GENERACIJSKI ZJAP

Aleksandra Radovanović   Knjige, Kultura, Vesti

VIRTUELNA KNJIŽEVNOST

Još od trenutka kad je Gertruda Stajn doživela otkrovenje zahvaljujući jednom mamurnom šegrtu, pojam „izgubljena generacija” ubrzano dobija na šarmu iako ništa lepo ne znači. U svim vremenima moderno je biti neprilagođen: Hemingvej je napisao bedeker jedne takve generacije, roman „Sunce se ponovo rađa”, parisko-pamplonsku priču o boemima, flertovanju, alkoholu i ratu. Rat je, namerno, poslednja stavka: sećanje na rat želi se potisnuti i odstraniti, junaci to pokušavaju na različite načine.

Anestetizirana ravnodušnost obavija glavne junake Džejka i Bret, dvoje ljudi koji se vole, ali ne mogu da budu zajedno. Razlog nije samo pomalo mistifikovana ratna rana koja je njega učinila seksualno neupotrebljivim: pravi problem predstavlja nesklad naravi i merila. Dok je Džejk uprkos svim životnim traumama sačuvao kakav-takav moralni balans (poljuljan samo malo dok dragu podvodi mlađahnom toreadoru), njegovu voljenu Bret kleta je sudbina pretvorila u „dobar materijal” za nimfomanku-alkoholičarku udavljenu u iluzijama. Klinička slika Hemingvejeve mizoginije, rekli bismo: kad žena u ratu izgubi i muža i ženstvenost, ona više ni ratnom invalidu ne (treba da) valja. Naročito ako se pošto izgubi prvog muža razvede od drugog, pa onda radi na trećem dok spava sa svima (pre)ostalima.

Već pomenuta gospođa Stajn, ne naročito uspešna spisateljica ali zato neprikosnovena arbitresa ukusa i kolekcionarka nepogrešivog njuha (pokupovala Sezana, Matisa, Pikasa pravovremeno i povoljno) čula je pojam „izgubljena generacija” od svog automehaničara, besnog na mlade koji samo piju i ne rade ništa, i odmah ga „prodala” Hemingveju, ne sluteći na šta će izaći kod Ernija, a i šire…

Prvi pravi srpski postratni roman, „Parter” Igora Marojevića podseća na „Sunce se ponovo rađa” Ernesta Hemingveja: u oba slučaja srećete se sa pripadnicima „olupane” generacije koja više ne zna ni šta sve ne zna, a kamoli šta želi; u oba slučaja, dobar deo radnje „teče” u ugostiteljskom objektu i većinski alkoholisanom okruženju; u oba slučaja, junaci se peku na vatri ambivalentnih osećanja, nejasnih želja i nepobedivih razlika; u oba slučaja glavni junak i moralni centar je prividno ravnodušan muškarac na čijem licu se ne očitava grčevit, očajnički napor da sačuva mir ako već ne može razum; u oba slučaja ironija zasluženo i ubedljivo pobeđuje patetiku.

Isidora Jarić u eseju „Generacija R: pogled iz ugla mladih” nije pominjala ni Ernija ni Igora ali jeste Daglasa Koplanda, pisca „Generacije X”, autora koji ovim terminom označava bezidejnu i razočaranu omladinu u vremenu recesije, osuđenu na učmalost i stagnaciju, nesposobnu da u relativno stabilnom društvu kreira sopstvenu budućnost. U našu „generaciju R” autorka svrstava ljude rođene od 1971. do 1984, koji su još pre punoletstva osetili na svojoj koži političku krizu koja je zahvatila prostor bivše Jugoslavije, nemaštinu, socijalnu nestabilnost i sve posledice života u blizini zone ratnih dejstava. Igor Marojević literarizuje ovu sociološku viziju predstavljajući generacijski zjap između onih koji se nejasno sećaju života od pre ratova i onih za koje to „pre” ne postoji. Zjap je pukao i posred same „generacije R”: između onih koji slušaju pravu muziku i onih koji vole pogrešne brendove; između onih koji znaju jezike i onih koji se ne razumeju u vina; između onih koji imaju velike snove i onih koji muvaju na sitno. Linija rascepa tanka je kao vlas, a vrtoglavo duboka: šta sa postratnim ranama, kao da nas pita Marojević - kako njih krpiti? Onaj ko zna odgovor, čuva ga na sigurnom - u alkoholnoj magli od kvalitetnog pića.

Izvor: Danas Vladislava Gordić Petković



Postavite komentar