тебе оде
знаш да је била. И цветала и горела, бдила. Из пепела
свет љубила.

Залуд је певаш. Она већ ватром и водом, мермерно и
цветно. У потрази за њом опојност зебње. Лепота
ишчекивања. Свој терет што га носиш на путу који мораш
прећи.Пусти срце, призови на свећи. И срећа ће, коме него
срећи.

ЈУТАРЊА

Човек, седе главе у тексас кошуљи, без руке
маше новинама испред киоска на Насељу, човеку
седе главе, у тренерици, са прегршт покупљених
бесплатних новина из плехане кутије са повиком.
Узми једне, шта си зграбио 30, побогу, шта ће ти
толико, једна по једна, да сваком буде. И наставља.

Срам те било, због тебе ће неко да остане без новина.
На то ће овај други: шта тебе брига, коме их носим.
Ако те баш интересује носим непокретнима. Па зар их
толико имаш, срамото , опет ће овај без руке. А народ
унаоколо гледа и надодаје. Тај је научио да граби, одакле
ли је само дошао, мора да је међед, кад се прави луд,
стигао из шуме.

Људи или звери, помислих, или је човек човеку вук.
Тек, лепа јутарња прича . Утом, стиже и аутобус.
Вуче се „ Двојка“ по асфалту расутог октобра, а моје
мисли се роје. Боже, исто је бацити псу коску и човеку
новине ( читај „24 сата“)!? Отимају се и једни и други,
посустали у борби за више циљеве. Докле ли дођосмо!?
Из освештаног неба изгрејана реч уместо одговора:
колико од пса до човека, толико од човека до псине!

2 Responses

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *